Možda niste znali

Kad i kako je nastao bećarac

tamburica, muzičari — Izvor: Shutterstock

U predgovoru svoje jedinstvene knjige o bećarcu, Dušan Dejanac pripoveda: "Dok su živeli u Pomorišju, Srbi graničari imali su veoma težak život. Skoro šest decenija borili su se za goli opstanak. Da bi preživeli i očuvali nacionalni identitet, nastanjeni na novim prostorima posle Velike seobe, morali su ratovati za račun Habzburške monarhije. Kako su mnogo iskrvarili krajem 40-ih godina 18. veka na bojištu u Nemačkoj, odlučili su da se spuste u Banat, na novu teritoriju i da otpočnu novi život.

Nekadašnji graničari i ratnici najednom su postali paori. Osnovna zanimanja bila su im zemljoradnja i stočarstvo. U novom kraju podizali su nova naselja, gradili kuće, škole, crkve i kafane...

Decenijama su se kod novih stanovnika osećale razlike u govoru i nošnji... U kikindskom narodnom kalendaru "Vojvođanin" za 1906. godinu, koji je štampan kod Radaka, kaže se da "Karlovčani drukčije misle, drukčije govore, drukčije se nose nego Bodorani, više po Bački, a Bodorani govore i nose se po banatski, iako je to jedan narod, da nisu baš iz jedne kolevke“.

Ono po čemu su se prepoznavali, bez obzira na to da li su iz Pomorišja ili Potisja, bila je pesma.

Ona je bila sastavni deo života. Čak ni na ratištu nije zaboravljena. U predahu borbi na zapadnoevropskim ratištima, u prvoj polovinu 19. veka, Srbi iz Pomorišja umeli su da se uhvate u kolo i igraju, uz svirku gajdi i frule. Banatsko kolo igralo se oštro i hitro. Zapisano je da je "pjenije“ bilo krasno, ponajviše od banatskih vojnika rukovođeno jer kod ostalih regimenti, osim ponešto kod Varadinaca, retko su se takvi naći mogli...

Jednolični paorski poslovi, borba protiv poplava i isušivanje zemljišta tražili su od njegovih stanovnika mnoga rada i prolivanje znoja. A kad vide plodove svoga rada, u zimu, počinje jedan novi život, ispunjen pesmom i igrom. Temperamentni Srbi, pored hitre igre, iznedrili su veselu vrcavu pesmu. Stvorili su bećarac i šalajku.

Ova pesma odjekivala je po sokacima i rogljevima, bircuzima i vašarima, svadbama i slavama. U tim svetkovinama često se preterivalo. Naročito je ovaj "porok“ prisutan među žiteljima Velikokikindskog dištrikta. Iako je srpski narod u ovom okruženju, kaže dopisnik Pavlovićevih "Serbskih narodnih novina“ (1846. broj 51): "krasan, dobar, poslušljiv, prilježan i radan ima manje bogatstva od Nemaca, jer se odao lakom trošenju i razbacivanju teško stečenog novca. Znamo da dištrikćani kao i drugi Srbi svaki (i) najmanju svetočac rado odsede, i na kumstvu, pa na svečarstvu kadkad i po nekoliko dana rado odpiju, i tako u godini i po nekoliko dana izbadavišu“.

Život u ušorenim banatskim selima bio je raznovrstan, pun svakodnevnih zanimljivih događanja. Narodni umetnik ovu radost života i razne dogodovštine, kojih je bilo na pretek, ovekovečio je u bećarcu.

Dopisnik "Serbskih narodnih novina“ u broju 51. iz 1846. godine piše da se "davno zaboravila carska zapovest da se svake nedelje i praznika velikim zvonom mladež na jedan sat, samo u crkvu pozove i molitve uči. Mladež i u ovom okružju kao i po komšiluku našem ni molitve ne zna, a od čitanja ni spomena, kolo se ne igra, kao u staro dobropravno doba kod škole ili kod porte, nego kod krčme, po sokaci i budžaci, pa ćeš tu novi, al bestidni i rumenilom naružene i nagrđene videti.“ Autor teksta navodi da nam to govori o novim pesmama koje su se odomaćile u dištritskom narodu.

Tačno 20 godina kasnije novosadska "Zastava“ u broju 46. povodom održavanja besede koju je kikindska mladež priređivala, navodi da su se čule grdnje protiv omladine i njenog rada, psovke i nadevanje kojekakvih imena kao lole, bangalozi, komedijaši. U tekstu se spominju reči koje su i danas sinonim za bećare i bećaruše...

"Prema mojim istraživanjima, bećarac je uhvatio duboke korene u ovom kraju već početkom 19. veka. U ’Iđoškoj hronici’ Jovan Đurđulov zabeležio je da je u kući iđoškog kneza Joce Miladinova na Đurđevdan domaćin svirao u gajde zvane dvonjak, napravljene od trske, a kuma je pevala bećarac:

Ej, volem kuma neg zlatnog goluba!

Golub biti, pa će odletiti.

Ej, sa kumom ćemo da pijemo vino.“

Ova svetkovina događa se u Iđošu krajem druge decenije 19. veka... Iako bećarci žive na ovim prostorima već dva veka i prepoznatljivi su bili po posebnom tzv. bećarskom napevu, nisu se nazivali današnjim nazivom. Pisane bećarce srećemo u kikindskom narodnom kalendaru "Vragolan“ iz 1911. godine.

U tekstu "Dikina pevanija“ nalazimo i bećarac koji se i danas peva:

Ženo smeđa – debela ti leđa

Sve se kanim da ti leđa tanjim.

Plodno tlo za bećarac je druga polovina 19. i prva polovina 20. veka. U jednom tekstu objavljenom u Letopisu Matice srpske, u broju 333. iz 1932. godine kaže se: "Narod (kikindski, prim. D.D.) je verno održao svoje običaje, živio silno bujnim životom u samom pevanju... sastavljao je pesme, stvarao pošalice, zadirkice.“

Kikindske novine "Jugosloven“ od 1934. do 1938. imale su stalnu rubriku "Rogaljske pesme“. Pod ovom rubrikom zajednički su objavljivani bećarci, šalajke i pripevi. Dakle, ono što je pevano na roglju. Za ovu specifičnu poetsko-muzičku formu 30-ih godina 20. veka odomaćio se naziv bećarac.

U poglavlju "Profesije i narodi“, nalovljenom bećarcem "Ne vole me što sam bela vrata, već me voli što imam dukata“, Dejanac prati ovo narodno pevanje, u kojem se doslovce opevavaju vreme i događaji. Posebno citira bećarce, koji regrute odvode u kasarne:

Oj, kasarno, od četiri sprata,

Kad te vidim, groznica me vata.

Otvorte se na kasarni vrata

Evo ide Lala iz Banata.

Ej regruti, što ste tako žuti,

Valjda su vam oficiri ljuti.

Ala volem ja mlada vojnika,

Jer vojnika ljubiti je dika.

Bećarac svakako nije zaobišao politiku, političare, zanatlije, trgovce, poštare...

Ej, trgovci, sve vas grde žene,

Što svaki dan vi dižete cene.

Podaj, Bože, trgovcima robu,

I devojke momcima na probu.

I Dejanovićev bećarac tvrdi da se bogate devojke, miraždžike lakše udaju, za lepotu ne pitaju:

Diko moja, i kuća je tvoja,

Druga, treća, u šoru najveća.

Ja sirota, a dika bogata,

Ala ću se nanosit dukata.

A, šta bi život bio da nije Mađarice, vrele cure, želje momaka iz Banata i Bačke. U pesmi to je još vrelije:

Al se lepo Mađarice nose,

Suknje bele, al noge debele.

Pusti, Bože, ti od raja ključe,

Da se mangup u raju zavuče.

Bećarac ne zaboravlja male derane, školarce, njihove muke i nauke:

Ja sam prvak i nije me briga,

Pročito sam dosad devet knjiga.

Dobio sam kečeve ko vrata,

Sankcije će sprovest moj tata.

Dejanac u važnoj knjizi "Banatski bećarac“, beleži da je ovo narodno pevanje nastalo u vreme koje pamtimo kao socrealističko. Bećarac opevava Fabriku crepa "Toza Marković“ iz Kikinde i njen značaj u razvoju zemlje. Dejanac ovo beleži kao dokaz da je narodno pevanje, zapravo bećarac, pratilo aktuelne životne tokove, ne samo bećaruše i bećare:

Oj, Kikindo, ala si nam lepa,

Zbog ravnice i "Tozinog“ crepa.

Mila mati, daj me za ciglara,

U ciglara velika je para.

U poglavlju o sokaku i birtijama, koje naslovljava bećarcem "Ovaj sokak stoji u dva reda, danas gleda, sutra pripoveda“, Dejanac se vraća novom bećarcu, nastalom u urbanizovanijim varošima, koji dakako, ima svoju boju.

Evo šora, evo i sokaka,

Evo kuće, odakle je luče.

Našim šorom pružio se lanac,

Ide dika i peva bećarc.

Bećarac obeležava i vreme nastanka jugoslovenske komunističke države:

Moja mala dala upravniku,

Daj i meni, fizičkom radniku.

Ja sam moju ženu kontroliro,

Sami znate brigadir je diro.

Bećarac opevava i ovo naše moderno doba:

Poveo sam ja na vašar Brašu,

Mesto krave, doveli smo snašu