Balerina u Srbiji - mnogo muke za malo publike

"Neki gradovi u Srbiji nikada nisu videli nijedan čin ’Labudovog jezera’, ’Krcka Oraščića’ ili ’Uspavane lepotice’. Kao ni neki savremeni komad“, kaže u intervjuu za "Ekspres“ Marija Janković Šehović, nekada solistkinja Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu, zatim pedagog klasičnog baleta u školi "Lujo Davičo“, a sada i u Nacionalnoj fondaciji za igru, sa kojom smo razgovarali uoči 20. Beogradskog festivala igre, jedne od retkih prilika da ljubitelji baletske umetnosti vide vrhunske igrače i koreografe iz celog sveta, novitete i trendove u vezi sa ovom umetnošću.

Ričard Klejderman, pijanista kojeg slušaju i oni koji ne vole klasiku

Ekskluzivni intervju

Ekskluzivni intervju

Scena 17.12.2021. 07:05

Ričard Klejderman, pijanista kojeg slušaju i oni koji ne vole klasiku

Aja Jung: Ovde su generacije odrastale na kiču

Intervju

Intervju

Scena 23.01.2022. 07:10

Aja Jung: Ovde su generacije odrastale na kiču

Iza Marije Janković Šehović je bogata karijera – kao prva solistkinja odigrala je oko četrdeset klasičnih i neoklasičnih uloga, asistirala je domaćim i inostranim koreografima u igračkoj produkciji Opere i teatra "Madlenijanum“ i "Bitef dens kompanije“, dobitnica je nagrade Narodnog pozorišta za ulogu Ase u baletu "Per Gint“, kao i pohvale za ulogu "Vizije“ u baletu "Katarina Izmailova“. Završila je studije na Odseku za metodiku klasičnog baleta u Akademiji ruskog baleta "A. J. Vaganova“ u Sankt Peterburgu.

Na pitanje – kako ocenjuje sadašnji baletski repertoar u nacionalnim pozorištima u Novom Sadu i Beogradu, Marija kaže:

"Repertoar jedne baletske kuće zavisi od mnogo faktora. Postaviti ga i osmisliti nije jednostavno. Kada, recimo, pogledate listu premijera tekuće baletske sezone Pariske opere, vi odmah vidite šta je ideja i šta je smisao: premijerno prikazati jedno remek-delo – Balanšina, Makmilana i Pine Bauš, zatim negovati klasični repertoar (’Labudovo jezero’), sačuvati na toj listi Bežara, a tu su i ’Peeping Tom’, legenda savremenog plesa Karolin Karlson.

Ideja je i prikazati novu produkciju, u ovom slučaju Vejna Mekgregora, na repertoaru je i omaž Patriku Diponu (jer Francuzi ne zaboravljaju svoje velikane) i obavezna godišnja predstava Baletske škole Pariske opere (jer francuski balet neguje svoj budući kadar). Reći ćete: ’Pa, to je Pariska opera.’ Da, ali i naše baletske kuće nekada su imale dosta uspešne sezone. Po četiri, pet premijera godišnje. Čak devet ih je izvedeno na beogradskoj sceni davne 1934. godine. Naravno, tu su i jednočini baleti.

Pamtim 1968. godinu, kada su se u istoj kući desile četiri grandiozne premijere: Parlićev ’Huan od Karise’, balet o kojem se i danas priča – sa maestralnom Jovankom Bjegojević i Miloradom Miškovićem, nezaboravna ’Uspavana lepotica’ i opet Parlićeva dela: ’Sebastijan’ i ’Šesta simfonija’. Naravno, bilo je i sezona bez premijera.

Danas, naše dve baletske kuće ne mogu da se pohvale repertoarskim bogatstvom i pored svih napora da se sačuva gvozdeni klasični repertoar i povremeno realizuje neki savremeni projekat. Baletska umetnost nam je nekako skrajnuta, suočena sa ovim turbulentnim godinama ekonomske, političke, planetarne krize, u kojima Srbija pliva kako zna i ume. Muke i bitke rukovodstava baleta sa zakonom, novcem za umetnost, nedostatkom termina za njihove predstave... Naravno, ti ljudi profilišu i repertoar, već prema svom znanju, ukusu i informisanosti. Važno je znati i zašto se neka predstava stavlja na repertoar.“

Gde su u svemu tome baletski igrači? Koliko oni svojim kvalitetom mogu da utiču na repertoar?

"Igrači su izvršioci bez mnogo uticaja. Vredni ili lenji, disciplinovani ili ne, zaljubljeni u ono što rade ili samo službenici igre, očekujući da u tom kratkom baletskom veku dobiju svoju šansu. Talentovani za igru, i klasičnu i savremenu, ali pitanje je kako se neguju za oba ta stila. Koliko im se pažnje poklanja i koliko se u njih ulaže…“

Koliko se ulaže?

"Ne ulaže se u stipendiranje igrača, niti u usavršavanje pedagoga. Malo je novca za dobre koreografe i dobre projekte. Osim Instituta za igru, koji nekako drži profesiju da se potpuno ne uruši, nemamo svoju katedru na Univerzitetu. Naši pedagozi predaju uglavnom iskustveno, crpeći znanje iz svoje igračke prakse. U medijima su rijaliti zvezde, novine i društvene mreže bave se tuđim brakovima, trudnoćama, razvodima i preljubama. Baletski igrači – skromni, nenametljivi – ne guraju se u medije. Tako da sve ’ostaje u porodici’.

Ipak, za beogradski balet ovo će, nadam se, biti jedna bolja godina jer uskoro će proslaviti stoti rođendan. Naš svet igre će, verujem, biti više u fokusu medija. U svetu je situacija drugačija: više novca, više produkcije, veća cirkulacija igrača i koreografa… Ni tamo baletski umetnici nisu nikakvi bogataši, ali su bogatiji u mogućnostima da grade svoje karijere.“

Da li smatrate da ponuda odgovara potražnji, s obzirom na to da se klasični balet u Srbiji može gledati samo na dve scene – u Beogradu i u Novom Sadu?

"To, po meni, zadovoljava potrebe publike u naša dva najveća grada. S tim što nam danas nedostaje jedna velika scena za spektakle. Za scene za savremenu igru moglo bi se reći da su prazne, projekti su minimalni, nedovoljni. Posebno pitanje je decentralizacija igre. Neki gradovi u Srbiji nikada nisu videli nijedan čin ’Labudovog jezera’, ’Krcka Oraščića’ ili ’Uspavane lepotice’. Kao ni neki savremeni komad.“

Vek Krcka Oraščića u Narodnom pozorištu

Balet

Balet

Scena 19.01.2023. 22:35

Vek Krcka Oraščića u Narodnom pozorištu

Da li znate kada je izvedena prva baletska predstava?

Zanimljivo

Zanimljivo

Scena 15.10.2022. 23:25

Da li znate kada je izvedena prva baletska predstava?

Nekada ste bili đak Baletske škole "Lujo Davičo“ u Beogradu, tada jedine, ali i veoma cenjene na ovom prostoru, zatim i pedagog u istoj školi, a sada taj posao radite u Nacionalnoj fondaciji za umetničku igru. Kako je izgledao put rađanja jedne balerine nekada, a kako to izgleda danas?

"Postati balerina, to je dug proces. Učenje koraka i promena svesti traje dugih osam godina. To su godine teškog rada, znoja, suza, dilema, padova i uspona, sumnji u sebe i svoje sposobnosti, gomila raznih psihičkih stanja, ali i fizičkih promena i boljki tela. Uspeju samo posvećeni, koji već od početka imaju cilj, oni koji rudarski rade, ali i oni čija ljubav i potraga za lepotom su iznad svega. Balet se ili voli ili ne voli. Nekada je ovde bilo osam baletskih ansambala u osam velikih jugoslovenskih gradova. Pa možeš da biraš gde ćeš da se zaposliš i počneš karijeru posle diplomskog. Danas nema izbora. Ili Beograd – ili inostranstvo. Ili ništa. Neki fakultet koji nema veze sa baletom.“

Vi ste diplomu pedagoga klasičnog baleta nižih i srednjih razreda stekli u Sankt Peterburgu, na čuvenoj Akademiji "A. J. Vaganova“. Nekada je ruski balet bio neprikosnoven. A danas? Odakle danas dolaze najbolji baletski umetnici, ali i pedagozi?

"Nekoliko stotina godina tradicije ruskog baleta propraćeno je ogromnom podrškom svih vlasti koje su se menjale. I danas je tako. Ljubav nacije i idolopoklonstvo prema baletu, vrhunska selekcija u obrazovanju, najbolji pedagozi u baletskim školama, prvaci i solisti velikih ruskih baletskih teatara koji obučavaju mlade, sve to čini da su još uvek visoko na tronu. Međutim, ni Zapad nije mirovao. Uticaji su se širili Evropom i Amerikom, pariska škola takođe ima dugu tradiciju. Italijanska je uspešno prati. Ceo Zapad umrežen je stilovima, niko nije samo svoj, izolovan. Tu su igra i balet privilegovani jer se govori istim jezikom. Otvaranjem granica danas imamo velike igrače širom sveta, ne samo u Rusiji. Čak i siromašna i izolovana Kuba ih ima ih u izobilju. Kao i velikih pedagoga na svim kontinentima.“

Kada balerina izađe na scenu, nama u publici njena igra izgleda bajkovito… zato mnoge devojčice žele da obuku pačku i zaigraju na vrhovima prstiju. Međutim, to je jedan težak i zahtevan posao. Baletska škola se pohađa najkraće osam godina, dakle kao dva prosečna fakulteta. Šta biste poručili budućim balerinama?

"Kada se krene u magiju kakva je balet, dete ne zna šta ga čeka. Odluku da se uči balet donose roditelji, obično majka, ili samo dete insistira na tome da želi da igra. To malo biće zamišlja sebe kao u bajci, nekom princezom, igra slobodno i uživa u svakom svom pokretu. Međutim, baletska umetnost nije improvizacija, ona je kodirana, svaki pokret i korak imaju svoje ime i to mora da se nauči i savlada. Telo mora da se postavi potpuno van prirodnih zakona, hodamo otvorenih nogu, penjemo se na prste… Dakle, sve je protiv prirode i to zahteva veliki napor. Dakako, i jednu baletsku inteligenciju koja omogućava da glava prvo shvati da bi dala naredbu telu da izvede pokret. Jedini spas da preživiš i savladaš sve prepone jeste ljubav ka ovoj profesiji. I više od toga – obožavanje. I, zna se – rad! Dakle, savet mladima je: obožavajte to što radite, obrazujte se, radite na sebi svakodnevno, informišite se, budite u svetskim trendovima.“

Koliko traje radni vek baletskog umetnika i da li vreme za odlazak u penziju, koje je određeno zakonom, odgovara realnom stanju tela i mogućnostima igrača?

"Zakon koji propisuje igranje do pedeset godina starosti nema nikakve veze sa realnošću. Telo već u četrdesetim posustaje, leđa se povijaju, nadlaktica se trese u igri na prstima, skok se smanjuje, noge nemaju više mladalačku snagu. To je velika nepravda prirode prema nama igračima. Slikar slika do kraja života, pijanista svira sede kose pogrbljen nad klavijaturom, glumac glumi do smrti, a nas telo izdaje. Ali, nije kraj sveta, imamo mogućnosti da ostanemo u profesiji, kao pedagozi, koreografi, repetitori, kritičari, istraživači, istoričari…“

Volimo da kažemo da je Srbija, s obzirom na postignuća određenih pojedinaca, ali i timova, sportska nacija. Međutim, malo se zna da i balet, iako umetnost, traži istu disciplinu, posvećenost, ljubav, odricanje i strast. Koliko smo, kao nacija, uspešni u tome? Da li, možda, u svetu postoje igrači sa ovih prostora koji postižu dobre rezultate, a da mi i ne znamo za to?

"Kod nas se malo radi. Nekada smo, rekoh, imali i po četiri premijere u sezoni. Sećam se, prepodne se sprema jedan balet, a popodne drugi, paralelno. Po ceo dan smo bili u baletskoj sali. Tako se radi i u svetu. Naši igrači, koji ulete u takvu ’mašinu’, napreduju. Surovo, ali istinito. Mnogi naši su postigli lepe karijere u inostranstvu. Ali, skromni, ne znaju da to i marketinški odrade. Kad ih je Aja Jung u okviru Beogradskog festivala igre pozvala, uvažila ih, predstavila i nagradila, tek tada je beogradska publika upoznala Aleksandra Antonijevića, Zorana Markovića, Aleksandra Neškova, Galu Jovanović, Dunju Jocić, Emiliju Jovanović… Kakav tim rasnih igrača i koreografa. Nismo uspeli da ih zadržimo. Možda je to dobro za njih.“

Umetnost traži emociju, a mi volimo da kažemo i da smo emotivna nacija, sa srcem, sa dušom. U kojoj meri tu emociju želimo da iskažemo kroz balet? Koliko je interesovanje naših devojčica i dečaka da postanu baletski igraći?

"Mi jesmo emotivni ljudi. Kažu da imamo dušu. To je, naravno, veliki kvalitet. Ali, emocija i duša nisu dovoljne za dobro umetničko delo. Kod nas igrača emocija mora da se vidi u telu, tehnici, u kristalnoj formi, kvalitetu pokreta i njegovoj poruci, inteligentnoj misli… Što se tiče interesovanja dece za igru, roditelji su ti koji svoju decu treba da usmere na to da korisno troše svoje slobodno vreme, da imaju oblikovano telo, lep hod i držanje. Ali, kad obrazovanje odmakne, oni već računaju da balet nije profitabilna profesija, a zahteva mnogo rada i odricanja, povrede mogu da sve prekinu, mogućnosti za zapošljavanje su male. I mnoga deca odustaju. Retki su oni hrabri koji izdrže do kraja i ne gube nadu.

Što se dečaka tiče, tu smo i dalje Balkan. Školuje se trenutno samo nekoliko dečaka u tri baletske škole Srbije. U Italiji, međutim, hiljade momaka uči balet, u Rusiji su velika muška odeljenja u baletskim školama, na Kubi samo niču bolji od boljeg, u Južnoj Americi takođe. Na Dalekom istoku danas imamo tri baletske velesile (Kina, Japan i Južna Koreja), sa puno muških igrača. Za Izrael bi se moglo reći da je igra muška profesija. Mi ne znamo da popularišemo mušku igru.“

Osim Beogradskog festivala, gde se još u Srbiji, ali i regionu, sadašnji i budući igrači mogu informisati o trendovima i tendencijama kada je u pitanju balet?

"Danas, zahvaljujući internetu, možete da se solidno informišete. Ali, živi igrači, žive predstave, nove produkcije, potvrđeni koreografi, ali i oni koji tek počinju, to su benefiti Beogradskog festivala igre. Velika je stvar da vam respektabilni svetski projekti dolaze u kuću. Da Kilijanove i Naharinove balete gledate po nekoliko puta na beogradskoj sceni. Da zanemite pred vizuelnim čudom Papajoanua ili magijama koje se zovu Šaron Ejal i Kristl Pajt. Kao civilizovano biće 21. veka, posebno ako ste u igračkoj profesiji, morate znati ko su ove umetničke gromade, šta rade i kako izgledaju njihova umetnička dela. To je BFI! Ali, cilj Festivala nije samo da informiše, on mora i da pomeri svest igrača i budućih koreografa savremene igre, da ih inspiriše, probudi kreaciju. Koliki je uticaj ostavio, teško je precizno odgovoriti. Oni koji su uspeli da uhvate klicu, uspeli su, oni koji nisu sami su sebi dovoljni. I to je legitimno.“

Jubilarni 20. Beogradski festival igre biće održan od 8. marta do 13. aprila. Molim Vas da nam, kao neko ko je redovno u publici, preporučite predstave koje bi obavezno trebalo pogledati.

"Ja se radujem svakom novom izdanju ovog važnog festivala. Za 20 godina propustila sam možda najviše tri predstave. Osećam veliko bogatstvo u sebi nakon svih tih godina uživanja, iščekivanja, saučestvovanja. Moji favoriti ove godine su: Blanka Li, ’Introdans’, Lucija Lakara i Metju Golding, Holandski teatar igre i Hofež Šehter, iako, to moram da priznam, sa velikom znatiželjom čekam da vidim i ostale učesnike sa ove respektabilne liste. Nekada vas prijatno iznenade i neka imena koja ne znate.“