Se­ljak sa­hra­nju­je ov­ce (a o lju­di­ma po­tom)

U zo­ru su dva hr­vat­ska bor­be­na oklop­na vo­zi­la TIN po­ku­ša­la da se pro­bi­ju iz Bi­la­ja i Rib­ni­ka, kroz Me­dač­ki džep, do op­ko­lje­nog Lo­vin­ca.

Bi­li su pu­ni mu­ni­ci­je i oružja za po­moć zen­ga­ma u Lo­vin­cu.

Pa­li­li su ku­će u Či­tlu­ku i Po­či­te­lju, pu­ca­li u ov­ce, ko­nje, pse, star­ce. Uspje­li su da za­pa­le ne­ko­li­ko ku­ća, šta­le, si­je­no, pri­je ne­go što je avi­ja­ci­ja uni­šti­la jed­nog, a ten­ki­sti dru­gog TIN-a.

Eks­plo­zi­je su po če­tr­de­set me­ta­ra na­o­ko­lo raz­ba­ca­le ko­ma­de gvo­žđa, di­je­lo­ve ljud­skih ti­je­la.

Opet se Ve­le­bit na­pu­nio zbje­go­vi­ma. Sre­će­mo đe­da, sa tri unu­ka, u is­toj pe­ći­ni u ko­joj se krio kao dje­čak sa svo­jim đe­dom bježe­ći, od usta­ša pri­je pe­de­set go­di­na.

Is­pred spa­lje­ne ku­će u Po­či­te­lju se­ljak sa­hra­nju­je ov­ce, i ko­nja.

Iza nje­ga još do­go­ri­je­va­ju šta­la i ku­ća.

Za­što su pu­ca­li u ov­ce?

Tvr­da je i kr­šev­na lič­ka ze­mlja.

Se­ljak sa­hra­nju­je ko­nja.

Oko no­gu se­lja­ka vr­zma se jag­nje, po­ku­ša­va da si­sa mr­tvu ov­cu.

„Do­ma­ći­ne“, kažem, „da ti po­mog­ne­mo. Do­ko­ni smo“.

Se­ljak ću­ti i uda­ra kram­pom u ka­men iz ko­ga iz­bi­ja­ju var­ni­ce.

Ru­ši se gre­da oko ku­će ko­ja do­go­ri­je­va.

Ide­mo u Me­dak po ro­vo­ko­pa­č ko­jim smo uko­pa­va­li ten­ko­ve.

U ko­man­di se lju­te, ali nam da­ju ro­vo­ko­pač.

Ba­ja ro­vo­ko­pa­čem za­ko­pa­va ov­ce. Ba­ja ko­pa grob za ko­nja.

Na mje­se­či­ni, za to vri­je­me, se­ljak ko­lje jag­nje.

Umor­ni i zno­ja­vi, pi­je­mo ra­ki­ju, ko­ja je bi­la za­ko­pa­na de­set go­di­na, za si­no­vlje­vu svad­bu.

Je­de­mo jag­nje­će pe­če­nje, spre­mlje­no na gre­da­ma, na žaru izgorje­le ku­će.

Od po­sljed­njeg jag­nje­ta.

„Uzmi­te, mom­ci, uzmi­te, do­bri mo­ji mom­ci, sna­ga na usta ulazi“, kaže do­ma­ćin i nut­ka nas pe­če­njem.

„Htio bih“, kaže Ba­ja, „sa­mo još jed­nom da se pop­nem na vrh Ve­le­bi­ta, da se na­pi­jem, da se is­pla­čem. I ni­šta vi­še“.

Vidite još

Izložba: Mika Alas i sve što nismo znali o njemu

Ne propustite

Izložba: Mika Alas i sve što nismo znali o njemu

Maj nam donosi brojne pozorišne premijere

Bogat program

Maj nam donosi brojne pozorišne premijere

Neki klinci još sviraju rok

Za njih će se tek čuti

Neki klinci još sviraju rok

Video

Muzej na otvorenom

Književni guru

Muzej na otvorenom

More se vidi sa Velebita.

Vi­di se sa Ma­log Ala­na.

Aca, Go­ran Mu­šić, Si­ni­ša Si­mo­vić, Baja i gru­pa Gra­ča­na bi­li su na Ma­lom Ala­nu.

Mi­ris mo­ra se osje­ća s pla­nin­skog gre­be­na, či­ni ti se ka­me­nom mo­žeš do­ba­ci­ti do oba­le.

Ni­ko se ka­sni­je ni­je sje­ćao ko je to predložio.

Ili su za­vje­re­nič­ki, dje­čač­ki ću­ta­li, ne že­le­ći da kažu. I ni­ko ni­je znao ka­ko se do­go­di­lo da kre­nu.

Možda je du­vao ju­go, možda je vje­tar do­no­sio mi­ris čem­pre­sa. Ili im se to uči­ni­lo.

Da je tre­ba­lo da se do mo­ra spu­ste u iz­vi­đa­nje, po­la bi ih odustalo.

Ova­ko, išli su u ak­ci­ju, mo­glo se de­si­ti da se ni­ko ne vra­ti, ali ni­kom ni­je pa­lo na pa­met da od­u­sta­ne.

Pro­šli su kroz min­sko po­lje, za­o­bi­šli dvi­je usta­ške za­sje­de, provu­kli se iza stražare u ko­joj je spa­vao hr­vat­ski voj­nik.

Sa oba­le su se ja­vi­li Du­ji, ko­man­dan­tu od­bra­ne Gra­ča­ca, motoro­lom.

„Mi smo na mo­ru!“

„Ne se­ri­te!?“

„Evo, slu­šaj ta­la­se.“

U za­di­mlje­noj štap­skoj pro­sto­ri­ji mo­to­ro­la sa ko­je se čuo šum mor­skih ta­la­sa, do­kaz jed­ne od naj­bo­lje iz­ve­de­nih ak­ci­ja izviđač­ke gru­pe, išla je od ru­ke do ru­ke. Držao sam mo­to­ro­lu u ru­ka­ma i slu­šao di­rek­tan pre­nos šu­ma mor­skih ta­la­sa. Čuo se krik ga­le­ba.

„Čuo sam ga­le­ba“, kažem.

„Ih, ga­le­ba!“

„Stvar­no sam čuo ga­le­ba“, kažem i do­da­jem mo­to­ro­lu onom do me­ne.

Oni su u Gra­čac sti­gli su­tra­dan.

Na po­klon ko­man­dan­tu, ko­ji je pso­vao, do­ni­je­li su mor­skog ježa i ču­tu­ri­cu mor­ske vo­de.

Ka­sni­je u ko­man­di sku­pi­la se go­mi­la bo­ra­ca. Sva­ki je htio da iz ču­tu­re na­teg­ne, da se lič­no uvje­ri da su do mo­ra do­la­zi­li. Da do­dir­ne mor­skog je­ži­ća, ko­ji je sta­jao na sre­di­ni sto­la. Mor­ski jež, naj­čud­ni­ji rat­ni tro­fej ko­ji sam vi­dio. A nji­ma su svi­je­tlele oči. I svi­ma, baš svi­ma su po­ka­zi­va­li mor­skog ježa.

Da­ni­ma je Aca no­sio bo­dlju mor­skog ježa za­bo­de­nu u pa­lac. Nije htio da je iz­va­di, sve dok pa­lac ni­je po­čeo da se gno­ji.