Biznis
24.08.2022. 19:20
Vojislav Tufegdžić

A posle zatvora...

Bivši robijaši (ni)su rešenje za manjak radne snage u Srbiji

čekić, ekser, radnik
Izvor: Shutterstock

Tokom poslednje dve decenije, u početku zbog neuporedivo boljih ekonomskih uslova koje nude bogate zemlje članice EU, a pogotovo od kako je virus korona preuzeo primat u globalnoj svetskoj ekonomiji, Srbija se intenzivno suočava sa nedaćom manjka radne snage.

Kao i države iz regiona, i naša zemlja odavno nije u "minusu“ isključivo za visokostručne kadrove poput lekara, farmaceuta, inženjera, informatičkih stručnjaka… U kategoriji nedostajućih su i medicinske sestre, negovatelji, vozači, kuvari, ugostitelji, zanatlije svih profila i specijalnosti. Manjka nam čak i fizičke radne snage bez ikakve stručne spreme.

Zvučalo to "naopako“, neobično, pojedinim možda i neumesno, ali neiskorišćene radne snage sposobne da svojim zanatskim umećem pomogne tamo gde "škripi“ i te kako ima. Možda je previše odvažno reći da ih je u hiljadama, mada takav zaključak ne bi bio neodmeren, ali nema nikakve sumnje da je reč o stotinama. Radi se o bivšim osuđenicima koje niko po izdržavanju kazne i izlasku iz zatvora ne želi da zaposli.

"Postoje zakonska rešenja koja traže od države da to organizuje, da se brine o tim ljudima, ali ničega od toga u praksi nema, samo slovo na papiru koje ništa ne znači. Objektivna situacija jeste takva. Konkretno – imam slučaj sina svog prijatelja koji je izašao iz zatvora, zapravo nije ni bio u zatvoru nego je osuđen na nošenje nanogice u kućnom odsluženju od devet meseci. Kazna je istekla, ali momak ne može da nađe nikakav posao.

Potvrđuje se nepisano pravilo da čim je neko osuđivan prokazan je za čitav život, iako se to po zakonu briše. Naravno, briše se u sudovima, ali ne briše to policija, ostaje u izveštajima šta je svako uradio. U tom smislu smo u jako lošoj situaciji. Bivši osuđenici bez pomoći, u prvom redu države i organizacija koje bi se time isključivo bavile, ne mogu da se vrate u normalno okruženje i podnesu taj ostatak života. Međutim, ni u svetu nisu značajno bolje odmakli od toga“, kaže za "Ekspres“ sociolog Dobrivoje Radovanović koji je doktorirao upravo na temi zatvora, odsluženja kazni i kasnijeg povratka, odnosno uklapanja bivših osuđenika u svakodnevni, uobičajeni život.

Odbačeni, neželjeni

Prema objašnjenju našeg sagovornika, zbog odsustva bilo kakve institucionalne podrške nimalo ne bi trebalo da nas iznenađuje podatak da broj povratnika u zatvorsko okruženje dostiže ogroman procenat:

"Najveći broj, 70 odsto su ljudi koji su ponovili krivično delo. A kad ponovo dospeju u zatvor potpadaju pod svojevrsnu zatvorsku institucionalizaciju. Dugo sam izučavao probleme koji se dešavaju unutar zatvorskih zidova. Kada zatvorenike taj unutrašnji sistem ’uhvati’ pod svoje, onda oni i ne žele da izađu iz njega. Jednostavno, žele da se vrate u to okruženje jer su se suočili s tim da su na slobodi ’niko’, da ih niko ne gleda, da nemaju nikakvu podršku, da ih izbegavaju, da su odbačeni. A u zatvoru su naučili da budu ’neko’ kako bi tamo opstali. Mnogo je sve to komplikovano. To je jedan od najkomplikovanijih problema i za izučavanje i za rešavanje.“

Podrška o kojoj profesor Radovanović govori stručno se naziva postpenalna pomoć, a predstavlja pomoć ljudima koji su izdržali kazne zatvora. U teoriji je to "poslednja karika“ u nečijem odsluženju kazne i takozvanom prevaspitavanju, pa ukoliko ona posle zatvorske izolacije i svega pređašnjeg izostane, sve pre toga u najvećem broju slučajeva "pada u vodu“.

Postpenalnu pomoć trebalo bi da pruže svi članovi zajednice u koju se osuđenik vraća jer je upravo to okruženje koje bi moralo da pokaže razumevanje i prihvati "svog člana“ koji je neko vreme bio izmešten iz nje. Na kvalitet i iskrenost podrške utiče kako motivisanost članova zajednice da se u to uključe tako i opšte stanje u državi, od opšteprihvaćenih standarda do važećih zakona.

Ono što bez sumnje presudno utiče na ovaj komplikovani proces jeste razvijanje svesti kod ljudi o tome koliko je važna ova vrsta pomoći i njeno sprovođenje u praksi. Pre svega jer "povratnici u normalan život“ nisu počinioci najtežih krivičnih dela kojih se javnost grozi. Nažalost, bez obzira na činjenice, dostupne i lako proverive informacije, društvo po pravilu odbija da im iskreno pruži "drugu šansu“. 

U Srbiji ne postoji posebna institucija ili od države potpomognuta ustanova koja se bavi pružanjem pomoći bivšim osuđenicima. Po izlasku iz zatvora oni su prepušteni sami sebi i nimalo blagonaklonom okruženju u koje se vraćaju. Na prste jedne ruke mogu se nabrojati nevladine organizacije voljne i dovoljno stručne da im pruže neophodnu pomoć. "Njima nisu važni samo novac i zarada od posla na kojem bi bili angažovani, važno im je pre svega da se uključe u nešto korisno, da imaju komunikaciju sa ljudima, okruženjem u kojem se nalaze“, tvrdi Radovanović.

Na pitanje koliki broj nekadašnjih zatvorenika zaista pokazuje želju da se po povratku na slobodu uključi u svakodnevne aktivnosti i postane koristan član zajednice koja ih neće trajno stigmatizovati, naš sagovornik kaže:

"Okvirno, oko 30 odsto ljudi se ne vraća u zatvor, odnosno ne čini novo krivično delo. To su relativno lakši zločinci i sasvim solidno mogu da se uklope u društvo posle odsluženja zatvorske kazne: počinioci lakših krivičnih dela, dela na mah, slučajni krivci, učinioci saobraćajnih nesreća s težim ishodom koji su to nenamerno učinili…

Dok sam se bavio temom zatvora, imali smo dobar uticaj na državne institucije, pre svega na Ministarstvo pravde. Čak smo se nosili mišlju da pojedine lakše grupe prekršilaca ne šaljemo u zatvor, nego da uvedemo takozvane vikend kazne. To je podrazumevalo da ljudi normalno rade i borave kod kuće pet dana, a da preko vikenda budu u zatvoru. Da im to bude kazna za učinjeno delo. Nažalost, kada se vlast promenila krajem 2000. godine, time su počeli da se bave laici i sve je propalo.

Sačinili smo i kategorizaciju zatvora, što je u svetu dosta poznato i odavno prihvaćeno u praksi. Postoje lakši, teški i vrlo teški zatvori. Jer, potpuno je besmisleno da u istom zatvoru kazne služe okoreli kriminalci, osuđenici za teška ubistva, silovanja, razbojnici, višestruki povratnici, a da s njima zajedno budu ljudi osuđeni na tri ili četiri godine zatvora zbog, uslovno rečeno, lakših dela. To je kod nas počelo da funkcioniše, ali su sve upropastili.“

"Smuti pa prospi“

Prema okvirnim podacima, u Srbiji postoji oko 11.000 osuđenika na zatvorske kazne. Pre više od tri godine na temu snažnije pripreme zatvorenika za izlazak na slobodu po odsluženju kazne počela je saradnja naših institucija i Saveta Evrope. Međutim, spletom raznih okolnosti realizacija jače podrške resocijalizacije i uspešnije pripreme za boravak na slobodi je zastala. Ili pak vidljivih rezultata nije bilo.

Sredinom ove godine, povodom završetka projekta "Poboljšanje kapaciteta Uprave za izvršenje krivičnih sankcija u oblasti alternativnih sankcija, postpenalne i zdravstvene zaštite“, održan je skup u organizaciji Uprave za izvršenje krivičnih sankcija Ministarstva pravde. Direktor uprave Dejan Carević naveo je da "proces reintegracije osuđenih lica ne može da bude sproveden do kraja u kazneno-popravnoj ustanovi“, da je "veoma važna vrsta podrške i pomoći koja je osuđenima na raspolaganju po izlasku na slobodu“, te da su "sistemski osmišljeni programi postpenalnog prihvata jedan od ključnih preduslova uspešne reintegracije osuđenih lica u društvo“. Carević je naveo i da su tokom projekta sprovedenog uz finansijsku podršku Evropske unije od 1,4 miliona evra organizovane obuke zaposlenih u službi za tretman, službi za zdravstvenu zaštitu i u povereničkim kancelarijama.

Na osnovu iskustva profesor Radovanović kaže da je vaspitno-popravni rad u kaznionicama "smuti pa prospi“, da postoji aspekt o kojem niko ne vodi računa – veliki procenat žena koje služe zatvorske kazne a lako bi se uklopile po povratku u normalan život i društvo, što je posebna priča kojoj niko ne pridaje značaja, kao i da je izuzetno značajna činjenica o 30 odsto bivših osuđenika koji žele da budu radna snagu koja je potrebna ovom društvu:

"To su ljudi koji mogu da se ’vrate’, koji su učinili krivična dela za koja su osuđeni na kazne do sedam, možda osam godina zatvora, koji za sobom imaju dela počinjena bez nekog velikog nasilja, ili nasilja uopšte, saobraćajna dela, krađe, razbojništva počinjena u mladim godinama… Nekada su u zatvorima učili zanate, imali praksu, obrazovani su za pojedine struke da bi po izlasku time mogli da se bave i nađu zaposlenje.

Tu postoji paradoks. Kada se ispituje zanatska i obrazovna struktura zatvorenika, oni su u proseku iznad obrazovnog nivoa opšte populacije. Oni svi završe neke zanatske kurseve i škole u zatvorima, ali im to ne omogućava mnogo da ih koriste na slobodi. Ljudi koji nikada nisu imali kontakt sa zatvorenicima nerado ih angažuju da nešto rade. Zato je potrebno da neka institucija stane iza njih i da na neki vrednosni način garantuje da su to ljudi koji su odslužili svoje, da ne smeju više da trpe posledice te svoje kazne i da mogu da se bave zanatima koje su savladali. To bi bilo izuzetno korisno ne samo za njih, već za čitavo društvo.“

Da li bi nestašica molera, stolara, zidara, građevinskih radnika, vodoinstalatera, električara, vozača… mogla delom da se nadoknadi angažovanjem ljudi koji su završili tražene obuke u zatvoru? Profesor Radovanović nema dilemu:

"Ogroman broj zatvorenika je, ako ranije nije imao ta znanja kroz školovanje, završio u zatvoru te kurseve. Jer, u toku dana većina njih ne zna šta će da radi, monotonija života unutar zidina strašno ubija. To što se školuju i zapošljavaju u tim zatvorskim pogonima za mnoge je spas. Stiču znanje koje im kasnije na slobodi omogućava ne samo egzistenciju, nego prihvaćenost u zajednici. Danas je muka jer su zatvori krahirali u nekom periodu, propale su im radionice, a industrijski pogoni su prestali da proizvode robu.“

Beg od "sistema“

Da li su preostalih 70 odsto zatvorenika trajno "izgubljeni“ za zajednicu?

"Sve duže kazne od, recimo, osam godina zatvora osuđenike toliko izmene da im praktično nema povratka. Posle toliko godina oni razvijaju poseban sistem vrednosti po kojem državu treba rasturati, činiti sve živo da propadne, ljude van zatvora doživljavati kao ’ovce koje treba šišati’, policajci su zločinci, sudije, advokati… sve to treba uništiti ili iskoristiti. Kada se usvoji taj zatvorski sistem, povratka više nema. Postoje načini da se spreči razvijanje tog sistema i time se jako pažljivo treba baviti. Ali, mislim da se od svega odustalo jer je jedan od osnovnih uslova ta kategorizacija“, kaže Radovanović.

Izneta uveravanja potkrepljuju izveštaji zatvorskih službi za tretman, nekada zvanih prevaspitne službe, koje su pokušale da odgovore na pitanje šta su realne mogućnosti zatvora u prevaspitanju, korekciji delinkvenata i da li je zatvor, kakvog ga poznajemo, u mogućnosti da svojim delovanjem postane značajan akter u suzbijanju kriminaliteta? Istraživanja su pokazala da zatvor različito deluje na ljude; pojedini osuđenici nikada više ne počine krivično delo, drugi postaju još teži prestupnici, a treći se ponašaju kao i pre dolaska u zatvor. Pouzdani odgovori na takva različita ponašanja pouzdano nisu utvrđeni, ali većina istraživača veruje da ih u tome opredeljuje učešće u zatvoreničkom društvenom sistemu, odnosno perspektiva koja im se nudi po izlasku na slobodu. A to je početak ove priče.

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Nemačkoj ozbiljno fale radnici
čekić, ekser, radnik

Posledice pandemije

13.05.2022. 15:25

Nemačkoj ozbiljno fale radnici

U Nemačkoj je u prva tri meseca ove godine bilo 1,74 miliona slobodnih radnih mesta što je najviše od 1989. godine, kada je Institut za studije tržišta rada (IAB) počeo da radi istraživanja.
Close
Vremenska prognoza
clear sky
17°C
07.10.2022.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve