Možda niste znali

Istorija skandala Nobelove nagrade

Ime dobitnika Nobelove nagrade za mir 2026. godine biće poznato sledećeg petka, 9. oktobra. Dva meseca kasnije, 10. decembra, na dan smrti Alfreda Nobela, u Gradskoj kući u Oslu laureatu će biti i uručena nagrada u iznosu od devet miliona švedskih kruna.

Ko će od 208 pojedinaca i 79 organizacija koje su nominovane ove godine biti dobitnik? Teško je reći. Među kandidatima su i Donald Tramp i Volodimir Zelenski, ali se svi slažu da su njihove šanse slabe. Tu je i Julija Navaljna, Greta Tunberg, Maja Sandu, papa Lav XV, Frančesko Albaneze, ali i „narod Ukrajine“, organizacije Save the Children, Međunarodni krivični sud i Međunarodni sud pravde, Svetska trgovinska organizacija, Jad Vašem, grad Mineapolis...

Istina je da svakog oktobra svetska elita sa nestrpljenjem iščekuje trenutak kada će Stokholm i Oslo predstaviti nove čuvare ljudskog napretka. Nobelova nagrada smatra se vrhunskom potvrdom ljudskog genija, koja sa sobom nosi nepokolebljiv prestiž. Ipak, iza zlatnih medalja, raskošnih banketa i učtivih aplauza krije se duga istorija žestokih rasprava, geopolitičkih negodovanja i istorijskih prezira.

Od prerano dodeljenih nagrada za mir do sistemskog isključivanja izuzetnih žena, priča o Nobelovoj nagradi podjednako govori o onima koji su ostali u senci, kao i o onima koji su iz nje izašli na svetlost dana. Najfascinantniji su retki slučajevi u kojima je ovo najviše priznanje izazvalo potpuno suprotan efekat – situacije u kojima su laureati gledali u to globalno merilo besmrtnosti i odlučno rekli: „Ne, hvala.“

Nijedna kategorija Nobelovih nagrada ne izaziva više gneva nego ona za mir. Iako je zamišljena da oda priznanje onima koji su najviše doprineli bratstvu među narodima, često je u prvi plan isticana ličnost čije je nasleđe duboko isprepleteno sa sukobima.

Najkontroverznija odluka doneta je 1973. godine, kada je komitet zajednički dodelio nagradu američkom državnom sekretaru Henriju Kisindžeru i severnovijetnamskom diplomati Le Duk Tou za pregovore o Pariskom mirovnom sporazumu. U trenutku kada je objavljena odluka, primirje u Vijetnamu se već urušavalo. Dok je Kisindžer prihvatio nagradu, ta odluka je podstakla dva člana komiteta da podnesu ostavku u znak protesta, budući da su se kampanje bombardovanja nastavile.

Decenijama kasnije, komitet se suočio sa sličnim negodovanjem zbog pobede Baraka Obame 2009. godine, koja je usledila tek devet meseci nakon početka njegovog prvog predsedničkog mandata. Kritičari – pa i sam Obama – priznali su da je nagrada dodeljena zbog njegove nadahnjujuće retorike i globalne dobre volje, a ne zbog konkretnih dostignuća. Zapravo, Obama je dve godine kasnije odobrio vazdušne udare u Libiji, pokrenuo kampanju protiv ISIS-a u Siriji i Iraku, a američke bespilotne letelice gađale su mete širom Pakistana, Jemena i Somalije.

Možda je najtragičniji aspekt nagrade za mir njena nesposobnost da predvidi budućnost. Ličnosti poput Aung San Su Ći iz Mjanmara (1991) i premijera Etiopije Abija Ahmeda (2019) slavljene su kao heroji demokratije, da bi se godinama kasnije suočile sa međunarodnom osudom zbog toga što su nadgledale ili branile ozbiljna kršenja ljudskih prava i vojne kampanje.

Iako svet doživljava Nobelovu nagradu kao vrhunac karijere, pojedinci su tu čast odbijali. Istorija odbijanja Nobelove nagrade jasno se deli na dve grupe: one koji su je odbili zbog čvrstih ličnih ideoloških uverenja i one koji su bili primorani da je odbiju pod pretnjom oružjem totalitarnog režima.

Ideološki protivnik: Žan-Pol Sartr (1964)

Kada je Švedska akademija dodelila Nobelovu nagradu za književnost 1964. godine egzistencijalističkom filozofu Žan-Polu Sartru, očekivali su uobičajeno slavlje. Umesto toga, dobili su učtiv, ali odlučan odgovor koji im je zatvorio vrata.

Sartr je postao prva osoba koja je dobrovoljno odbila Nobelovu nagradu. Objasnio je da pisac mora odbiti da dozvoli da se pretvori u instituciju. Sartr je smatrao da bi prihvatanje takve časti ugrozilo njegovu nezavisnost kao mislioca, čime bi njegovo pero zapravo postalo vlasništvo establišmenta. Čak je pokušao da odbije i novčani deo nagrade, iako je kasnije priznao da je osećao unutrašnji sukob zbog toga što se ta ogromna suma nije mogla tiho preusmeriti na političke ciljeve koje je podržavao.

Odbijanje zbog rata: Le Duk To (1973)

Sudobitnik veoma kontroverzne Nobelove nagrade za mir iz 1973. godine, severnovijetnamski pregovarač Le Duk To, jedina je osoba koja je dobrovoljno odbila Nobelovu nagradu za mir.

Dok je Henri Kisindžer poslao ambasadora da preuzme njegovu medalju, To je odlučno odbio priznanje. Njegov stav bio je utemeljen u realnosti: mir u Vijetnamu još nije bio uspostavljen. Istakao je da vlade SAD i Južnog Vijetnama aktivno krše dogovoreno primirje. Za Toa, prihvatanje nagrade za mir dok njegova zemlja još krvari predstavljalo bi grotesknu političku farsu.

Prinuda od strane države: totalitarni blokovi

Nisu sva odbijanja bila dobrovoljna. Najmračnija poglavlja istorije Nobelove nagrade u vezi su sa režimima koji su primoravali svoje građane da odbiju priznanje.

Norveški Nobelov komitet je 1935. godine dodelio nagradu za mir Karlu fon Osjeckom, nemačkom pacifisti i novinaru protivniku nacizma, koji se tada nalazio u zatočeništvu. Besni Adolf Hitler doživeo je to kao direktnu uvredu Trećem rajhu. Izdao je dekret kojim se svim nemačkim državljanima potpuno zabranjuje prihvatanje bilo kakvih budućih Nobelovih nagrada. To je primoralo trojicu vrhunskih naučnika ‒ Riharda Kuna (1938, hemija), Adolfa Butenanta (1939, hemija) i Gerharda Domaga (1939, medicina) ‒ da odbiju nagrade. Sva trojica su konačno uspela da preuzmu medalje i diplome nakon Drugog svetskog rata, iako je novčani deo nagrade u međuvremenu vraćen u fondove zadužbine.

Ruskom piscu Borisu Pasternaku je 1958. godine dodeljena nagrada za književnost, prvenstveno za njegovo remek-delo „Doktor Živago“. Budući da je knjiga kritikovala sovjetski komunizam i da je morala biti prokrijumčarena iz zemlje kako bi bila objavljena, Kremlj je bio besan. Pasternak je najpre poslao telegram u kojem je izrazio ogromnu zahvalnost. Međutim, nakon intenzivnog pritiska sovjetskih vlasti, pretnji progonstvom i koordinisane medijske kampanje blaćenja, poslao je drugi telegram: „Imajući u vidu značenje koje je društvo kojem pripadam pridalo ovoj nagradi, moram da odbijem ovo nezasluženo priznanje.“ Njegov sin je konačno preuzeo medalju u njegovo ime 1989. godine.

Ako je nagrada za mir opterećena politikom, naučne nagrade ‒ za fiziku, hemiju i medicinu ‒ prate propusti. Nobelov komitet decenijama deluje u okviru strogog ograničenja poznatog kao „pravilo troje“, koje nalaže da pojedinačnu nagradu ne mogu deliti više od tri osobe. U eri u kojoj naučni prodori zahtevaju ogromnu saradnju više institucija, ovo pravilo dovelo je do sistemskog izostavljanja pojedinaca.

Prečesto su upravo žene bile te koje su izostavljane.

Stručni rad Rozalind Frenklin na rendgenskoj difrakciji – posebno čuvena „Slika 51“ – bio je ključan za otkrivanje strukture dvostruke spirale DNK. Ipak, Džejms Votson i Frensis Krik koristili su njene podatke bez njenog znanja. Do trenutka kada je nagrada dodeljena 1962. godine, Frenklinova je već preminula u 37. godini života. Budući da pravila Nobelove nagrade zabranjuju posthumne nominacije, njen doprinos je ostao nepriznat na svetskoj sceni.

Kao doktorand na Kembridžu, Džoselin Bel Bernel otkrila je prve radio-pulsare, što je predstavljalo ogroman prodor u astrofizici. Kada je objavljeno kome pripada Nobelova nagrada za fiziku 1974. godine, priznanje je otišlo njenom mentoru, Entoniju Hjuišu. Ovo izostavljanje izazvalo je trenutno negodovanje u naučnoj zajednici, iako je sama Bernelova na to reagovala izuzetno dostojanstveno.

Istorijski propusti komiteta ne odnose se samo na pojedince. Mahatma Gandi, globalni simbol nenasilnog otpora, bio je nominovan pet puta, ali nikada nije dobio nagradu. Komitet je kasnije priznao taj propust kao najveći nedostatak u istoriji Nobelove nagrade, pri čemu nagrada za 1948. godinu, nakon njegovog ubistva, nije dodeljena, čime je poslata poruka da ne postoji odgovarajući kandidat među živima.

Sukobi zasnovani na subjektivnim stavovima nisu strani ni Nobelovoj nagradi za književnost. Iako je zamišljena kao priznanje za celokupan opus jednog autora, odluke komiteta često deluju kao odraz geopolitičkih pristrasnosti i ličnih netrpeljivosti.

Odluka da se 2016. godine nagrada dodeli kantautoru Bobu Dilanu izazvala je duboku podeljenost u književnom svetu. Tradicionalisti su tvrdili da je nagrada namenjena pisanoj reči, dok su zagovornici pozdravili širenje pojma književnosti tako da obuhvati i drevnu umetnost pisanja pesama. Dilan je dodatno podgrejao situaciju time što je nedeljama ignorisao pozive komiteta pre nego što je konačno prihvatio priznanje.

Mnogo ozbiljnije reakcije i oštre kritike usledile su 2019. godine, kada je komitet odabrao austrijskog pisca Petera Handkea. Handke je tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji javno podržavao Slobodana Miloševića i govorio na njegovoj sahrani, čime je izazvao oštru osudu preživelih žrtava sukoba, međunarodnih organizacija za ljudska prava i kolega pisaca.

Kako se svet menja, Nobelova nagrada se suočava sa kritikama upućenim njenoj strukturi. Nagrade u velikoj meri favorizuju zapadne institucije, što dovodi do dugotrajnih optužbi za evrocentrizam. Pored toga, krute granice između kategorija teško se uklapaju u savremene discipline kao što su nauka o životnoj sredini, veštačka inteligencija ili računarsko inženjerstvo.

Nobelova nagrada i dalje predstavlja vrhunac ljudskih dostignuća. Ipak, njena istorija pokazuje da put do zlatne medalje retko kada teče glatko. Ove nagrade odražavaju mane, predrasude i promenljivu dinamiku sveta koji ih je stvorio.

Prodao Nobleovu nagradu da bi pomogao deci Ukrajine