Oni su ponos Srbije
06.06.2024. 22:42
Život
02.10.2024. 16:32
Đoko Kesić
Intervju
Srđan Ognjanović: "Kod nas je podvig bilo uvođenje interneta u škole"
Matematičar Srđan Ognjanović ima briljantnu pedagošku karijeru.
Beogradska Matematička gimnazija je njegova kuća. Bio je četvrta generacija Matematičke gimnazije, posle završenih studija bio je profesor, a potom i direktor 11 godina. Objavio je više studija i udžbenika matematike.
Ovih dana Matematička gimnazija je proslavila 58. rođendan. Ova školska ustanova u međuvremenu postala je živi spomenik nauke, ne samo na našim prostorima. Ali nekako smeta saznanje da se o Matematičkoj gimnaziji u medijima piše isključivo uz njen rođendan ili kad njeni učenici osvoje pregršt zlatnih medalja na svetskim takmičenjima.
U medijima više prostora uzimaju priče o starletama i folk pevačicama nego o Vašoj gimnaziji?
“Nažalost, u pravu ste. Matematička gimnazija radi svoj posao, njena misija u nauci, ne samo našoj nego i međunarodnoj, jeste ozbiljna. Kome će mediji posvetiti više pažnje, to nije naš posao, ali je to u svakom slučaju priča o nama i našem društvu. Ali postoje ljudi koji prepoznaju naš rad. Sličnim povodima setim se da je jedan naš đak jedne godine na Kembridžu proglašen za najboljeg studenta. U našim medijima to je bila sitna vest ili je nije bilo. Međutim, sličnim povodima javljaju se ljudi telefonom, nemali broj, čestitaju nam, što nas raduje.“
Kako Vam izgleda Matematička gimnazija danas, sa Vaše životne distance?
“Manje-više škola kao način funkcionisanja, predmeti, programi, planovi, to je jako slično, nije se to promenilo. Matematika je ista sada kao i u vreme Euklida, Pitagore, od pre 25 vekova. Ali se društvo promenilo, okruženje se promenilo. Drugačija su deca, drugačija su očekivanja, drugačiji su zahtevi.“
U čemu je ta promena kod dece, a šta se promenilo kod nastavnika?
“To je komplikovano pitanje. Prosveta ne može da bude izolovana od društva, kako je u društvu tako je i u prosveti, kod dece se primećuje, između ostalog, nedostatak strpljenja, malo neka nervoza. Retki su ti koji imaju strpljenja da rade danima jedan zadatak.“
Što ugrožava kreativnost?
“Naravno. Između ostalog, mi u matematici ih najviše učimo toj sređenosti, upornosti, a toga je sada sve manje i manje. Ako nešto ne vidi za prva dva minuta, gotovo je. Ranije su đaci po mesec dana radili jedan zadatak, znači udubljuju se, pa onda kroz taj zadatak vide i neke druge stvari koje su povezane, pa ne samo to da nauče, nego mnogo toga okolo. U tom smislu su se deca promenila. A nastavnici? To je opet žalosno, prosveta je inertni sistem, sporo se menja. Međutim, kada pogledate da je 40 godina prošlo od tada kada sam ja bio nastavnik, i tu je došlo do promena. Nastavnici su nekako izgubili društveni ugled i to samim tim godinama podstiče najbolje studente da izbegavaju pedagoške fakultete, tako da nam je kvalitet nastavnika, nažalost, sve slabiji.“
Uprkos tome Matematička gimnazija postala je najbolji proizvod ovoga društva, najkreativniji i najsvrsishodniji. On je temelj naše zajednice?
“To je apsolutno tačno. Ona ima i ozbiljan međunarodni kredibilitet. Ne postoji referentna prosvetna ustanova na bilo kojem kontinentu a da ne zna za našu gimnaziju. Ne postoji škola u svetu koja je pokupila toliko odličja, koja je pokupila toliko priznanja kao naša gimnazija. Jedno vreme je Moskovska matematička gimnazija bila priznatija, kvalitetnija, ali više nije. I oni su dosta toga izgubili jer ni kod njih više nije to onaj Sovjetski Savez i ogromno ulaganje u nauku, sada je i tamo Soros prodro. Tako da nemamo tu konkurencije te vrste. Ne znam u Kini, ali pretpostavljam da nema, tamo je drugačiji sistem, oni su ogromna zemlja i imaju, naravno, veliki broj đaka, verovatno stotinu miliona učenika, i lako mogu da izaberu najbolje. Ali nemaju tako na jednom mestu koncentrisano. To je u Matematičkoj gimnaziji, pri njenom osnivanju 1966. godine, jako dobro i mudro utemeljio školu profesor Slobodan Dajević. Pomagala mu je supruga Milica, profesor matematike na građevini. Njih dvoje su, neću da kažem uložili život u to, ali su pokrenuli jednu izvanrednu ideju, izuzetno dobro organizovali. Recimo, u početku, pa i sada je to praksa, da mladi asistent sa Matematičkog fakulteta prođe nekoliko godina da radi u Gimnaziji da bi stekao i to iskustvo, kako izgleda raditi sa najboljim đacima, a posle sa najboljim studentima. U ovu ideju uložen je ogroman entuzijazam. Slobodan i Milica, pa posle i njihov sin, godinama su radili i nikada nisu nijedan čas naplatili. Posle, moje kolege i ja koliko vremena smo volontirali na raznim takmičenjima, pripremama za takmičenje, dodatnim nastavama. Posle naši đaci koji su svesni te ljubavi i energije koje smo mi uložili, i oni su nastavili.“
Pre godinu i po, možda dve, bio je u Beogradu jedan profesor sa Oksforda. On je u kafani rekao “Što se mene tiče, sve svršene učenike Matematičke gimnazije u Beogradu ja bih ih primio na Oksford“.
“Ne volim to kada se kaže svi ili niko. To je nemoguće. Ali od 100 bi pola moglo, glatko. Problem je što su te studije na prestižnim univerzitetima baš skupe. Godina na Oksfordu košta više 50.000 funti. Kembridž je skuplji od američkih univerziteta. Malo ko u Srbiji ima novac da pošalje dete i to finansira. Naši đaci tamo idu jedino kada dobiju stipendiju.“
U jednom intervju rekli ste da je kroz Matematičku gimnaziju prošlo više od sedam hiljada đaka. Oni su prosuti po svetu, ušli su u Nasu, ušli su u te institucije u FED...
“Gugl, Fejsbuk... U svim velikim kompanijama, svetski moćnim bankama, rade tamo, finansijsku matematiku.“
Koliko danas svršenih gimnazijalaca ostane u zemlji, nastavi studije i ostane da radi u Srbiji, a koliko ih u beli svet ode za naukom?
“Normalno je da idu, mi smo ipak mala zemlja, ne možemo mi da imamo te laboratorije, institute... Ne možemo mi da imamo Cern kao Švajcarska, to je jedan u svetu. I sada neko hoće da se bavi nuklearnom fizikom, pa hoće da ode tamo, ne može ovde da se usavršava... Otprilike od 100 do 105 đaka, koliko ih godišnje završi, otprilike 10-12, zavisi kako koje godine, odu da studiraju u inostranstvo i od njih se malo ko vratio. Vrate se neki, ali to je retko. Neki kad završe Kembridž, oni se vrate i rade u Srbiji, ali ipak mali broj. Možda od 10 jedno, dvoje se vrate, to je prosek. Veći je problem što posle fakulteta odlaze.
Naši fakulteti su još uvek jako dobri, posebno ovi tehnički, matematički. Ne mogu da ulazim u ove društvene jer ne poznajem tu oblast. Ali što se tiče tehničkih fakulteta, naš Elektrotehnički, Mašinski i Građevinski uopšte ne zaostaju za svetom. Mislim da je naš Matematički posebno u nekim delovima, to je provereno analizama, kvalitetniji nego Oksford. Međutim, nemamo taj nastavak nauke, postdiplomske, master, doktorate, tu mi ne možemo sa njima da se poredimo. Oni imaju nobelovce, vrhunske profesore, mogu da ih plate, mi ne možemo. I malo smo razjedinjeni. Svakako mnogo bolje bilo bi kada bi se povezali bolje univerziteti ‒ Niš, Novi Sad, Beograd, Kragujevac... Recimo ta četiri da budu povezana, to bi mnogo značilo, pa da može profesor iz Beograda da ode u Niš pa da predaje godinu dana, a ovaj iz Niša da ode u Novi Sad, da radi neko vreme pa da se vrati. Ili, recimo, kada neki doktorat rade, da može mentor da bude iz Kragujevca, a da student bude iz Beograda. To je neverovatno da to kod nas ne ide, neka surevnjivost vlada među njima.“
U Srbiji je eksplodirao taj IT sektor. Mladi ljudi masovno se bave tim modernim zanatom, ja verujem da smo mi, poredeći njihov broj u srazmeri sa brojem stanovnika, među prvima u Evropi?
“Sigurno. Između ostalog, i Matematička gimnazija je zaslužna za to. Veliki broj naših učenika je, ovi što su ostali u Srbiji, najveći broj je baš u IT sektoru, poneko studira medicinu, ne znam, neko završi filmsku režiju, ima i takvih, to su pojedinačni slučajevi. Najveći broj je ipak matematika, elektrotehnika, mašinstvo i onda se opredele za to, bilo da osnivaju svoje firme, bilo da rade u nekim bankama, u najvećim zavodima, računskim centrima i tu su veoma uspešni. Ali ne samo beogradski, ne znam koliko je poznato, Matematička gimnazija ’90-ih godina pokrenula je inicijativu da se osnuju odeljenja u univerzitetskim centrima Niš, Kragujevac, Novi Sad, ima još valjda i u Kraljevu, Valjevu i u Senti. To je po jedno odeljenje, nije cela gimnazija matematička, gde se radi po programu Matematičke gimnazije. Ta deca su veoma uspešna, na primer, u Nišu i Novom Sadu. Opet je to posredno, to nisu iz Matematičke gimnazije, ali smo mi njima pomogli da osnuju, dali im programe, smernice kako da rade i to je dosta podstaklo tu energiju. Taj IT je baš ogroman napredak. To je nova privredna grana u Srbiji koja je tako brzo i dobro napredovala i ostvaruje ogroman izvoz sa malim ulaganjima.“
Opet Vas vraćam na odnos društva prema Matematičkoj gimnaziji, ne samo kroz medije, a ona je ugrađena u temelj našeg društva?
“Neke stvari su neverovatne, o tome bih mogao da pričam i pričam. Nama su dolazili iz inostranstva, sada da ne nabrajam. Bili su jednom kod nas iz Japana, došla je visoka delegacija sa ministarkom prosvete u našu školu. Iz Švedske su dolazili ljudi da vide taj model da bi oni napravili nešto slično. Da vidite kako su Šveđani organizovani. Kako je Švedska, podeljena na četiri dela, sever, jug, istok, zapad, i osnovali su po jednu matematičku gimnaziju u svakom od tih delova. A kod nas, za ovih 58 godina da je neko iz Ministarstva prosvete došao da kaže hajde da mi vidimo šta je to, kako je to moguće da tako dobro uspeva da neki pelcer primenimo i za druge škole. Nikada nikome nije palo na pamet.
Znam, nešto je moguće primeniti, a nešto i nije. To je pre svega specifična škola zbog toga što dolaze najbolji đaci. Oni žive verovatno u nekom drukčijem okruženju od proseka, sa roditeljima koji su najčešće isto tako visokoobrazovani, iz tog matematičko-tehničkog segmenta, prirodne nauke, tako da je nemoguće primeniti sve. Ne mogu sve škole da budu takve, ali mnoge stvari bi mogle. Problem je što u prosveti nemamo sistem ili ovaj koji kao imamo ne vodimo na pravi način.“
Život
05.08.2023. 13:35
Direktorka Matematičke gimnazije o neverovatnim uspesima svojih studenata
Obrazovni sistem u Srbiji već decenijama je urušavan. O tome ste i javno govorili?
“Tako temeljno. Ja nisam pristalica teorija zavere, ali ’70-ih godina, reforma Šuvarova, ja bih rekao od tog vremena da smišljeno, neko u kombinaciji zlonamernosti i nesposobnosti ljudi koji je vode, urnišu prosvetu. To je užasno. Kada sam ja bio u osnovnoj školi, tada je bilo normalno da smo u odeljenju imali tri-četiri ponavljača. Tako je bilo i u gimnaziji. Iz matematike u mom odeljenju prvi razred gimnazije pola odeljenja je palo na popravni. Nisu znali, dobili su jedinice. Niko se nije bunio. A zamislite sada da se to negde dogodi da u jednom odeljenju tri učenika ponavljaju. Pa nastavnika bi smenili roditelji, došli bi naoružani u kabinet direktora. Nekad je škola bila stroga. Sada je to tako opušteno, taj red se nekako izgubio.“
Jedan od krajnje nerazumnih poteza države je prihvatanje Bolonje?
“To tek. Posledice su strašne! Zadatak Bolonje je samo slabljenje univerziteta. Rusi to nisu nikada prihvatili. Oksford i Kembridž to nikada nisu prihvatili, a i mnogi drugi ugledni fakulteti nisu. Nema sumnje da je Bolonja stvar geopolitike. Njima su bile problem socijalističke zemlje jer su imali vrlo dobre škole, to je u socijalizmu bilo i Poljaci, Česi, i Rumuni, Bugari. Pa Univerzitet u Bukureštu bio je jedan od najjačih u Evropi. Njima to nije odgovaralo. Jednostavno im nije odgovaralo.“
Kod nas danas jedna privatna strana firma štampa udžbenike za osnovne i srednje škole. Država nije prihvatila da bar za nacionalne predmete udžbenike štampa referentna srpska izdavačka kuća. Srbi su zaboravili da obrazovanje odlučuje njihovu budućnost?
“Opet politika. Ja se opet vraćam na te davne godine. Kod nas je uvek obrazovanje bilo teret u budžetu, trošak. Počeo sam da radim 1976. godine, isto je bilo kao male plate, profesori hoće da štrajkuju, kao i sada. I uvek je ista ova priča bila, obrazovanje se računa kao opterećenje, teret, trošak, umesto da bude investicija u budućnost. A ovo što kažete za tu stranu izdavačku kuću, to je politička odluka. Nemci su tražili neku ravnotežu za ne znam već šta i tako je moralo da se uradi. Manji je problem, naravno, za matematičke knjige i možda za fiziku, hemiju... Međutim, kada su istorija, srpski jezik u pitanju, to baš nije zgodno da nam neko sa strane diktira. Matematika je ista i u Nemačkoj i kod nas. Ali istorija, jezik, geografija nisu.“
Govorili ste nekom prilikom, pominjući Kinu, Singapur i Japan, gde nastavnici imaju status polubožanstva?
“Japan posebno. Skoro sam čitao, nastavnici u Japanu imaju neke bedževe koje nose, i kada uđe u metro, ono gužva u Japanu, oni se svi raziđu da profesor sedne. Imaju posebno prodavnice gde sa popustom kupuju. Uopšte, kada se pojavi na ulici, svi se sklanjaju, pozdravljaju, to je najuglednija profesija, kao lekari, možda čak i više. To je deo njihove kulture. Ja imam decu, sad i unuke, meni i mnogim roditeljima stalo je da nam deca imaju što bolju školu, nastavnike. Ali, naši ljudi, valjda, kratkoročno razmišljaju.
Kod nas je čudno, obrnuto. Cilj roditelja je da deca dobiju diplome, ako može što bolje ocene. A da li znaju nešto, nije bitno. Najbolje bi bilo da svi dobiju sve petice, da deca uopšte i ne idu u školu. Danas roditelji tako gledaju. Ja to ne razumem. Deca koja sada idu u školu radiće do 2070. i neke godine. Kako će svet tada da izgleda? Kako će društvo da napreduje? Znam pouzdano da su u jednom odeljenju svi iz jednog predmeta imali petice. I niko se zbog toga nije bunio. Jednom je došao jedan roditelj i kaže – pa kako je moguće to da svi imaju petice. Nemoguće je to. Znači da se tu ne uči kako treba. Većina roditelja je skočila “ćuti, šta sad, bolje da imaju nego da uče“. Zadovoljni su time. Niko nije postavio pitanje koliko su naša deca naučila. Evo, standardne slike iz zbornice u svakoj školi, siđu kolege, pričaju, piju kafu, i kažu – ja sam danas predavao to i to. Nikada niko nije rekao – ja sam danas đake naučio to i to. Otaljali su svoj deo posla, ispredavao sam tu lekciju, da li su oni tu zainteresovani, da li će bilo ko šta da nauči, niko ne razmišlja.“
Posle maturskih ispita završene osnovne i srednje škole, nadležne ustanove saopštavaju da su ta naša deca funkcionalno polupismena. Zar to nije alarm za uzbunu?
“To je tragedija. Niko se ne uzbuđuje, to je ono što vam kažem. Roditeljima je važno da im deca imaju petice. To je sada stvar prestiža, njegov sin ima petice, a moj nema. Znači da je moj glup ili šta ja znam. Dakle, deca su funkcionalno nepismena, to je rezultat ulaganja u sistem obrazovanja, gde radi više od 100.000 ljudi. Plate nastavnika su mizerne, zašto ne mogu da podignu plate u prosveti? Zato što ima mnogo zaposlenih, srušiće se budžet! Posledica je da sva ta ulaganja koja su ogromna ne daju dobre rezultate.“
Šta predlažete? Da li da se donese nacionalna strategija u obrazovanju? Kažete da svaki novi ministar prosvete ima svoju strategiju?
“Imaju je, ali to je mrtvo slovo na papiru. Svaki ministar kreće iz početka, naravno. Sve ilustruje činjenica da u poslednjih nekoliko decenija niko neće da bude ministar prosvete. To je ono, hajde da damo nekoj partiji koja je inače manjinska i dovoljno im je da imaju ministre. Kada smo mi imali ministra koji je neki čovek integriteta? Setite se ko je bio prvi ministar prosvete u Srbiji – Dositej Obradović. Bio je nešto kasnije i Nušić, jedno vreme. Mada ne znam da li je on bio baš ministar ili državni sekretar, nešto je bio. Ali i posle rata. Stvarno se ne sećam da smo imali nekog da je bio ministar prosvete, a da je bio baš onako odabran. Na kraju krajeva, sam ministar i nije toliko važan, kada bismo imali dobar sistem, gde su značajniji pomoćnici, sekretari koji ostaju i kada ministar ode. Ali i njih menjaju. Ne možemo samo ministarstvo da optužimo, nego je takva cela situacija u celom društvu, nemamo neke dobre organizacione planove za budućnost za 10, 20, 30 godina, za 50 godina. Da li uopšte znamo šta radimo? Kada bismo to imali, i obrazovanje bi bilo bolje. Moramo decu da naučimo da razmišljaju. U matematici ne da uče napamet formule, nego da znaju da te formule primene kad koja treba, a ako treba dve formule u jednom zadatku, ne daj bože, ne mogu da se snađu šta je šta. To je bitno. Ali za to danas nisu profesori zainteresovani, mnogi nisu ni sposobni. Ima u prosveti izvanrednih stručnjaka, vrednih, predanih ljudi, ali ima nažalost i onih koji su zalutali ili ih ne interesuje. Sistem je poražavajuće narušen.“
Zašto vlast kod nas već decenijama ne razume da je ulaganje u mlade ljude ulaganje u budućnost? Jer zemlja bez uređene prosvete, bez sistema, nema budućnost?
“Ako mogu jedan primer da vam dam? Iran je zemlja o kojoj imamo razne predrasude. Decenijama su pod sankcijama, ali jedna ozbiljna zemlja sa tradicijom, milenijumskom. Oni su svesni toga. I oni ulažu ogroman novac u prosvetu, u obrazovanje dece. Njihovi fizičari su možda među najboljima na svetu, to slobodno može da se kaže. Dakle, svesna zemlja, ozbiljna, organizovana, tradicija duga, svesni su da im je budućnost važna i ulažu u obrazovanje ili bar u neke segmente koji su im značajni. Kod nas je to dosta ovako stihijski. I nekako mi se čini da bi bolja povezanost privrede sa školom dala bolje rezultate u obrazovanju.“
Moja malenkost se u “Ekspresu“ zalagala da se u Beogradu napravi centar gde bi se naši talentovani učenici i dokazani stručnjaci u matematici, fizici, iz IT sektora, slikari, arhitekte... okupljali i razmenjivali iskustva. Vi ste imali ideju da se napravi kampus za matematičare, fizičare...
“To je bila zgodna ideja. Opet to nije došlo od države, nego smo nametali uz pomoć jedne naše bivše učenice koja je radila u kabinetu ondašnjeg ministra Đelića. Čak smo išli da gledamo prostor na Novom Beogradu. Ideja je bila da se napravi kao neki dom internat, u kojem bi se okupljali srednjoškolci matematičari, fizičari, IT poslenici, koji dolaze iz unutrašnjosti. Taj prostor bio bi opremljen modernim računarima i drugom opremom jer u klasičnim školskim domovima nemaju za to uslove. Tu bi dovodili gostujuće profesore da im drže predavanja, da se otvore neke vrste radionica koje bi tim mladim ljudima željnim znanja otvorili nove vidike. A leti kada deca odu kući, da to bude upravo kamp gde bi opet pozvali te mlade matematičare iz Kine. Recimo, svake godine ih zovu u Kinu na neke pripreme, a mi ne možemo njih da zovemo ovde jer nemamo gde da ih primimo. Tako bi se malo više i čulo o našoj školi i o Srbiji uopšte jer ti koji bi dolazili ovde to su matematičari, najvredniji ljudi, da li iz Švedske, Kine, Danske, Engleske... Dođu ovde, vide da Srbija nije crna rupa, nego da je to normalan svet, normalni mladi ljudi da se druže, da se upoznaju, povežu, pa će možda neko od njih jednog dana da bude ministar u danskoj vladi, pa će reći – aha, ona Srbija nije loša da sa njima probamo. Eto to je bio moj plan i ideja, međutim, to je propalo, nažalost. A nije to veliko ulaganje.“
Sa Vašim bogatim iskustvom u referentnoj ili najreferentnijoj ustanovi u Srbiji ste zaradili penziju. Šta bi Srbija trebalo da radi da bi isplivala iz ovog stanja koje je zahvatio obrazovni sistem?
“To nije posao samo države, nego celog društva. Da navedem primer ‒ kada je pre dvadesetak godina Mađarska imala neku reformu obrazovanja, radila je valjda 28 godina od trenutka kada su počeli da rade na tome, dok nije prva generacija izašla iz srednje škole. Toliko to treba temeljno da se pripremi, organizuje. A kod nas i kada se prave neke reforme, evo onaj Šuvar, to je potpuno bez nekog ozbiljnog plana, bez proračuna, bez ideja da se to prvo isproba, da se vidi kako će da funkcioniše. Sve je to bilo na oruk, tako je manje-više i sada. Dakle, treba dobro da razmislimo, da se pitaju svi relevantni ljudi. U redu je da psiholozi i pedagozi vode taj segment obrazovanja, ali ne mogu oni da odlučuju o svemu. Pa inženjeri, matematičari, umetnici... Da to bude ozbiljno, da se pre svega vidi šta mi hoćemo, kakvu decu želimo, da razmišljamo 30-40 godina unapred. Teško je sada videti kakav će svet da bude, ali neke obrise možemo da vidimo. Što se kaže veštačka inteligencija, ma šta to bilo, IT, pa dobro da se vide ti pravci gde će ići svet i kako će se razvijati, pa da mi to forsiramo i da nam to bude glavni orijentir. To podrazumeva velika ulaganja. Mislim da EU ulaže 2,5 odsto budžeta u obrazovanje, a kod nas jedan odsto.
Kod nas je podvig i kada smo pre dve-tri godine uveli internet u sve škole u Srbiji. Nezamislivo. Skrenuo bih pažnju na Finsku. Tamo su plate u prosveti velike. Mladi Finac razmišlja da li će da bude advokat, hirurg ili nastavnik. Finska je, verujem, prva zemlja u Evropi po broju fakultetski obrazovanih ljudi. Zahvaljujući tome imaju veliki napredak u privredi. Pa slično je u Irskoj, od ovih evropskih, a od vanevropskih Singapur, Kina, Indija. Priča mi moj bivši đak da su u Singapuru doneli zakon da je zabranjena dodatna nastava posle ponoći.“
Život
09.07.2024. 12:50
(Ne)zaboravljeni Srbi: Vinaver, Lipton, Mika Alas... KOLIKO ZNATE O NJIMA
Komentari
