Život
03.10.2024. 21:40
Život
14.11.2024. 22:10
Dragan Vesić
Kolumna
Dragan Vesić: "Neautentičnost"
Jedino su nesreće autentične, sve ostalo je danas lažno ‒ u vreme interneta koji ne služi ljudima, nego ljudi služe njemu.
Posebno kada je o društvenim mrežama reč, a reči danas mogu biti besmislene, ali moćne i smislene, ali nemoćne u okolnostima kada je sve relativizirano, pervertirano i dovedeno do apsurda egzistencije. Turgenjev je bio u pravu kada je rekao da na svetu nema ništa jače, ali ni nemoćnije od reči ‒ nije pritom važno da li su one smislene ili ne.
Tako je uvek i bilo kroz istoriju čovečanstva, posebno u kriznim vremenima. Masa tada sledi monstrume i psihopate kao što je bespogovorno i slepo sledila Hitlera, Musolinija, Staljina...
Dakle, tada nije važno šta demagozi pričaju i što je to morbidno, čudovišno i neozbiljno, nego što ljudi vole laka rešenja i prazna obećanja koja nude lažne mesije.
U današnje vreme, Veliki brat je inpersonalan ‒ nešto u šta se veruje da postoji, mada ne postoji na autentičan način jer kompjuterska simulacija ne može biti stvarna.
Da bi se to zamaskiralo, izbrisana je razlika između stvarnog i nestvarnog, istine i laži, slobode i ropstva, ljubavi i mržnje. Danas je samo iluzija stvarna i to je jedini način da agenda novog svetskog besmisla funkcioniše.
Srbiju ovih dana potresa tragedija u Novom Sadu gde je život izgubilo četrnaestoro ljudi, a pravi krivac nema ime, ali je u pitanju “neko“.
Izvesno je samo da se tragedija dogodila, da je stvarna, baš kao i rat u Ukrajini, kome se ne nazire kraj, ili kao što je bila pandemija korone.
Veliki brat strahuje od pobede Trampa na izborima u Americi jer postoji opasnost da se njegovom eventualnom pobedom simulacija od života demontira. Zato mainstream mediji plaše ljude da bi njegova pobeda bila korak unazad za progres i kraj demokratije, kao da je danas ima i kao da svet sada, “progresivno“, ne korača unazad.
Svet već duže vreme dubi na glavi, samo što su mediji ubedili anesteziranu javnost da ne dubi i da nikad nije bilo bolje.
U dvadeset prvom veku život se ne odvija tamo gde treba, u stvarnom svetu, nego tamo gde ne treba, u virtuelnom, na društvenim mrežama. U virtuelnom svetu, po logici stvari, nema autentičnosti, ali ona nije ni poželjna. Poželjno je da svi budu isti, da budu ono što nisu, da bi bili u trendu ‒ uvek nasmejani, zdravi, raspoloženi, pozitivni i srećni.
Ljudi oskudne inteligencije i zakržljale empatije tu ne vide nikakvu nenormalnost i ne osećaju nikakav pritisak i njima je lepo. Sve im je “potaman“. Sve što im se dešava objave na društvenim mrežama pa makar to bile degutantne i privatne stvari, koje su dragocene i o kojima javnost ne treba ništa da zna niti je to zanima. Objavljuje se samo ono što recipijent misli da je dobro: želi da se pohvali, da se neukusno razmeće i zadivi druge mada tamo gde su svi isti ne postoji ni zadivljenost ni zgražavanje: zato što je sve relativizovano.
Kako li je uopšte prosečan korisnik interneta ranije živeo bez društvenih mreža i gde se hvalio, a da ceo svet vidi, nije sasvim jasno i pravi odgovor ne postoji.
Jer, poznato je da ljudsko biće ne može da živi bez hrane i vode, a danas ni bez društvenih mreža i mobilnih telefona, i taj fenomen nauka ne može da objasni.
Polazna premisa egzistencijalizma, kao filozofske škole mišljenja, jeste da “egzistencija prethodi esenciji“, ali danas esencija u pravom smislu ne postoji jer je između nje i egzistencije stavljen znak jednakosti ‒ oba pojma su sada sinonimi i to je novi narativ epohe.
Važno je samo da se jede, pije, uživa, zabavlja i “visi“ na društvenim mrežama ‒ to je i egzistencija i esencija jer ono što je davalo smisao životu i što se zvalo esencija ‒ ljubav, samilost, težnja ka uzvišenom, više ne postoji ili postoji, ali u tragovima. Površna i prizemna uživanja zamenila su ono što je duhovno i uzvišeno. Sve je svedeno na materijalno i utilitarno, a takva esencija samu sebe parodira.
Farsa se nesmetano odigrava i uzalud psiholozi govore o “toksičnoj pozitivnosti“ jer u ovakvom svetu te smislene reči su nemoćne jer ih većina ne razume ‒ za sada.
Šta je s manjinom? Nova agenda je kenseluje proglašavajući je nasilnom i kroz podkaste na društvenim mrežama stigmatizuje kao narcisoidnu i psihopatsku, dok, s druge strane, zataškava i relativizuje orgijanje i pedofiliju na žurkama, koja se obično odvija na mondenskim privatnim ostrvima u luksuznim vilama bogatih i poznatih koji slede mejnstrim i kao takvi su nedodirljivi: iznad prava i pravde.
I ma koliko mali odjek trenutno imale, smislene reči nisu uzaludne jer ništa nije zacementirano i večno ‒ heraklitovsko Panta rei, istorija nema kraja. Fukujamin “Kraj istorije“ bio je samo pamflet i priprema terena za oligarhijsku elitu koja trenutno vlada ljudima krijući se iza društvenih mreža.
Toksična pozitivnost izaziva nemir, depresiju i anksioznost kod onih koji misle ‒ sve što je imperativ, što se nameće kao nešto što se mora, na silu, ne može biti normalno.
Život
29.08.2024. 23:00
Dragan Vesić: "Manipulacija"
Većina, rekosmo, ne oseća taj pritisak ultimativne, lažne sreće ‒ njoj treba neumerenost i razuzdanost ma koliko to bilo neautentično. S druge strane, manjina beži od tog neukusa i pukog uživanja i traži ono što su grčki filozofi nazivali ataraksija ‒ stanje potpunog unutrašnjeg mira i blaženstva. Traži ono što svemu daje smisao, a to može samo ono što je autentično, odnosno stvarno.
Stvari će se promeniti onoga dana kada većina i manjina zamene mesta.
Naravno da će problema i briga uvek biti jer život nije infantilna bajka sa društvenih mreža ‒ problem je u tome što većina to još ne shvata.
Znamo samo da se ljudi sve više bude u potrazi za unutrašnjim mirom i da je jedina odbrana od haosa svetskog jednoumlja stara dobra kartezijanska sumnja.
Komentari
