Život
19.01.2023. 22:45

Kolumna

Dragan Vesić: Lovci i plen

ljubav, prijateljstvo, ruke, podrška
Izvor: Shutterstock

Pećinski čovek lovio je da bi prehranio porodicu, dok čovek modernog doba ubija nedužne životinje iz zadovoljstva, iz hobija: biti danas lovac znači ispoljiti svoju zločinačku prirodu, potrebu za ubijanjem radi ubijanja.

 

Lovci vole da se slikaju sa svojim plenom: divljom svinjom, jelenom... U tome nema ničeg viteškog jer progonjena životinja ne može da se brani, a o zabrani lova niko ne govori. Društva za zaštitu životinja ćute, brinu samo o kućnim ljubimcima, a ćute i države.

To što se nesreće u lovu dešavaju stalno, nikog ne zanima.

Ove godine je jedan dečak teško ranjen, a prošle je slabovidi lovac ubio kolegu koji je palio vatru misleći da je divlja svinja! Usput je hteo da puca u čoveka jer se nešto pomeralo u žbunu, ali na sreću nije. Ubici je određen pritvor i preti mu kazna zatvora, ali kobne posledice su već nastupile. Postavlja se pitanje kako je lovačko udruženje moglo da izda dozvolu za lov nekome ko je poluslep? Nema odgovora. Da paradoks bude veći, dozvolu za držanje oružja je neuporedivo teže dobiti bez obzira na to što nećete ubijati ni ljude ni životinje.

Tačno je da postoji Zakon o dobrobiti životinja koji je u kontradikciji sa Zakonom o lovu: oba zakona podrazumevaju lov, ali se u prvom zakonu naglašava da treba voditi brigu o životinjama jer trpe strah, patnju i bol, da životinje ne smeju biti zlostavljane – kakve veze sa brigom ima lov, koji podrazumeva ubistvo životinje koja ne sme biti zlostavljana, ali sme biti ubijena iz hobija, nije moguće racionalno objasniti.

Osim što je lov hobi – kao zadovoljstvo – on je, sociološki, i način života, samo što se u društvu ne radi o klasičnom lovu na životinje, nego na ljude. Naime, ako se stvari stave u širi društveni kontekst, otkad je sveta postoje dve vrste ljudi – jedni su lovci, drugi su plen.

Na tom polju čovečanstvo nije mnogo odmaklo ni napredovalo: suština je ista, samo se, kroz vekove, menjala forma.

Oni koji imaju novac i moć mogu da kupe sve osim empatije, zdravlja i pameti. Zato pokazuju kao plen lepe i znatno mlađe žene, a ljubav, u epohi sebičnosti i brige o sebi, ionako nije bitna.

Razlika između lova na životinje, kao hobija, i lova na ljude, kao načina života, jeste što u drugom slučaju nema straha jer mnogi žele da budu plen da bi živeli lagodno, u izobilju. U tu svrhu rade na sebi.

Ljubav je ionako za knjige, poeme, filmove... U stvarnosti je nema ili je ima, ali kao izuzetak.

Otkad je sveta sklapali su se dogovorni brakovi, naravno iz interesa, političkog ili nekog drugog. Plemići i kraljevi ženili su se onima iz svog staleža da bi se proširio uticaj i moć. Car Lazar je, na primer, poginuo braneći svetu srpsku zemlju, Kosovo, od osmanlijskog zavojevača da bi njegova žena carica Milica udala njihovu ćerku Oliveru za turskog sultana Bajazita, uz odobrenje vlastele i patrijarha, kako bi zaštitila podeljenu Srbiju. A zaštitila je tako što su Turci ovde vladali pola milenijuma. Udala je ćerku zbog pogrešne procene za krvnika koji je ubio njenog muža. Radi nečeg većeg? Šta ima veće od časti? U ono viteško vreme ništa nije bilo veće, pa ipak je bilo.

U jednom romanu Dostojevskog, žena se udala valjda za vlastelina čiji su psi rastrgli njeno dete – pisac zaključuje da na ovom svetu nema pravde i nema časti.

Nekada su roditelji gledali da svoje kćeri udaju za nekog iz imućne porodice i niko ih nije pitao da li ga vole: zavoleće ga, vremenom, ali to se ne dešava.

Ako ljubavi nemam, ja sam ništa, šuplji lim koji zveči – tako, otprilike, piše u Bibliji o ljubavi, ali božanskoj.

Danas pogotovo ljubav je nevažna – važan je novac i važna je moć.

To znaju današnje sponzoruše i njihovi bogati sponzori.

A ljubav? Ispadate smešni ako pričate o njoj ili je bezuspešno tražite.

Jer, bez obzira na izgled, obrazovanje, dobrotu... vi ste neuspešni ako nemate novac.

Lov se nastavlja, a ljubav, empatija i ljudskost su anahronizmi i nisu na listi prioriteta epohe sreće, sebičnosti i ljubavi, ali prema sebi.

Šta se promenilo od praistorije i pećinskog čoveka do digitalne epohe sreće?

Pa jasno je – sada lov nije životna potreba, nego zadovoljstvo.

Lovci koji ubijaju životinje su tu da nas podsete ko smo bili i šta smo sada. Samo što im njihov mentalni sklop ne dozvoljava da shvate da su bezdušni imitatori pećinskog čoveka i divljaci dok se jezivo cere slikajući se s plenom, a sličnost je što se životinja oduvek plašila. Pećinskom čoveku ubijanje nije bilo hobi, nego način da preživi, a ne da, ubijajući, uživa, i to je još jedna razlika koja tzv. civilizovanom čoveku ne ide u prilog. Dakle, pećinski čovek imao je više morala i mozga.

Najvažnija razlika jeste što ljudi danas žele da budu plen i to je suštinska razlika između njih i životinja.

Komentari
Dodaj komentar
Close
Vremenska prognoza
clear sky
-6°C
07.02.2023.
Beograd
Wind
PM2.5
5µg/m3
PM10
6µg/m3
UV
UV indeks
1
AQI indeks
1

Oni su ponos Srbije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve