Možda nekud ipak plove

Legende o ukletim brodovima su priče o strahovima, nadama i poštovanju ljudi kojima, kad obala ostane daleko, svaka slutnja postaje bliska. Plovila koja su možda nekom igrom slučaja izbegla potonuće, za njih su snoviđenje da su te kuće na pučini jače od svake oluje, da ih more ne može progutati, da uvek postoji neka nada. Nikada ih niko nije zaista video kako plove, ali niko nije svedočio ni njihovom nestanku.

Sudbina teretnjaka „Baychimo“ je negde između legende i istinitih događanja. Zvanično je nestao u severnim morima pre 85 godina, ali…

Brod je izgrađen u Švedskoj i porinut 1914. godine u okviru  nemačke brodarske kompanije. Dugačak 70 metara i sposoban da razvije brzinu od 10 čvorova, odnosno 19 kilometara na čas, predat je Britancima kao deo ratnih reparacija posle Prvog svetskog rata, a kupila ga je kompanija „Hudson's Bay“.

U brodskom dnevniku zapisano je devet putovanja po obalama severne Kanade, ali i da se 1. oktobra 1931. godine natovaren krznima našao zarobljen u ledu, vraćajući se u pravcu Vankuvera.

Kapetan Džon Kornvel i posada napustili su brod i sklonili se u grad Barova, a nakon dva dana videli su da je led donekle oslobodio brod. Međutim, već 8. oktobra sve je ponovo bilo okovano ledom.

Kompanija „Hudson's Bay“ poslala je u narednih sedam dana spasilački avion ne bi li izvukao 22-članu posadu, ali njih petnaestoro odlučilo je da ostane i sačeka povoljnije uslove za izvlačenje broda.

Nakon jake snežne mećave koja je naišla 24. novembra, od „Baychimoa“ nije bilo ni traga. Kapetan je zaključio da se brod oslobodio tokom snežne oluje i da je potonuo.

Međutim, nekoliko dana kasnije, jedan Inuit video je brod 72 kilometra daleko od njegove pređašnje pozicije. Posada je došla i zaključivši da brod neće preživeti zimu, uzela je najvrednija krzna i odletela avionom koji je ponovo došao po njih. Tako je „Baychimo“ napušten.

Ali teretnjak je nekim čudom preživeo tu zimu i mnoge naredne. Prvo je primećen 480 kilometara istočno, a u martu 1932. viđen je kako mirno pluta pored aljaske obale. Nekoliko meseci kasnije je ponovo viđen, a onda opet u naredne dve godine. Svi su bili ubeđeni da je nakon toga definitivno nestao, ali  mnogi nikad nisu  prestali da potajno veruju da i dalje luta Arktikom.

Fikcija ili realan strah

Videti brod „Flajing Dačmen“ među mornarima je decenijama bio nagoveštaj velike nevolje. Oni kojima se ukazao tvrdili su da je okružen nekom vrstom sablasne svetlosti poput svetlucave magle. Prvi pisani trag o ovom brodu može se naći  u knjizi „Putovanja u razne delove Evrope, Azije i Afrike tokom 30 godina i više“, objavljenoj 1790, čije je autorstvo pripisano Džonu Mekdonaldu.

Povezane vesti - Poigravanje umom

U jednom od prvih poglavlja piše: „Vreme je bilo toliko olujno da su mornari rekli da su videli ’Letećeg Holanđanina’. Česta je priča da je taj brod došao u zaliv da bi se sklonio od oluje i da su želeli da uđu u luku, ali zbog loše vidljivosti nikada nisu uspeli, zbog čega se brod utvara prikazuje uvek kada je loše vreme na moru“. Brod se spominje i u „Putovanju u zaliv Botani“ iz 1795, u kojoj se britanski plemić Džordž Barington, pišući da „brod za mornare koji plove svetskim morima nije fikcija, već stvaran strah koji ih uvek prati“.

U delu „Scene iz detinjstva“ Škota Džona Lajdena označen je zajedničkim praznoverjem pomoraca, koji najčešće tvrde da su ga videli od južnih obala Afrike, gde su česti uragani i oluje.

Mnogi su pokušali da pronađu logično objašnjenje iza priče o „Letećem Holanđaninu“, a jedno od objašnjenja je i da je njegova posada prokleta jer su bili teški zločinci, najčešće ubice i pirati. Prema istorijskim podacima, kapetan broda bio je Bernard Fok koji je plovio za holandsku kompaniju „Istočna Indija“ tokom 17. veka.

Brod je postao legendaran zahvaljujući brzini kojom je plovio iz holandskih luka do Jave u Indoneziji. Tako je jednom prilikom 1678. godine prešao tu ogromnu udaljenost za samo tri meseca i deset dana, što je bilo nedeljama brže nego što bi to učinili drugi. Upravo je to dovelo do spekulacija da je đavo kumovao brzini tog broda zahvaljujući nekom neobičnom paktu koji su sklopili.

Nikolas Monsarat u svojoj knjizi „Okrutno more“ iz 1951. napisao je da je lično svedočio tom fenomenu na Pacifiku dok je služio kao oficir Kraljevske mornarice tokom Drugog svetskog rata.

Možda jedan od najslavnijih izveštaja bio je onaj princa Džordža, koji je kasnije postao kralj Džordž V. On je u mladosti tri godine plovio svetskim morima u pratnji svog starijeg brata, princa Alberta Viktora, kasnijeg kralja Edvarda VIII. Iz njihovog zapisnika vidljivo je da su „Letećeg Holanđanina“ videli 11. jula 1881, nedaleko od australijske obale između Melburna i Sidneja.

Fantom iz Jugoslavije

„Fantomski brod se pojavio u neobičnom crvenom svetlu“, napisali su. Dok se brod princa Džordža približio mestu gde je trebalo da bude plovilo, ono je nestalo bez traga u svim smerovima, iako je noć bila čista, a more mirno.

„Leteći Holanđanin“ bio je najveći strah pomoraca sve do stvaranja teorije uz poznavanje optike i nauke. Kao što kraljevski dnevnik otkriva, more je bilo mirno i noć vedra, što je preduslov pojave fatamorgane, optičkog fenomena zbog koga se pričinjava da se u daljini vide predmeti, a uzrok je prelamanje zraka svetlosti i totalna refleksija u različito ugrejanim slojevima vazduha.

Misterija već decenijama obavija i brod koji je izgrađen u Jugoslaviji, i to u brodogradilištu gde je, kako se priča, nekada radio i Tito. Sagrađen je 1976. i do 1999. bilo je u sastavu ruske dalekoistočne flote. Dobio je ime „Ljubov Orlova“ u čast čuvene sovjetske glumice, a korišćen je kao brod za krstarenje. Kada je kompanija koja ga je otkupila bankrotirala, ostao je do 2012. godine u Kanadi. Zatim je prodat malteškoj kompaniji koja ga je koristila za krstarenje po Arktiku. Međutim, vlasnici su upali u dugove, posada je otišla i ostao je napušten u kanadskoj luci.

Vlasti Njufaundlenda su 2012. pokušale da ga prodaju za 600.000 funti kao staro gvožđe Dominikanskoj Republici, ali brod je na putu upao u oluju, otkinuo se sa lanaca kojima je vučen i izgubio se.

Povezane vesti - Taoci zlata

Verovalo se da je potonuo, sve dok ga u februaru 2013. nije registrovala Nacionalna agencija za geoizviđanja SAD. Stručnjaci tvrde da se brod koji nekontrolisano nose morske struje po svoj prilici približava obalama Velike Britanije, konkretno Škotske ili Irske. Poslednji put su 12. i 23. marta 2013. uhvaćena dva signala, najverovatnije sa odašiljača na čamcima za spasavanje koji su se otkačili i pali u more, i po njima se vidi da je brod već prešao tri četvrtine Atlantika i da plovi na istok. Nedelju dana kasnije, neidentifikovani objekat otprilike odgovarajuće veličine uočen je radarom južno od obala Škotske, ali avioni koji su otišli da ga traže nisu potvrdili njegovo prisustvo.

„Proteklih meseci je bilo mnogo bura i oluja, ali da bi se takav brod potopio, potrebna je mnogo jača sila“, tvrdi Kris Rejnolds, zapovednik Obalske straže Irske, koji veruje da ipak treba biti na oprezu, jer “Ljubov Orlova” stiže.

“Siguran sam da plovi tamo negde. Mora da je prepun pacova koji se uzajamno proždiru. Ako se ukrcam na njega, sve ću da ih potrujem“, kaže holandski lovac na olupine Pim de Rodes, jedan od brojnih ljubitelja misterija koji tragaju za ovim brodom.

Ni danas se ne zna šta je bilo sa „Orlovom“. S obzirom na to da je brod nekada bio dobro opremljen, možda postoje izvesne šanse da još pluta u vodama okeana. Mnogi tvrde da je, kada je krajem prošle godine na obalama Kalifornije isplivala olupina duga oko 90 metara, brod napokon nađen, ali to nije zvanično potvrđeno.

Zlokobna proslava

Noć pred zakazano isplovljavanje broda „Fani Volston” 1890. godine održana je svečanost na palubi, a među ljudima koji su se veselili mogle su se videti dame u raskošnim haljinama, radnici fabrike koja je proizvela jedrilicu, ali i sami mornari. Međutim, veče se nije završilo očekivano. „Jedan od činovnika je posle završene svečanosti nađen obešen u svojoj kabini. Dve igračice, koje su zabavljale goste, nestale su na tajanstven način. U isto vreme iščezao je i mornar, čije telo je posle nekoliko dana nađeno na obali.”

Nije samo mornar pronađen. U njegovom džepu nađeno je pismo u kom je navedeno da se mornar za vreme svečanosti susreo sa „avetima”, te da je rešio sebi da oduzme život.

Jugoslovenski predratni listovi „Pravda” i „Vreme” pisali su pre osamdeset godina o brodu koji je pedeset godina plovio bez posade.

Tajanstvena „Fani Volston” ponovo se pojavila u blizini kanadske obale, prenosi dnevni list „Pravda”. Brod su uočili ribari u Bafinovom zalivu i obavestili vlasti, a među sujevernim ribarima ovaj događaj je izazvao najveće uzbuđenje.

„Taj brod koji mornari i ribari svih mora poznaju i nazivaju ga ‘brodom avetinja’, a koji danas liči na pravu ruševinu, luta neprekidno već pedeset godina po svim morima sveta.”

Brod je ostao bez posade tokom 1891. godine, nakon što više nije bilo ljudi koji bi bili voljni za rad na njemu.

„Od 1891. do danas ova morska lutalica primećena je četrdeset i šest puta u raznim krajevima sveta, a svega dvaput se dogodilo da su se tom misterioznom brodu približili odvažni mornari i pregledali unutrašnjost broda.”

„Za vreme jake bure 1891. Posada je napustila brod i otada on neprekidno luta po morima sa slomljenim katarkama i iscepanim jedrima. Brod je znatno oštećen, ali sve do danas nije potonuo.”

Povezane vesti - Čovek je čoveku kanibal

Mornari su dva puta uspeli da mu priđu, ali se prvi put nisu dugo zadržali. Uspeli su tek da vide pun brod miševa i pacova, a o prisustvu ljudi nije bilo ni reči. No, tokom drugog pristupanja brodu situacija se promenila.

„Grupa engleskih mornara se 1922. popela na tajanstveni brod. Oni su u dnu palube naišli na šest ljudskih kostura. Kako su ti ljudi dospeli na brod nikada se nije moglo utvrditi. Jedan od mornara je, pod utiskom strašnog prizora na brodu, poludeo.”

Ljudi su samo nestali

Sablasnu „Meri Selest“ su Britanci 1861. godine registrovali pod imenom “Amazon”. Međutim, posle nekoliko nesrećnih slučajeva, uključujući iznenadnu bolest i smrt prvog brodskog kapetana, kao i sudar sa drugim brodom na kanalu Lamanš, brod dobija novog vlasnika, koji mu daje i novo ime, “Meri Selest”. Od tog trenutka pa sve do zlosrećnog puta 1872. godine, brod je plovio bez ikakvih komplikacija. Krajem oktobra na njega je utovareno 200.000 litara otrovnog denaturisanog alkohola. Posadu broda činili su iskusni kapetan Bendžamin Brigs, koji je odlučio da na putovanje povede i suprugu Saru i ćerku Sofiju. Takođe, na brodu su bili prvi oficir Albert Ričardson i još šest članova pomoćne posade.

Nepunih mesec dana nakon što je isplovio, 4. decembra, osmatrač sa broda “Dei Gratia”uočio je „Meri Selest“ kako bez ičijeg upravljanja pluta polako između Azorskih ostrva i kopnenog dela Portugalije. Brod je bio napušten, a nakon što su se mornari sa broda “Dei Gratie” ukrcali, videli su da su se ljudi veoma brzo iskrcali jer je svuda bilo ostataka nezavršenog ručka. I lični prtljag svih putnika bio je i dalje na brodu. Ali ništa nije ukazivalo na napad ili pljačku.

U brodskom dnevniku kapetana Brigsa ostao je zapisan kao poslednji datum 25. novembar. Prepričavale su se brojne teorije o nestaloj posadi, od napada pirata do podvodnih erupcija i zemljotresa, pretresane su i razmatrane sve moguće opcije, ali niko nije mogao da potvrdi da je video ili susreo nekog od posade.

Povezane vesti - Sudbina dece kao eksperiment

Ništa manja misterija nije ni sudbina engleskog trgovačkog broda “Oktavijus” koji se vraćao iz Kine. Nađen je 1775. godine kako pluta uz obalu Grenlanda, a poslednji zapis u brodskom dnevniku zabeležen je 13 godina ranije. Čudne okolnosti počele su 1761. godine uplovljavanjem u London gde je preuzeo teret za Kinu. Luku je napustio s kompletnom posadom, kapetanom, njegovom suprugom i sinom. Stigli su u Kinu, ali pri povratku u Englesku kapetan se odlučio za rizičan potez.

Vreme je bilo neobično toplo, a brod je skrenuo prema tad još neistraženom Severozapadnom prolazu – morskom putu kroz Arktički okean, uz obalu Severne Amerike, koji povezuje Atlantski i Tihi okean. S obzirom na to da se posada i brod  nisu vratili proglašeni su nestalima. Sve do 1775. godine, kad je posada kitolovca „Herald“ koji je plovio vodama oko Grenlanda ugledala jedrenjak polomljenih jarbola i iskidanih jedara.

Ukrcali su se i u potpalublju našli zaleđena tela 28 člana posade. U kapetanskoj kabini našli su kapetana s perom u ruci nad brodskim dnevnikom, a tu su bila i tela njegove žene i sina. Čitanjem brodskog dnevnika utvrđeno je da je kapetan okrenuo brod prema Severozapadnom prolazu i posada se zbog jake hladnoće smrzla.

Brod nikad više nije viđen, ali je ostala legenda da “ukleti jedrenjak” i dalje plovi severnim morima.