Foto
12.09.2024. 17:10
Život
08.04.2025. 21:05
R. E.
Postoji dobar razlog
ZABRANJENO ZA TURISTE: Poseta OVOM ostrvu može biti smrtonosna (VIDEO)
Pre nekoliko dana se pojavila vest da je američki turista Mihailo Viktorovič Poljakov, ilegalno otputovao na ostrvo Severni Sentinel i pokušao da ostvari kontakt sa jednim od najizolovanijih plemena na svetu.
Iako je Poljakov uspeo da stigne do ostrva, čini se da nije ostvario direktan kontakt sa plemenom. Uočio ga je lokalni ribar dok se vraćao, nakon čega je uhapšen dva dana kasnije, a policija je zaplenila gumeni čamac i motor koji je koristio.
Ko su stanovnici Severnog Sentinela i zbog čega je ilegalno posetiti ovo ostrvo?
Prethodni susreti sa ovim plemenom završili su se tragično. Američki misionar Džon Alen Čau navodno je ubijen od strane pripadnika plemena nakon što je, 2018. godine, stigao na ostrvo sa namerom da ih preobrati u hrišćanstvo. "Poljakov je imao sreće što nije stupio u kontakt, inače bi verovatno završio isto", rekao je za CNN Džitendra Kumar Mena, načelnik kriminalističkog odeljenja policije Andamana i Nikobara.
Smrt američkog misionara privukla je pažnju sveta na povučene stanovnike ovog malog ostrva. Oni su jedno od retkih plemena koja su do danas ostala izolovana i nemaju kontakt sa ostatkom sveta.
Tu izolaciju delimično duguju geografiji, jer je Severni Sentinel malo ostrvo, udaljeno od glavnih brodskih ruta, okruženo plitkim grebenom bez prirodnih luka. Međutim, Sentinelci nisu u potpunosti nekontaktirano pleme. U poslednjih 200 godina, stranci su posetili ostrvo nekoliko puta i to se često završilo loše po obe strane.
Prema popisu iz 2011. godine, a na osnovu procena antropologa o tome koliko ljudi bi ostrvo moglo da izdrži, verovatno ima negde između 80 i 150 ljudi na ostrvu Severni Sentinel, iako bi moglo biti čak 500 ili samo 15, piše Forbes.
Sentinelci su u srodstvu sa drugim starosedeoskim grupama u lancu Andamanskih ostrva u Bengalskom zalivu, ali su izolovani dovoljno dugo da druga andamanska plemena, poput Onge i Jarava, ne mogu da razumeju njihov jezik.
Na osnovu jedine posete ostrvu 1967. godine, znamo da oni žive u prislonjenim kolibama sa kosim krovovima. Tim antropologa, predvođen Trinokom Natom Panditom, je opisao kako ispred svake kolibe gori dobro održavana vatra. Zatim, opisano je kako Sentinelci grade male, uske kanue, kojima manevrišu dugim motkama i pecaju rakove.
Oni su lovci-sakupljači i verovatno se hrane voćem koje divlje raste na ostrvu, jajima galebova ili kornjača i sitnom divljači. Nose lukove i strele, kao i koplja i noževe, a nepoželjni posetioci su naučili da poštuju njihovu spretnost sa ovim oružjem.
Spasilačke ekipe, usidrene u blizini ostrva sredinom 1990-ih, primetile su da noću na plaži gore velike vatre i čuju se ljudi kako pevaju. Međutim, nemoguće zaključiti šta pevaju jer niko sem Sentinelaca ne razume njihov jezik.
Antropolozi obično naglašavaju da narode nazivaju imenom koje oni koriste za sebe, ali niko izvan ostrva zapravo ne zna kako Sentinelci sebe zovu, a kamoli kako da ih pozdravi ili pita kako izgleda njihov pogled na svet i njihova uloga u njemu.
Ono što se sa sigurnošću može reći, to je da oni ne žele posetioce, a to su jasno izrazili i bez upotrebe jezika.
Indijski trgovački brod "Niniva" se 1867. godine nasukao na greben u blizini ostrva. Oko stotinu ljudi je uspelo da dopliva do plaže. Tamo su ostali tri dana, pre nego što su Sentinelci očigledno zaključili da su uljezi preterali i došli na plažu naoružani lukovima i strelama.
Zabeležena je samo verzija događaja koju su opisali preživeli sa "Ninive", ali je interesantno spekulisati o tome kako su ovaj susret videli Sentinelci.
Da li je bilo debate o tome kako se nositi sa pridošlicama? Da li su žrtve brodoloma prešle granicu ili prekršile njima nepoznat zakon, što je navelo Sentinelce da reaguju, ili im je, jednostavno, trebalo tri dana da odluče šta da rade?
Na kraju je brod britanske Kraljevske mornarice stigao da spasi preživele brodolomce, a Britanci su odlučili da proglase ostrvo Sentinel svojim kolonijalnim posedom, što je odluka koja je bila važna samo za Britance do 1880. Te godine je mladi oficir Kraljevske mornarice, Moris Vidal Portman, preuzeo kontrolu nad kolonijom Andamana i Nikobara. Portman je sebe smatrao antropologom, a na ostrvo se iskrcao sa velikom grupom mornaričkih oficira, osuđenika iz kaznene kolonije na Velikom Andamanskom ostrvu i andamanskih vodiča.
Pronašli su samo na brzinu napuštena sela. Izgleda da su ljudi videli uljeze kako dolaze i pobegli u skrovišta dalje u unutrašnjost ostrva. Ipak, jedan stariji par i četvoro dece su zaostali za ostatkom plemena, a Portman i njegova grupa su ih uhvatili i odveli u Port Bler, kolonijalnu prestonicu na južnom Andamanskom ostrvu. Ubrzo se svih šest kidnapovanih Sentinelaca teško razbolelo, a stariji par je umro u Port Bleru.
Portman je, iz nekog razloga, odlučio da je dobra ideja da ostavi četvoro bolesne dece na plaži ostrva Severni Sentinel, uz nekoliko poklona. Ne postoji načina da saznamo da li su deca prenela bolest drugim pripadnicima plemena i kako je to uticalo na njih. Ono što je sigurno je da ovaj kontakt sa strancima nije bilo prijatno iskustvo za Sentinelce.
Jedan osuđenik je, 1896. godine, pokušao da pobegne iz kaznene kolonije Velikog Andamanskog ostrva na improvizovanom splavu i isplivao je na obalu ostrva Severni Sentinel. Nekoliko dana kasnije pronađeno je njegovo telo, puno rana od strela, sa prerezanim grlom. Britanci su mudro odlučili da ostave Sentinelce na miru, barem na neko vreme.
Tačno sto godina nakon brodoloma "Ninive", Panditov tim antropologa se iskrcao na ostrvo. Kao i Portmanova ekspedicija, našli su samo na brzinu napuštene kolibe. Ljudi su tako brzo pobegli da su ostavili vatre i dalje upaljene ispred svojih domova. Pandit i njegov tim ostavili su poklone: štofove tkanine, slatkiše i plastične kante. Ali mornarički oficiri i indijska policija u pratnji Pandita takođe su ukrali mnogo toga od Sentinelaca, uzimajući lukove, strele, korpe i druge predmete iz njihovih domova, uprkos protestima antropologa.
Pandit i njegove kolege su nastavili da pokušavaju da ostvare kontakt, uglavnom tako što su dolazili čamcem do plaže, bacali kokosove orahe i druge poklone i žurno se povlačili. Sentinelcima se nisu dopale žive svinje kao pokloni – ubili su ih i zakopali u pesak. Međutim, činilo se da su bili zadovoljni metalnim loncima i tiganjima i brzo su zavoleli kokos, koji ne raste na ostrvu. Pandit i njegove kolege su kokos donosili u vrećama, obično sa lukovima i strelama uperenim u njih dok ne bi otišli. Tako je prošlo 25 godina, bez direktnog kontakta, ali Pandit se nadao da će izgraditi poverenje.
Ta upornost se isplatila, jer je jednog dana početkom 1991. godine, grupa Sentinelaca došla na plažu da pokupi svoje poklone bez oružja, samo sa pletenim korpama i sečivima za otvaranje kokosa (iako su kasniji susreti pokazali kako su se ta sečiva mogla koristiti u samoodbrani). Prišli su strancima bliže nego ikada ranije.
Kasnije tog dana, kada su se antropolozi vratili, zatekli su dvadesetak Sentinelaca kako stoje na plaži i odigrala se zanimljiva scena. Muškarac je podigao luk kao da želi gađa posetioce, a žena je gurnula luk na dole. Čovek je odgovorio tako što je bacio luk i strelu i zakopao ih u pesak. Ostalo je nejasno da li je u pitanju bila pregovaračka taktika ili neki ritual, ali čim je oružje odloženo, ljudi su pojurili ka čamcima posetilaca da pokupe svoje kokosove orahe.
Ipak, gostoprimstvo Sentinelaca je imalo svoje granice. Prilikom druge posete, nekoliko nedelja kasnije, jedan Sentinelac je dao znak Panditu da je vreme da gosti odu, tako što je izvukao nož i napravio pokret kao da seče.
"Ako bismo pokušali da uđemo na njihovu teritoriju ili bismo se previše približili, oni bi nam okrenuli leđa i čučnuli, kao da vrše nuždu. To je trebalo da bude uvreda. Ako bismo se oglušili o to upozorenje, oni bi nas gađali strelama", rekao je Pandit za Indian Express.
Slabo prijateljstvo između ostrvljana i antropologa nikada se nije pomerilo dalje od kokosovih oraha. Sentinelci nikada nisu nudili poklone zauzvrat i nikada nisu pozivali posetioce da ostanu. Indijska vlada je obustavila posete antropologa 1996. godine.
Kada su helikopteri indijske obalske straže preleteli ostrvo nakon cunamija 2004. godine, zatekli su Sentinelce u dobroj formi i loše raspoložene što ih vide, pa su gađali helikopter strelama. Zatim je, 2006. godine, indijski čamac za hvatanje rakova doplovio do obale, a Sentinelci su ubili oba ribara i zakopali njihova tela.
S obzirom na sve navedeno, nije iznenađujuće što Sentinelci vide turiste kao neprijatelje i ne čudi to što je zabranjeno posetiti ovo ostrvo.
Sentinelci su više puta jasno stavili do znanja da ne žele kontakt i da im je sasvim dobro.
Izvori: Forbes, The Indian Express
Život
10.08.2024. 04:05
Ostrvo Sazan - od vojne baze do bunkera za milionere
Život
01.04.2025. 15:38
Među NAJLEPŠIM MESTIMA NA SVETU nalaze se i 3 iz bivše Jugoslavije
Komentari
