Odani čuvari starih knjiga

O malo kojoj vrsti životinja postoji toliko predrasuda kao o slepom mišu, ili šišmišu kako se podjednako često naziva. Prva se odnosi na samo ime, odnosno na zabludu da slepi miševi ne vide. Ove životinje nikako nisu slepe, na svetlu zapravo možda vide i najbolje, iako se u mraku savršeno snalaze zbog sposobnosti eholokacije. To je sposobnost kretanja u prostoru pomoću odbijanja zvuka, kojom, naravno u vodi, raspolažu i kitovi. Takva sposobnost slepim miševima omogućava da odašilju impulse koji se odbijaju od drugih tela i predmeta u okolini, a na osnovu povratne informacije dobijaju podatke o izgledu prostora po kom se kreću.

Šišmiši emituju zvučne talase visoke frekvencije koji nastaju u njihovim grkljanima, a koji se odbijaju o različite čvrste predmete. Odbijene talase slepi miš prima preko ušiju i kože, mozak ih analizira i ovaj sisar može trenutno da reaguje na svaku promenu.
Naučnici su ustanovili da uprkos njihovim slabo razvijenim malim očima, šišmiši sasvim dobro vide preko dana. Iako se njihov život uglavnom svodi na noć, tokom dana, kada postoji dovoljna količina svetlosti, u potpunosti su sposobni da koriste oči kako bi mogli da lete. Osetljivi su na promenu nivoa svetlosti, pa odlično znaju kada pada veče i počinje njihovo vreme za lov.

I još jedno - ne postoji slepi miš koji je prirodno slep. Neke vrste koriste čulo sluha više nego čulo vida jer su se prilagodile sopstvenom načinu života, ali njihove oči i dalje imaju funkciju.

Većina ljudi se iznenadi kada vidi koliko su slepi miševi mali i lagani, ali to prvenstveno važi za evropske vrste. U Aziji živi vrste slepih miševa čiji raspon krila iznosi i do 1,5 metara, a težina doseže do 1,5 kilograma. U filmovima strave prikazani su kao krvožedna leteća stvorenja, ali i to je obična zabluda. Upravo u Aziji gde žive najveće vrste, gde ih nazivaju leteće lisice, šišmiši su isključivo biljojedi.
Prirodno, među oko 1.000 vrsta koliko ih postoji u svetu, ima i onih koji nisu toliko pitomi. Ali, navodna agresivnost prema ljudima koja im se pripisuje kao urođena osobina je potpuna besmislica, pošto reaguju isključivo ukoliko se osete ugroženim. U najvećem broju zemalja Evrope slepi miševi su zakonom zaštićeni, kao i u Srbiji.

Još jedna predrasuda o slepim miševima odnosi se na to da su prenosioci opasnih zaraznih bolesti. Niko se neće usuditi da tvrdi kako to nije tačno. Međutim, pretnja da budu prenosioci zaraza istovetna je kao i kod drugih životinjskih vrsta.

Dežurstvo među policama

Izvesno je da slika jata slepih miševa većini ljudi deluje odbojno, ali ove životinje umeju da budu i te kako korisne. Sličan je slučaj i sa prizorom podjednako omraženih pacova koji, međutim, uz uspešnu dresuru uspevaju da u Africi nanjuše ukopane mine spasavajući tako stotine života godišnje. Šišmiši nisu u tolikoj meri funkcionalni, ali im se zasluge ne mogu nipodaštavati.

Najbolja ilustracija njihove funkcionalnosti iskorišćene za druge potrebe jeste impresivna biblioteka u portugalskom gradu Koimbri, u kojoj se čuva oko 250.000 knjiga iz oblasti filozofije, prava i teologije nastalih u periodu između 12. i 19. veka.

Ova univerzitetska biblioteka, druga po starosti u Evropi, nema samo impresivnu zbirku starih i retkih knjiga, već je i jedna od najlepših na svetu. Izgrađena je pre 1725. godine, ne zna se tačno kog datuma, kao što se ne zna ni kada su se slepi miševi u njoj odomaćili. Zaposleni u biblioteci nikada nisu pokušali da se otarase šišmiša. Naprotiv, oni su ovde rado viđeni gosti jer se, po završetku radnog vremena kada padne mrak i ugase svetla, hrane insektima sprečavajući ih da oštete najvredniji inventar - retke rukopise koji se ovde čuvaju. Današnji bibliotekari ne mogu pouzdano da odgovore na pitanje kada je počela ovakva prakse zaštite knjiga. Sigurni su, na osnovu tvrdnji svojih prethodnika, da produžavanje životnog veka rukopisa uz pomoć slepih miševa, ako ne ranije, datira bar iz 19. veka.

U univerzitetskoj biblioteci "Žoanina" u Koimbri kolonija običnih patuljastih šišmiša pravi gnezda iza polica sa knjigama. Pojavljuju se u sumrak da bi se hranili muvama, komarcima i svakojakim štetočinama, pre nego što izlete kroz prozore biblioteke, pa preko krovova studentskog grada smeštenog na obližnjim brežuljcima krenu u potragu za vodom. Usluga koju oni obezbeđuju je nezamenjiva: oni tamane insekte koji bi se hranili rukopisima iz biblioteke. Noću, hvatajući insekte, proleću kroz uredno naslagane police na kojima su, između ostalog, prvo izdanja „Rimskih starina" Dionisija iz Halikarnasa, ili pored molitvenika iz 15. veka i Homerove „Opera Omnia". Bibliotekari kažu da često čuju „pesmu" slepih miševa - njihovu međusobnu komunikaciju - tokom kišnih predvečerja.

Pored sve koristi, postoji jedna opasnost od slepih miševa. Njihove fekalije. Zato bibliotekari svake večeri štite nameštaj iz 18. veka prekrivajući ga zaštitnim kožnim pokrivačima uvezenim iz carske Rusije. I svakog jutra, kako su to činili i njihovi prethodnici, bibliotekari skidaju kožne prekrivače i čiste podove od onoga što su slepi miševi ostavili za sobom tokom noći.

Važni za useve

Biblioteka u Koimbri nije usamljen primer. Oko 200 kilometara južno još jedna kolonija slepih miševa obitava u tri stotine godina staroj biblioteci Nacionalne palate u Mafri. Odrediti starost ove kolonije takođe je veoma teško. Hugo Rebelo, biolog specijalizovan za slepe miševe, zaposlen u Centru za istraživanje biodiverziteta i genetskih resursa na Univerzitetu u Portu, veruje da su tu vekovima. Neko vreme je proveo snimajući ovu koloniju - sačinjenu uglavnom od sivih šišmiša dugih ušiju, kao i određenog broja velikog ponoćnjaka - kako love među gomilama knjiga.

Kada padne mrak, slepi miševi proleću između monaških kraljevskih kolekcija knjiga štampanih pre 1501. godine nove ere, među kojima je i primerak knjige „Nuremberg Chronicle" i ostala značajna dela poput prve „Enciklopedije", Didroa i D'Alambera.

I ovde je teško videti slepe miševe. Biblioteka se zatvara pre mraka kada ova stvorenja kreću u noćni pohod u vrtove palate. Ali, biblioteka im je odala "priznanje" malom staklenom kutijom u kojoj se čuvaju preparirani ostaci tri bivša krilata stanovnika.

I ova biblioteka je nesvakidašnje lepote. U njoj se nalazi više od 36.000 knjiga i smatra se jednom od najznačajnijih u Evropi.
Stručnjaci za slepe miševe tvrde da su oni zapravo veoma korisni za ljude, ali da su ih filmovi o Drakuli i priče kako se upliću u kosu i piju ljudsku krv nepravedno ocrnili. Veoma važna korist od šišmiša odnosi se na šume i poljoprivredu. Slepi miševi se hrane insektima koji su opasne štetočine, od kojih mnogi mogu da prenesu zarazne bolesti na ljude i domaće životinje. Uloga šišmiša za ljude leži upravo u njihovoj ishrani. Na prostoru Srbije, a i šire u regionu, oni se hrane isključivo insektima.

Još sredinom 19. veka uočena je vrednost ovih sisara, pa od tada na Zapadu postoji sistem njihove zaštite, budući da jedan šišmiš može da pojede i do 3.000 insekata za jednu noć, ili oko 600 komaraca za jedan sat.

U svetu danas postoji oko 1.000 vrsta slepih miševa, čija veličina varira od onih malih poput leptira, do velikih životinja sa ogromnim rasponom krila. Žive po celom svetu, osim na Arktiku i Antarktiku. Neke vrste se hrane voćem, nektarom, žabama, ribama, drugim malim sisarima, a neke čak i krvlju, ali su to uglavnom tropske vrste.

Jedna od njihovih posebnosti je zimski san ili hibernacija. Dolaskom prvih jesenjih hladnoća, kada se i brojnost insekata smanjuje, neki slepi miševi migriraju u toplije krajeve, dok se drugi premeštaju u zimska skloništa, tavane i pećine, u kojima se zbijaju u kolonije i padaju u zimski san.