Kolumna Dragana Vesića
Zašto poznati reklamiraju kladionice
Objašnjenje je možda da većini poznatih nikad nije dosta medijske pažnje iako ne postoji povod. Dovoljni su skandali, svađe ili privatni pornići koji kao slučajno preplave internet, što recipijenti ionako traže.
Alea iacta est – te reči je navodno izgovorio Cezar kada je prelazio reku Rubikon, a nije smeo jer je to bila granica koju nijedan rimski general sa vojskom nije smeo da pređe i da se približi Rimu.
Vremenom je Rubikon postao metafora za ono što ne sme da se pređe.
Kocku je bacio Cezar, a kocka je postala bolest zavisnosti i to je objasnio Dostojevski, koji je i sam bio zavisnik, u romanu "Kockar".
Sociolog Roze Kajoa je u eseju "Igre i ljudi", koristeći latinske i grčke termine, razvrstao igre u četiri kategorije: agon (takmičenje), alea (kockanje), ilinx (zanos) i mimikry (gluma). Zavisno od toga koje igre preovladavaju, delio je društva na primitivna i civilizovana.
Otkad je sveta ljudi se takmiče, ubijaju, povređuju, gaze zgažene, kradu, glumataju, lažu, uživaju da nanose bol, padaju u trans i kockaju se. Igraju sa mnogo strasti po cenu života, kao u ruskom ruletu, i zato je teško reći gde prestaje igra, a počinje neigra.
Ljudi su oduvek tražili dve stvari: hleba i igara. Igre su im bile smešna zamena za smisao i duhovnost. Masa zna samo za površna zadovoljstva i zato Juvenalova sentenca "Panem et circenses" važi za sve epohe, a ne samo za dekadenciju i krizna vremena. Jedina promena je što su gladijatore zamenili rijaliti igrači, s tom razlikom što su gladijatori bar imali kodeks. Zar je od značaja što se nekada više igrao poker i što su se ljudi više kladili na pse, petlove i konje, a sada na klubove i sportiste, kad je suština ista?
Danas su veoma popularne kladionice i, bar kod nas, nije ništa neuobičajeno da se u reklamama za kladionice pojavljuju poznati i slavni.
Mnogi ih osuđuju zbog toga jer su oni idoli mladima, njihovi uzori.
Dosta medijske prašine podigla je reklama u kojoj se pojavljuju dva glumca (jedan u godinama, drugi mlad) i pop pevačica.
Da li je u pitanju lažni moralizam kolega koje ih osuđuju ili ne, nije toliko bitno, ali bitne su posledice i bitan je motiv.
Njih troje imaju popularnost i karijere i više nego dovoljno novca, pa šta će im onda ta blamaža – da ljude pozivaju da se klade i bacaju poslednje pare na namešten meč u nadi da će se baš njima osmehnuti sreća mada je šansa mala. Izvesno je jedino da kladionice nikad nisu na gubitku, nego igrači.
Posebno je na meti pomenuti stariji glumac: na društvenim mrežama mu zameraju da je licemer jer su mu usta puna humanizma i levičarskih vrednosti, a u reklami poziva ljude u kladionice.
Drugi je mlad, ima ga u gotovo svim reklamama, što govori da ne zna za granicu i meru – samo što ne izađe iz rerne.
Pevačicu više krasi stas nego glas, puni tabloide skandalima i nije jedina jer prosečna publika voli pikanterije iz života poznatih: to im dođe kao duhovna hrana i u tom besmislu nalaze smisao.
Analizama – zašto poznati i slavni reklamiraju poroke – bave se i psiholozi u pokušaju da taj fenomen osvetle iz ugla struke, što zna da bude dosadno jer stvari su jednostavne: Srbi imaju izreku – kratko i jasno, a Nemci – kratko i glupo. Čini se da je ovoga puta prevagnulo na srpsku stranu.
Zašto poznati reklamiraju kladionice? Objašnjenje je možda da većini poznatih nikad nije dosta medijske pažnje iako ne postoji povod. Dovoljni su skandali, svađe ili privatni pornići koji kao slučajno preplave internet, što recipijenti ionako traže.
Ako je tako, u pitanju je egocentrizam – otud potreba da su stalno prisutni u medijima, jer ako nisu, onda i ne postoje. Cilj im je da reklamiraju sebe dok je pozivanje ljudi da se kockaju nešto što takve reklame podrazumevaju.
Mediji daju publici samo ono što želi, a želi nasilje, neukus, voajerizam i skandale.
Oni imaju moć da manipulišu informacijama i kreiraju događaje, umesto da bude obrnuto. Primer je film "Ratom protiv istine", tačnije jedan od mnogobrojnih primera.
Jasno je da su mediji samo sredstvo u rukama moćnih koji preko njih oblikuju stvarnost koja, u današnje vreme, ne mora biti nužno stvarna.
Ali, postoje mnogo važnija pitanja od reklamiranja kladionica, a o tome se ćuti. Ta pitanja obično nisu u fokusu intelektualne javnosti i o njima ona ne iznosi stav, kao da nema hrabrosti pa bira konformizam, bez obzira što su ta pitanja važna – kao što je urušavanje svih vrednosti.
Kladionice nisu ilegalne i svejedno je da li će neko poznat da ih reklamira – hoće li neko da se kocka, kladi se i izgubi sav novac, nema veze s reklamiranjem jer poznati ne mogu da utiču na mlade, sredovečne i stare da se klade. Oni skloni riziku, koji je deo igara, kladiće se i bez reklama: kocka je za jedne zabava, a za druge patološka opsesija.
I u neka davna vremena kad nije bilo štampe, televizije, interneta i društvenih mreža, jedni su prelazili ono što se ne sme, dok su drugi znali za granicu jer nezrelost nema veze s godinama.
Kroz epohe i vreme raznim načinima se na neke ljude moglo uticati da ratuju, čine gluposti, prave budale od sebe, rade nezamislive stvari, da budu zli, a na neke ne.
Ne postoje mediji koji mogu da isperu mozak onima koji misle. Problem je što su takvi uvek bili u manjini.
I nijedan glumac, ili bilo ko slavan i poznat, ne može nikog da primora da radi ono što neće. Svako sam odlučuje hoće li da pređe svoj Rubikon ili ne.