Bezdanica

„Jedini način odbrane Knina je strategija aktivnog odvraćanja. Ako oni pokušaju da uđu u Knin, mi ćemo ući u Dubrovnik“, rekao je Admiral.

Ja sam volio Dubrovnik. Ideja mi se dopadala.

Prva ratna zima na moru.

Prolazimo pored Kolašina. Vidi se stadion „Gorštaka“. „Pseće groblje“. Tu su Crnogorci, sa crvenim žabama na kapama, ubili dvjesta ljudi u zimu četrdeset druge.

Vjerovali su da će Rusi svakoga dana ući u Berlin. Ubijali su klasne neprijatelje. Ubijali su one koji su bili za ujedinjenje Srbije i Crne Gore.

Pjevali su:

        „Nema borbe, nema rata, dok ne krene brat na brata.“

        „Nosim kapu sa tri roga i ratujem protiv boga.“

Unakažene leševe sahranjivao je gluvonijemi Mitar. Sigurni u njegovo ćutanje, za svaki iskopani grob davali su mu flašu rakije. Mastiljavom olovkom od koje mu je jezik bio vazda plav, te su zbog toga mislili da je manit, Mitar je na komadima novina ispisivao imena ubijenih i imena ubica. Hartiju je stavljao u praznu flašu od rakije i sahranjivao pored mrtvaca.

Poslije rata tu su napravili stadion.

Neću da pucam sa crvenom žabom na glavi.

Nikola Jovović je došao kao dobrovoljac iz Argentine 1916. da bi učestvovao u onom, pretprošlom ratu. Izašao je iz rata kao invalid. Poslije je počeo još jedan rat. Državni službenik Nikola Jovović odbio je da položi zakletvu Italijanima. Otišao je na selo sa ženom i petoro djece.

Na podu seoske kolibe spavali su ratnik Nikola Jovović, njegova žena Vidosava i njihovo petoro djece.

Prije prvih pijetlova upala je partizanska trojka u kuću, trojka sa maskama na licu.

Pucali su još sa vrata.

Nikolu su odmah ubili, a Vidosava je umirala deset dana. Među djecom.

Sjutradan su ponijeli sve iz kuće.

Naprijed se vozio komesar na biciklu i zvonio, a partizani su išli za njim noseći ratni plijen: kožne đačke torbice, krvave dušeke, runa vune, kotlove, bakrače.

Za potrebe revolucije.

Nikolina najmlađa ćerka imala je dvije godine kada su joj ubili oca.

Ležala je pored njega kada su maskirani ljudi u zoru ušli u kolibu. Krv je natopila pletenice. Deset dana, dok joj je majka umirala, niko nije obraćao pažnju na dijete krvavih pletenica, oko kojih su se skupljale muve.

Jedanaestog dana, najstarija sestra Milja odsjekla joj je pletenice, krvave pletenice, i sahranila ispred praga.

(Kutiju sa krvavim pletenicama iskopala je prije neku godinu i odnijela sa sobom u Kanadu.)

Ljudi sa crvenom žabom na kapama poslije nekoliko dana opkolili su kuću Đura Jovovića, Nikolinog oca. Uhvatili su na prevaru starog Đura i njegova dva sina, Toka i Šćepana.

Rekli su im da treba da ih odvedu do štaba.

Rekli su im da treba da idu.

Sa njima je pošla Tokova žena Danica, za koju se pričalo da je bila najljepša Crnogorka.

Štab je za njih bila Kečina, jama duboka preko sedamdeset metara.

„Udrite, braćo, kad vam je zapalo“, rekao je Toko Jovović, oficir jugoslovenske vojske.

Đura, Toka i Šćepana Jovovića su bacili u Kečinu jamu, a Danica je sama skočila za njima.

Otvorio se kamen pod njom i strašna kletva iz utrobe stijene je krenula.

Kada su se poslije tri mjeseca seljaci spuštali u Kečinu da vade tijela pobijenih, našli su samo Daničinu glavu.

Na ivici bezdanice, iz koje su izlijetale vrane, držeći Daničinu glavu u krilu, njena tetka je naricala.

Dok je tužila nad jamom i nabrajala pobijenu braću, iz glave Danice Jovović, najljepše Crnogorke, izlazili su veliki bijeli crvi i miljeli uz crnu robu.

Stara Crnogorka je poljubila glavu u čelo i bacila je nazad u jamu rekavši:

„E, moja Dano, nijesi se htjela od njih živa razdvojit, nećemo te razdvajati ni mrtvu.“