Biznis
02.08.2022. 17:05
Milan Mišić

Energetska kriza

Kardinalne greške nemačke politike

Severni tok 2
Izvor: Shutterstock

Sredinom pretprošle nedelje stigla je dobra vest: kroz baltički gasovod "Severni tok 1“ ponovo je, posle desetodnevnog remonta, potekao ruski gas. Sudeći prema predočenim detaljima, ne baš punim kapacitetom (samo 40 odsto), ali u količinama koje su dovoljne da Evropi, a naročito Nemačkoj donesu olakšanje i umanje strahovanja da će dolazeća zima proteći u energetskoj krizi bez presedana.

Obnovljene isporuke ruskog gasa na vrhuncu leta trebalo bi da omoguće da se u iduća tri meseca evropska skladišta popune do vrha, kao u redovnim prilikama, mada se ne isključuje neko novo zavrtanje slavina koje bi, u svom nadgornjavanju sa Zapadom, naredio ruski predsednik Vladimir Putin.

Sa druge strane stižu, međutim, i objašnjenja da je ponovno korišćenje cevi kojima se još od 2011. ovaj energent dostavlja Evropi, a ponajviše Nemačkoj, rezultat i činjenice da Rusija taj gas koji stalno pritiče ne može da proda nikom drugom, što znači da je neka vrsta "normalizacije“ snabdevanja, dok se agresija na Ukrajinu nastavlja nesmanjenom žestinom, u stvari veoma racionalni potez Moskve.

Ukazuje se i da je u ruskom interesu da ove godine evropskim kupcima isporuči i, naravno, naplati što više gasa jer se očekuje da će za zimu 2024-25. sve zemlje, a naročito najveći konzument, Nemačka, obezbediti snabdevanje iz alternativnih izvora, što uključuje i otvaranje nekoliko terminala za pretovar tečnog gasa. Kako prenosi nemački medijski servis "Dojče vele“, nemačka vlada procenjuje da bi do leta 2024. zavisnost od ruskog gasa "mogla da postane stvar prošlosti“.

Istovremeno se, međutim, i spekuliše da bi Putin mogao ovog leta nastaviti da ucenjuje Evropljane, kao i da mu je glavni cilj da iznudi puštanje u pogon novoizgrađenog gasovoda "Severni tok 2“, investicije od 10 milijardi evra, čija je tehnička provera posle ruskog upada u Ukrajinu obustavljena.

Aktuelna gasna kriza je i povod da se svugde, a opet u najvećoj meri u Nemačkoj, preispituje i kako su njena privreda i njeno stanovništvo u tolikoj meri – čak 55 odsto – postali zavisni od samo jednog snabdevača i da to traje bezmalo šest decenija.

O tim "dekadama zavisnosti“, kardinalnim greškama u nemačkoj spoljnoj i energetskoj politici i o tome kako je moglo da se dogodi da nemački lideri, politički i industrijski, pogrešno procene svog prijatelja Vladimira Putina, poveći dosije je krajem juna objavio nedeljnik "Špigl“. U tom tekstu najkraći odgovor na ova i druga pitanja glasi: "Sve je postalo jasno tek kad je Putin započeo invaziju.“

"Energetska zavisnost od Rusije bila je racionalna, svi su profitirali“, citirao je "Špigl“ Rolfa Martina Šmica, koji je do prošle godine bio izvršni direktor nemačke energetske kompanije RWE: "Jedino što nije bilo u planu, što nismo predvideli, bio je despot poput Putina – on nije bio u našoj jednačini.“

Prema "Špiglovom“ istraživanju, sa dotokom ruskog gasa nije bilo problema ni u mnogim kriznim situacijama: kad je Rusija 1979. umarširala u Avganistan, niti kad je ruska vojska ušla u Gruziju 2008, pa ni 2014. "kad je na red došao Krim“. Nije bilo problema ni kad je Zapadna Nemačka 1980. bojkotovala letnju Olimpijadu u Moskvi, kad se NATO proširio do granice sa Rusijom 1999, pa ni posle uvođenja EU sankcija Moskvi zbog Krima. "Rusija nijednom nije zavrnula slavinu niti su Nemci razmišljali o tome da li je u redu to što i dalje kupuju ruski gas.“

Na ovoj podlozi stvorene su dve dogme o gasnom biznisu sa Rusijom koje su bile na snazi sve do 24. februara ove godine. Prva je da njegov dotok ništa ne može da poremeti, što je potvrđivano na navedenim geopolitičkim međašima. Druga je u uverenju da "Nemačka nema problem zavisnosti kad je reč o ruskom prirodnom gasu“, već da je u pitanju obrnuto: da je "Rusija ta koja je zavisna od nemačkog novca koji dobija za svoj gas“.

"Špigl“ podseća da je Nemačka svih pomenutih godina "mogla da bira“: gas je mogla da kupuje i od Holandije, a kasnije i od Norveške i Britanije. S druge strane, istoričari koji su proučavali ovaj period u arhivama nisu naišli ni na jedan dokument koji bi pokazao da je Sovjetski Savez bilo kakvim povodom razmatrao obustavu gasa kao oružje protiv Zapada.

Na nemačkoj strani je, međutim, dok je kancelar bio Helmut Šmit (maj 1974 – oktobar 1982) uvedena neka vrsta osiguranja: Federalni savet za bezbednost institucionalizovao je limit od 30 odsto za pojedinačnog isporučioca gasa. Ta granica je prvi put ignorisana 1991 (kancelar je bio Helmut Kol), kada je 33 odsto od ukupno uvezenog gasa došlo iz Sovjetskog Saveza – što tada niko nije smatrao ozbiljnim prekršajem. Alarm nije potom bio uključen ni kad je 2008. ruski udeo u ukupnom uvozu gasa u Nemačku dostigao 44 procenta.

Po "Špiglu“, to su bila vremena kad "Rusi ni izdaleka nisu bili negativci kao što su sada, niti Ukrajinci ni blizu tako nevini kakvim se prikazuju danas“. ("Špigl“ podseća da depeše američkih diplomata koje je obelodanio "Vikiliks“ sadrže i podatak o čak 130 mesta na tranzitnim gasovodima kroz Ukrajinu sa kojih je mogao da se ilegalno isisava gas namenjen evropskim potrošačima.)

Nemačka posle 2000. pravi i druge greške koje povećavaju njenu "navučenost“ na gas, koji postaje sve popularniji i kao pogon za termoelektrane jer se one, za razliku od onih na ugalj, lakše i brže uključuju u mrežu (i iz nje isključuju), a u međuvremenu se i stanovništvo masovno preorijentiše na gas kao energent za individualno zagrevanje stambenog prostora.

Nemačka je, zaključuje "Špigl“, čak 60 godina uživala u jeftinom ruskom gasu, koji je ugrađen u temelje njenog prosperiteta i zbog koga je zemlja bila veoma spora u obogaćivanju svoje energetske infrastrukture. "Sada račun brzo raste – za energiju budućnosti i za greške iz prošlosti.

"Špigl“ u "Anatomiji nemačkog oslanjanja na ruski prirodni gas“ inače samo usputno pominje pojedinačne aktere koji su formirali i održavali tu zavisnost i istovremeno bili "Putinovi obožavaoci“. Ličnost koja se u ovom kontekstu pominje kao najkontroverznija je Gerhard Šreder, bivši kancelar (1999–2005) iz redova Socijaldemokratske partije (SDP), koji je kancelarski kabinet nasledio od Helmuta Kola, a predao ga Angeli Merkel.

Šreder je od početka ruske "specijalne vojne operacije“ na svojevrsnom stubu srama u Nemačkoj zbog odbijanja da se distancira od Putina i odustane od svojih izuzetno unosnih poslova u gasnom biznisu sa Rusijom. Prema podacima koje iznosi "Dojče vele“, zbog svoje "ruske veze“ ove godine je ostao bez titule počasnog građanina Hanovera i članstva u upravi tamošnjeg fudbalskog kluba (gde su razmatrali da ga izbace), a u društvenom i političkom životu Nemačke postao je istinski "parija“.

Završnicu Šrederove političke karijere na nacionalnoj sceni pratilo je nekoliko kontroverzi koje su mu utabale put ka specijalnim odnosima sa ruskom poslovnom i političkom elitom, uključujući tu i lično prijateljstvo sa Putinom.

Prvo što je ukazalo na njegovo "navijanje“ za Rusiju bilo je potpisivanje gasnog ugovora u završnim danima kancelarskog mandata (pošto je na izborima njegov SPD ubedljivo potukla Hrišćansko-demokratska unija predvođena tada novajlijom u visokoj politici, Angelom Merkel).

Pomenuti gasni ugovor odnosio se na izgradnju "Severnog toka“, u kojem će potom postati čelnik njegovog komiteta akcionara.

Njegovi poslovi sa energetskim sektorom Rusije time se ne završavaju: status ruskog lobiste mu je ojačan kad je postao menadžer "Severnog toka 2“, zatim direktor u Upravnom odboru "Rosnjefta“, ruske državne naftne kompanije, da bi ove godine bio imenovan i za člana nadzornog odbora "Gasproma“.

Njegove plate i honorari za ove poslove su oko milion dolara godišnje.

U propagandnoj utakmici između Rusije i zapadnog saveza istakao se i pre 24. februara, tražeći razumevanje za ruske bezbednosne interese, naročito posle ruskog zauzimanja Krima i otcepljenja delova ukrajinskog regiona Donbas. Podržao je i verziju Kremlja o trovanju Putinovih protivnika na stranom tlu.

Putinov "obožavalac“ postao je još kao kancelar, kada je ruskog lidera u jednoj prilici opisao kao "demokratu bez mane“. Upamćena je i njegova vožnja sa Putinom sankama po snegom zavejanim ulicama Moskve početkom 2000-ih, ali je bez zvanične potvrde priča da je ruski predsednik boravio u Šrederovoj kući u Hanoveru na proslavi domaćinovog 60. rođendana.

Šreder (78) na meti je i tabloida, naročito od 2018, kada se po peti put oženio, ovoga puta sa 26 godina mlađom Južnokorejkom Kim So-Jeon. Mediji su svojevremeno skretali pažnju i na njegovu zavisnost od alkohola.

Prema svom bivšem lideru kritična je i njegova partija, koja je minulih dana razmatrala predlog da ga isključi iz članstva. "Ne prave se poslovi sa agresorom, sa ratnim huškačem poput Putina“, preneo je "Dojče vele“ reči aktuelnog kopredsednika SPD-a Larsa Klingbajla. "Kad ste bivši kancelar, onda nikada ne delujete potpuno privatno, pogotovo ne u situaciji kakva je sadašnja.“

Početkom ove nedelje, Šreder je priredio još jedno iznenađenje, stigavši u Moskvu. "Ovo je lep grad, odmaraću se u njemu nekoliko dana“, bilo je sve što je medijima imao da kaže o svrsi ove posete u ne baš zgodno vreme.

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Gasna veza
Aleksadnra VUčić

Predsednik Egipta

22.07.2022. 14:11

Gasna veza

Činjenica da je posle čak 35 godina jedan predsednik Egipta došao u Beograd sama po sebi je značajna. Naročito ako se uzme u obzir i to da su se u periodu od 1955. do 1987. godine predsednici dveju država, tadašnje Jugoslavije i Egipta, sreli čak 31 put!
Close
Vremenska prognoza
clear sky
21°C
16.08.2022.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve