Aja Jung: Ovde su generacije odrastale na kiču

Program je već poznat i impresivan kao i uvek, kakav je bio od 2004. godine kada je prvi put održan i zbog čega je osvojio brojna priznanja i nagrade. Odmah na početku dobio je nagradu Fonda "Jelena Šantić", a UNESCO ga je proglasio vodećim projektom u oblasti kulture u regionu Jugoistočne Evrope (2006), nakon čega je usledio prijem u Svetsku alijansu umetničke igre (WDA – ITI UNESCO).

U čemu je tajna, ne samo uspeha, već i konstantnog napredovanja u pogledu kvaliteta učesnika?

"Nema tajne. Samo je ogroman rad iza svega. Borba za svaku trupu i sve najavljene programe traje već dve decenije. Pandemija je taj složen posao učinila još komplikovanijim i težim, ali nekako se ne sećam zlatnog vremena Festivala kada govorimo o organizaciji i produkciji. Uvek je bilo nadrealno. Od osnivanja i prve edicije, bezbroj je bilo prilika i situacija koje su vodile u odustajanje. Neuporedivo više od onih koje bi ponudile sigurnost i logične, odnosno normalne uslove za rad."

Šta biste izdvojili iz ovogodišnjeg programa?

"Kada birate i kreirate program, obično su vam sve predstave podjednako važne. Uostalom, one koje nisu, otpale su usput i nećemo ih ni videti. Tokom rada na konačnoj listi izdvoje se, ipak, produkcije zbog kojih ste se posebno namučili. Kao majka koja uvek priča o najnemirnijem detetu, tako i ja pominjem komade i autore zbog kojih nisam mogla da spavam. Od prvih pregovora, preko dugih pogađanja oko honorara, putovanja, prevoza scenografije, do tehničke realizacije i komplikovane organizacije... Ovoga puta u vrhu tih festivalskih izazova nalaze se Ansambl Batševa iz Tel Aviva, Kompanija Emanuela Gata iz Marseja, Lajns balet iz San Franciska... U pitanju su velike, brojne i multinacionalne trupe, sa preciznim zahtevima od kojih se ne odstupa ni milimetar. Ako samo pogledate listu rasvete i ozvučenja, pomislićete da je reč o rok koncertu, a taj kvalitet i intenzitet je teško postići u našim pozorištima. S druge strane, publika nepogrešivo oseti te produkcije pa se ulaznice brzo rasprodaju. Lično navijam za mlade autore jer je ulaganje u nova imena uvek interesantan rizik. Ove godine ti glasovi pripadaju Evripidu Laskaridisu iz Atine, Marku d’Agostinu iz Bolonje, Lučijanu Rosu iz Buenos Ajresa... Naš festival umeo je da prepozna i predstavi nove umetnike dok još nisu bili na radaru poznatih scena i festivala. Verujem da ćemo u tome uspeti i ovog puta."

Ričard Klejderman, pijanista kojeg slušaju i oni koji ne vole klasiku

Ekskluzivni intervju

Ekskluzivni intervju

Scena 17.12.2021. 07:05

Ričard Klejderman, pijanista kojeg slušaju i oni koji ne vole klasiku

Takozvani prateći program u vidu radionica, kurseva, izložbi… takođe je sastavni deo Festivala i podjednako je značaj kao i glavni program. Šta ste nam u tom smislu priredili za ovogodišnje izdanje?

"Bilans ovdašnjih novogodišnjih dočeka učinio je da otkažemo sve paralelne programe koji su obično prethodili Festivalu. Verujem da ćemo moći da ostvarimo neke majstorske kurseve i koreografske radionice u toku glavnog programa. Nakon Festivala planiramo omaž legendarnoj italijanskoj balerini Karli Frači. Njena autobiografija ’Korak po korak’ u izdanju ’Mondadorija’, u prevodu je na srpski jezik. Film ’Karla’ koji je maestralno priredio RAI, otkupićemo za nekoliko prikazivanja u Kinoteci, dok će nekoliko igrača Baleta Opere iz Rima biti gosti Beograda u slavu velike balerine. Karla Frači jedna je od poslednjih baletskih zvezda. Više ne postoje umetnici tog formata. Jednostavno, vremena su drugačija. Kada kažete Nurejev, svi znaju da je reč o baletu. Danas morate da objasnite ko je ko, šta radi, odakle je došao i zašto je tu gde jeste, uprkos činjenici da su sve informacije dostupne u dva klika. Onda nije bilo klikova, ali je bilo istinskih zvezda i njihovih planetarnih karijera."

Kada se Festival predstavi u brojkama: 195 trupa, 390 novih koreografija, 336.000 posetilaca, 2106 novinara – onda su veličina i značaj Beogradskog festivala uočljiviji. Koliko osoba je u realizaciji i ko su najvažnije karike?

"Ne volim brojke i bilanse. Međutim, zbog donatora i sponzora oduvek smo morali da računamo i da pravimo izveštaje. Ta podvučena crta posle aplauza i ovacija vraćala bi nas u egzaktno polje. Tako smo bolje upoznavali svoju publiku, shvatali nasleđe i očekivanja, pa smo sa tim informacijama kreirali promociju programa. Ono što je postalo ogroman problem jeste nedostatak adekvatnog pozorišnog prostora. U Beogradu ne postoji idealno pozorište za savremene, gostujuće, festivalske produkcije. Narednu godinu isplanirali smo bez dve adrese na kojima je Festival započeo svoj život i na kojima su izvedeni radovi nekih od najvažnijih autora savremene igre. To su Sava centar koga više nema, kao i Beogradsko dramsko pozorište koga ima, ali koje za nas nema ni jedan jedini slobodan datum u svom kalendaru. Tako je beogradski postao dobrim delom novosadski i zemunski festival. Do nekih novih prilika i novih upravnika. Kada je reč o timu koji stoji iza festivalske zavese, on je oduvek malobrojan. Nikada nas nije bilo više od šest, sedam... Sve karike su važne, ali nijedna karika ne sme biti važnija od samog festivala. To je pravilo."

Nele Karajlić: Razišli smo se i pre rata

Intervju

Intervju

Scena 02.01.2022. 07:05

Nele Karajlić: Razišli smo se i pre rata

Dok smo sa jedne strane svedoci rastuće popularnosti programa koji predstavljaju ne samo kič i šund, već imaju i elemente koji mogu nepovoljno uticati na moralni razvoj mladih u našem društvu, Beogradski festival igre ipak ima svoju publiku koja nije malobrojna. Ko su osobe koje dolaze da gledaju trupe i igrače iz celog sveta?

"Gajimo ogromnu odgovornost prema našoj publici. Verujem da smo to pokazali i tokom pandemije jer nismo otkazivali predstave, već smo ih pomerali dok se ne steknu uslovi da neka trupa stigne u Srbiju... To je festival pretvorilo u maraton, a organizaciju učinilo krajnje iscrpljujućom. Ipak, sve što smo najavili, dogodilo se. Naša publika je raznovrsna. Doživljavam je kao Beograd koji volim i koji neumitno nestaje. Tu su predstavnici svih generacija i profesija, Beograđani koji su postali manjina u sopstvenom gradu. Zatim stranci koji ovde žive, diplomate, gosti iz drugih gradova Srbije, regiona, inostranstva... Neki fini svet, željan istine i lepote. Reč je počela da nas zamara, makar bila i najiskrenija. Telo ne laže. Pokret je iskonski. Biramo autore koji su inteligentni i koji se bave temama koje nas tište. Valjda je u tome uspeh igre u koju verujemo. Kao što kažete, ovde su generacije odrastale na kiču, na jeftinoj zabavi, na popularnosti i slavi koja je bila rezervisana uglavnom za pevaljke i bitange. U tom ramu naša je publika retka i neverovatna dragocenost."

U kom pravcu se razvija umetnička igra u svetu? Da li Srbija ide ukorak s tim razvojem, koje naše igrače biste izdvojili?

"Imamo talentovane umetnike i divne igrače, ali nemamo sreće sa onima koji igru vode u okviru velikih institucija... Svake godine mnogo mladih umetnika odustane od profesije za koju su se dugo školovali jer za njih nema mesta."

Nekada je Baletska škola „Lujo Davičo“ bila vodeća institucija u regionu koja je davala najbolje igrače. Ko danas ima tu ulogu?

"Nekada davno su u toj školi radili vrsni pedagozi koji su učili od ruskih pedagoga, u Moskvi ili Sankt Peterburgu. Danas nije tako. Takođe, nekada je ta škola bila jedini izbor. Bez konkurencije. Ako ste hteli da promenite baletskog pedagoga, morali ste da promenite grad i državu. U Baletskoj školi Nacionalne fondacije za igru, koja je u Beogradu osnovana 2009. godine, a zatim akreditovana od strane Ministarstva prosvete Republike Srbije, nastava je uglavnom na engleskom jeziku. Kod nas nema mnogo domaćih pedagoga. Sve su stranci, a tokom godine ima mnogo gostiju. Igrača, balet majstora, koreografa... Ta cirkulacija znanja i iskustva je važna za decu, baš kao i rad sa iskusnim domaćim igračima, prvacima baleta. Baletska škola se ne bira po geografskoj blizini, boji baletskog poda ili vlasničkoj strukturi. Za svoje dete birate najboljeg pedagoga. Sve ostalo će doći... Biografija pedagoga se čita. Onaj ko nije igrao ili nije ozbiljno učio anatomiju i baletsku metodiku trebalo bi da sedi kod kuće. Amateri su uništili na stotine kolena, stopala, kičmenih pršljenova, poigrali se sa željama, trudom i snovima dece. To je neoprostivo. Ne govorimo samo o državnim školama, već i o brojnim studijima i školicama igre koje rade bez ikakve dozvole i kontrole. Svakako, uvek ima i pozitivnih primera."

Osim Beogradskog festivala igre, koje biste još izdvojili u regionu i svetu kao značajne manifestacije savremene igre?

"Za mene je uzor bilo Bijenale igre u Lionu, i to u vreme kada je ovaj festival vodio Jorgos Lukos. Njegovim odlaskom na čelo festivala u Atini, Lion je bio na gubitku. Jednostavno, on je imao istančan ukus i neopisivu moć da privuče najznačajnije umetnike i produkcije. Drago mi je da sam ga upoznala mnogo pre osnivanja Beogradskog festivala igre i da je bio dovoljno otvoren i hrabar da nam pomogne na samom početku. Zahvalnost dugujemo i centru ’Suzan Dalal’ u Tel Avivu, kao i Jairu Vardiju, njegovom decenijskom direktoru. To je centar u kome se svake godine dogodi nekoliko lokalnih i međunarodnih festivala igre, precizno vođenih i veoma različitih po koncepciji. Bijenale igre u Veneciji uvek ponudi moćan presek aktuelne produkcije, a meni se čini da je program bio najsmeliji dok je selektor bio Ismael Ivo. Danas često sarađujemo sa festivalima savremene igre u Torinu, Veneciji, Basanu, Amsterdamu, Lionu, baš kao i sa teatrima koji su isključivo posvećeni savremenoj igri. Te svojevrsne kuće savremene igre postoje u Parizu, Stokholmu, Oslu, Londonu, ali i u Kataniji, Ređo Emiliji, Bijaricu, Zagrebu..."

Ana Popović - đavolski dobra muzičarka

Intervju

Intervju

Scena 14.01.2022. 07:05

Ana Popović - đavolski dobra muzičarka

Vi niste samo osnivač Beogradskog festivala igre, već i koreograf i balerina sa veoma uspešnom karijerom. Osvojili ste nagrade na festivalima u Italiji 1999. i Ukrajini 2001, a Ministarstvo kulture Francuske Vam je 2016. dodelilo Orden umetnosti i književnosti u rangu viteza. Takođe, 2018. Vam je ukazom predsednika Serđa Matarele dodeljen Orden italijanske zvezde. Šta biste poručili devojčicama koje sebe vide "na vrhovima prstiju"?

"Ne volim da savetujem jer ni sama nisam rado prihvatala savete. Važno je skupljati informacije, biti otvoren i inteligentan, a zatim brz i hrabar u donošenju sopstvenih zaključaka i odluka. Nevolja je sa profesijom baletskih igrača što sve kratko traje. Dovoljno je da izgubite ritam, pa da samo nekoliko meseci pauze označi kraj karijere. To nije slučaj sa drugim profesijama u kojima se zenit beleži u onim godinama koje su za igrače – penzionerske. Zato su instinkt i hrabrost kod igrača presudni, uz preduslov da su praćeni bezuslovnom podrškom porodice i pedagoga."

Da li i slogan ovogodišnjeg festivala "Verujemo u jednu igru" svedoči upravo o toj ljubavi?

"Slogan 19. Beogradskog festivala igre govori o strasti i apsolutnoj posvećenosti. Da nismo suludo verovali u igru koju smo želeli da prikažemo publici, nikada se ne bi dogodio ovaj festival. Bez neverovatne, svakodnevne predanosti igrača, ne bi bilo sjajnih predstava. Za mene lično, igra je život. Balet sam otkrila u najranijem detinjstvu i od tada nije prošao nijedan dan bez igre."