Izrabljivanje nije u modi

Razlog nesreće nije bio snažan zemljotres ili slična  prirodna katastrofa, već loša gradnja, i neodgovoran odnos prema radnicima. Naime, prethodnog dana otkrivene su ozbiljne pukotine u zgradi, i ona je proglašena nebezbednom. Uprkos upozorenjima koja su izdata, nadležni u fabrici nisu dopustili radnicima da se evakuišu. Akcija spasavanja preživelih iz ruševine trajala je više od dve nedelje, mnogi su preminuli čekajući da pomoć stigne. Katastrofa je privukla veliku pažnju javnosti i otvorila polemiku  o uslovima u kojima rade ljudi koji proizvode odeću za vodeće svetske brendove.

Uslovi za rad u tekstilnoj industriji u zemljama poput Bangladeša već decenijama  su izuzetno loši. Plate koje radnici dobijaju su minimalne, tek tolike da se sutradan opet vrate na posao. Od prodaje majce koja košta  29 evra, prosečnom radniku u fabrici ide tek 18 centi, dok je cena materijala oko 3,4 evra. Neki od radnika  rade i dva posla dnevno u fabrikama koje ih na isti način tretiraju.

Većina zaposlenih u tekstilnoj industriji u Bangladešu su žene, koje nemaju alternativu. Neretko se dešava da u fabrikama rade i deca, što je zakonom zabranjeno svuda u svetu, ali se vlasnici ne osvrću mnogo na zakon kada imaju šansu za velikim profitima.

Jeftina radna snaga je ono što ovakve fabrike čini primamljivim kompanijama sa zapada, pa se na većini etiketa ovih brendova može naći natpis „Made in Bangladesh“. Međutim, i kada na etiketi piše da je majca ili košulja proizvedena u Italiji ili Španiji, to ne mora da znači da je ceo proizvod tamo napravljen. Naime, pravilo je da se na etiketi nalazi zemlja u kojoj je proizvod završen, makar to podrazumevalo zašivanje jednog dugmeta.

Industrija takozvane „brze mode“ osim bednih plata i ponižavajućih uslova rada, donosi i druge velike probleme. Jedan od njih je svakako uticaj na životnu sredinu, kako procesom proizvodnje, tako i ostacima, odnosno robom koja se transportuje u siromašne afričke zemlje i spaljuje na velikim đubrištima.

Svest o štetnosti „brze mode“ sve je prisutnija u javnosti,  pa se modne kompanije na sve načine bore da ostanu na vrhu. Kampanje o održivosti i recikliranju odeće privlače pažnju i na prvi pogled deluju kao prvi korak ka boljitku. Međutim, većina ovih kampanja odnosi se  na samo deset odsto kolekcije, dok se ostatak proizvodi upravo u fabrikama koje smatraju nehumanim za rad. Ove kampanje obeležene su najčešće kao  „Greenwashing“ što znači da pokušavaju da operu svoje neodgovorne postupke navodno ekološki svesnim, zelenim sloganima.