Scena
17.12.2021. 07:05
Scena
14.01.2022. 07:05
Dragana Todorović
Intervju
Ana Popović - đavolski dobra muzičarka
"Imala sam samo tri godine kada sam pevala pesme američkih bluz i rok bendova, jer su to bile jedine pesme koje su se pevale u našoj kući“, kaže u intervjuu za "Ekspres“ Ana Popović, gitaristkinja koja je na domaćoj i svetskoj sceni duže od 20 godina i koja je za to vreme postigla ono o čemu mnogi u svetu muzike maštaju: spakovala je svoju gitaru, otišla iz Beograda u Memfis i u otadžbini bluza postala jedna od najboljih muzičarki upravo u tom žanru.
Od njenih 13 albuma čak pet se nalazi na vrhu prestižne "Bilbord“ liste kao najprodavaniji američki bluz albumi, a "Uncoditional“, koji je objavila 2012. godine, bio je među 15 najboljih bluz i ruts-rok albuma na top listi časopisa "Giutar World“.
Takođe, deo je "all star“ postave "Experience Hendrix“ koja na koncertima širom sveta slavi muziku i nasleđe Džimija Hendriksa, a "Vintage Guitar“ magazin je 2013. godine na svoju naslovnu stranu stavio Anu Popović, za koju je Brus Springstin rekao da je "đavolski dobar gitarista“.
Da je legendarni muzičar bio u pravu svedoči i činjenica da je Ana Popović do sada imala sedam nominacija za "Blues Music Awards“ – od najboljeg debitanta 2003. godine, preko nominacija za "Savremenu bluz umetnicu“ (2012, 2014. i 2016), zatim "Savremeni bluz album“ i "DVD godine“ (2012) do "Najboljeg rok izvođača“ (2021).
"Bez obzira na sve to, ja svoju muziku ne vrednujem po nagradama niti po nominacijama. Veoma mi je draga i moja prva nagrada koju sam dobila početkom 2000. godine. To je bio šok za mene, ali i za sve ostale u Evropi. Ja sam tada živela u Holandiji, snimala sam za nemačku diskografsku kuću i kada sam dobila američku nominaciju za bluz nagradu to je bilo veliko iznenađenje.
Upravo to mi je i dalo vetar u leđa da svoju karijerunastavim u Americi što više mogu. Mnogi su mi govorili da treba, ipak, da ostanem u Evropi jer tu ima mnogo prilika za koncerte, jeftinije je, ali ja nisam odustajala. U početku nije bilo lako, stvarno, ali sam istrajala. Volim da budem slobodna kada je muzički stil u pitanju. Ne želim da poštujem pravila bluz muzike do kraja. Ne, ja hoću da sviram po svojim pravilima. To možda nije dovoljno dobro za nagrade, ali me to i ne zanima jer ne sviram zbog nagrada.
Sviram zbog svoje publike, a među njima i onih koji me prate već 20 godina, donose na koncerte fotografije na kojima smo zajedno pre toliko godina i to je meni najvažnije. Mislim da im nisam dosadila zato što moja muzika nikada nije ista, ja se ne ponavljam na koncertima, već se razvijam i trudim se da svojoj publici uvek dam nešto novo.“
Tokom 20 godina karijere na sceni bilo je mnogo koncerata. Taj jubilej obeležili ste 2020. Da li postoje koncerti koje posebno pamtite?
"Pre dve godine obeležavala sam 20 godina na sceni sa svojim bendom, ali sam i pre toga nastupala javno sa grupom ’Haš’ u Beogradu. Iza mene i mog benda je zaista mnogo nastupa, uvek smo unapred znali raspored – u proleće i u jesen je to najčešće bila Evropa, ostalim mesecima je to bila Amerika, kao i neke nove destinacije na kojima nikada ranije nismo svirali. Delovalo je kao da ništa ne može da nas zaustavi, ali kovid ipak jeste.
Odnosno, nastavili smo da sviramo, ali za manji broj publike, takoreći na manjim privatnim događajima za ograničen broj ljudi, na degustacijama vina na primer, i to je bilo mnogo lepo – ne samo što smo uživali i publika i mi, već i što smo, uprkos pandemiji, nastavili da se bavimo muzikom, da nastupamo, ali i da pišemo nove pesme.
Teško mi je da odvojim koncerte i nastupe koji su mi tokom proteklih 20 i više godina bili najdraži. Možda turneja ’Experience Hendrix’, sa dvadesetak sjajnih gitarista, sa velikim imenima kao što su Badi Gaj, Džo Satrijani, Dojl Bramhal Drugi, Keni Vejn Šepard, Bili Koks... To sam radila oko pet godina. Naročito su mi dragi i koncerti u Beogradu. To se ne dešava baš često i zbog toga je i publici i nama poseban gušt.“
Da uživate u živim nastupima svedoči i naslov Vašeg albuma "Live for Live“ koji je izašao 2020. godine.
"Taj album bio je snimljen u novembru, pre pandemije, i kao da smo naslovom predskazali da dolazi vreme kada će biti teško nastupati uživo, a to je ono za šta mi živimo. Ja mnogo volim svoj posao!
Ljudi me često pitaju da li mi je, možda, naporno da toliko putujem zbog nastupa: danas Pariz, sutra Los Anđeles i tako 20 godina, ali meni to uopšte nije teško. Ja volim sve u vezi sa poslom kojim se bavim. Volim da budem sa svojim bendom i to ne samo na bini. Mi svi uživamo u putovanjima. Naravno, ima i teških momenata, moraš da ostaviš porodicu, decu, na neko vreme, ali na kraju me posao toliko ispunjava da se sve lakše podnosi. U tom smislu je naslov albuma ’Live for Live’ apsolutna istina.“
S ponosom ističete da je, zapravo, sve počelo od porodičnog nasleđa i velike kolekcije bluz i soul ploča Vašeg oca. Da li smatrate da je to ključ ka pravom smeru ili je muzički ukus, ipak, nešto individualno? Slovenački pisac Goran Vojnović kaže, na primer, da su generacije koje su odrastale pored roditelja koji su slušali "Lačnog Franca“, "Videoseks“ i "Lajbah“ svoj bunt, zapravo, pronašle u "narodnjacima“?
"Mislim da je veoma važno, naročito za muziku kojom se ja bavim, da si što ranije u životu ušao u to. Ali, sada živimo u novom vremenu, klinci imaju internet i čak pored roditelja koji su u jednoj vrsti muzike mogu lako da čuju i zavole bilo šta drugo. Takođe, i engleski jezik je deci sada pristupačniji nego što je to nekada bilo. Upravo je jezik ranije bio glavna prepreka našim bendovima koji su želeli da se bave bluzom ili rok muzikom.
Ja sam imala sreću da jako rano budem upoznata sa svim tim. Imala sam samo tri godine kada sam pevala pesme američkih bluz i rok bendova, jer su to bile jedine pesme koje su se pevale u našoj kući. Meni je to bilo potpuno normalno. Zato mislim da je veoma važno šta roditelji slušaju i da će njihova deca možda u jednom trenutku slušati nešto drugo, ono što njihovo društvo sluša, ali da će sigurno znati da prepoznaju i cene dobru, kvalitetnu muziku.“
U otadžbinu bluza došli ste do takvog statusa da je i legendarni Brus Springstin za Vas rekao kako ste đavolski dobar gitarista. Kako se do toga dolazi? Muzičko obrazovanje, koje imate, sigurno nije dovoljno, jer ga imaju i mnogi drugi pa nisu snimili nijedan album.
"Mislim da je kod mene bilo presudno to što sam jako rano ušla u stil muzike koji sviram i danas, ali da se s druge strane osećam veoma slobodno da improvizujem i da dam neki svoj pečat. Važno je i to što sam oduvek znala kako želim da moja muzika zvuči. Još kao tinejdžerka, imala sam samo 14 godina i nisam znala da će muzika biti moj posao, želela sam da u tome što sviram uvek bude neki dens efekat, dobar gruv, dobra gitarska linija, ali i interesantne reči. I da uvek mora postojati poruka koju želim da prenesem.
Izražavanje kreativnosti mi je veoma važno, kao i davanje ličnog pečata u svemu što radim. Moja druga strast, uz muziku, jeste dizajn enterijera. Ja sam sve u svojoj kući sama dizajnirala. Dominira minimalistički stil, sve je veoma moderno. Moja ćerka Lena je takođe kreativna, ima devet godina i sada pohađa, van redovne škole, časove modnog dizajna, tako da zajedno šijemo garderobu za nastupe. Inače su mi sin i ćerka otvorili vidike. Sa njima sam dobila novu šansu da uđem u neke interesantne stvari i da dobijem novu inspiraciju.“
Scena
29.08.2021. 06:05
Intervju sa Canetom iz Partibrejkersa uoči velikog koncerta: "Imam životni imunitet"
Scena
02.01.2022. 07:05
Nele Karajlić: Razišli smo se i pre rata
Kako je izgledalo Vaše probijanje do prvog albuma u Tenesiju i da li su tamo uopšte nešto značili Vaši uspesi iz Zapadne Evrope? Da li je bilo dovoljno da uzmete gitaru u ruke i pokažete šta znate?
"Ništa nisu značili raniji uspesi, ali gitara je bila dovoljna. Producentima, koji su radili sa najvećim zvezdama bluza i roka, koji su radili na primer sa Santanom, bili su veoma zadovoljni kada su čuli moje pesme. Inače, uvek sam insistirala na svojim pesmama jer ne želim da radim nešto u čemu se ne osećam dobro.
Najveći problem je bio, zapravo, doći ovde. To je bilo 2000. godine i zaista je bilo teško ući u Ameriku. Trebalo nam je oko 10 godina da se svi konačno preselimo, uspela sam da nagovorim muža i decu, jer je veoma važno da budeš ovde kako bi producentima bila uvek dostupna.
Stalno govorim da je Evropa, što se bluza tiče, gubljenje vremena, zato što ti sa jedne strane daje dovoljno prostora za koncerte od kojih bi mogao lepo da živiš, ali s druge strane ne radiš ništa sa svojim imenom. Mada, internet sada pruža nove mogućnosti i ko ume da koristi društvene mreže na pravi način onda može da ima fanove u celom svetu.“
Nastupali ste sa mnogim muzičkim velikanima. Ko je na Vas ostavio najveći utisak?
"Mnogo njih sa kojima sam zajedno svirala ostavilo je jak utisak. Badi Gaj, na primer, legenda bluza. Njega sam upoznala kada sam imala 13 godina, tada mi je na koncertu u Beogradu potpisao propusnicu za koncert. Zato mi je bio naročit gušt da toliko godina kasnije sviram zajedno s njim. Mnogo puta sam mu bila predgrupa, a svirali smo i na ’Experience Hendrix’ turneji.
Zatim, Robert Rendolf, Keni Vejn Šepard… ima ih zaista mnogo. Ono što za sve njih mogu da vam kažem jeste da što su bolji muzičari, to su skromniji ljudi. Nikada nisam naišla na nekog poznatog muzičara koji se ponaša kao da nije obema nogama na zemlji. Svi žele da pomognu i niko se ne ponaša kao zvezda, čak se i postide kada im kažete da je neverovatna muzika koju sviraju.“
Osim muzičkim talentom, na sceni se izdvajate i lepotom. Da li Vam je fizički izgled bio saveznik na putu od Beograda do Memfisa? Čini se da na bluz sceni nije uobičajeno videti damu na visokim štiklama koja tako dobro barata gitarom?
"Štikle sam definitivno ja ubacila na scenu. Uvek sam htela da se osećam prirodno, bilo da sam na sceni ili ne i izašla sam iz te bluz varijante, kada je scenska garderoba u pitanju. Pokazala sam da gitaristkinje ne moraju da izgledaju kao muškarci. Sada toga ima mnogo više i lepo je videti sve te devojke koje rade isto. Mada, treba da ih bude još, bez obzira na to koji instrument sviraju. Treba da spajaju muziku i modu. Ja sam spojila gitaru i modu.“
Lista Vaše koncertne turneje za 2022. godinu je prepuna – Sijetl, Portland, Dortmund, Atina, Pariz... Šta ćete nam 22. maja svirati na koncertu u Barutani, u Beogradu?
"To će biti veliki miks svih mojih pesama i albuma. Dolazim sa šestočlanim bendom. Biće dosta fanka, bluza, roka i sol muzike. Oni koji vole gitare imaće priliku zaista da uživaju, ali na sceni će biti i duvači… sve u svemu jedan dobar gruv. Bend se uveliko raduje što dolazimo u Beograd jer znaju koliko to meni znači, koliko je naša publika divna.“
A kada ćete ponovo u studio?
"Za nekoliko dana. Sve vreme pandemije radimo na novim pesmama, imamo ih baš puno, a potpuno su u novom fazonu, ocrtavaju gruv koji je započet u Detroitu, u Mičigenu i u Teksasu. Oduševljena sam tim novim pesmama, mislim da su mnogo bolje od onoga što sam radila ranije. Inspiracije ima puno.“
Komentari
