Povlačenje

Iz ru­ku pla­vo­ko­se pr­ća­ste dje­voj­či­ce ko­ja je sje­dila na ba­bi­nom kri­lu, u trak­tor­skoj pri­ko­li­ci, is­pa­la je lut­ka u bla­to.

Dje­voj­či­ca je pla­ka­la, gla­sno, pi­ska­vo, za­glu­šu­ju­će.

„Uti­šaj to, ba­ba!“

„Sma­nji ton!“

Gu­sje­ni­ca ten­ka T-34, kon­zer­ve, ku­ti­je za sar­di­ne, ten­ka na ko­jem pi­še: „Pu­sti me da umrem sam“, pre­šla je pre­ko lut­ke.

Ki­ša je bi­la sve ja­ča, dječ­ji plač, psov­ke, nji­šta­nje ko­nja bi­lo je sve gla­sni­je. Blat­nja­vom dža­dom od Di­vo­se­la pre­ma Met­ku po­vla­či­le su se iz­bje­gli­ce, na­to­va­re­ne pro­ki­slim za­ve­žlja­ji­ma.

Ne­bo nad Go­spi­ćem ša­ra­le su svije­tle­će zmi­je.

Iz šu­me, sa po­preč­nog pu­ta, iz­le­tio je pla­vi kom­bi, sa natpisom Srp­ska gar­da.

Vra­ta su se otvo­ri­la. Do­bro­volj­ci Srp­ske gar­de, sa cr­nim tra­ka­ma oko gla­ve, na ko­ji­ma su bi­le ko­kar­de, is­ko­či­li su is­pred ten­ka.

Je­dan je otvo­rio ruč­ni ba­cač za jed­no­krat­nu upo­tre­bu, zo­lju, i upe­rio je u tenk.

Iz ten­ka se pro­mo­li­lo li­ce ofi­ci­ra, iz­be­zu­mlje­no, bli­je­do. Uza­ludno sam se tru­dio da mu vi­dim či­no­ve.

„Šta... se de­ša­va?“

„Okre­ći tu kon­zer­vu na­zad!“

„Šta... se deš...“

„Okre­ći tu kon­zer­vu na­zad! I na­re­di im da pu­ca­ju dok se na­rod ne iz­vu­če.“

Bije­la ja­re­ća gla­va iz­vi­ri­va­la je iz­me­đu za­ve­žlja­ja. Ja­ren­ce je pro­tu­ri­lo no­gu pre­ko stra­ni­ce trak­tor­ske pri­ko­li­ce i po­ku­ša­va­lo da is­ko­či.

„Za­što ova­ko ra­no ot­pa­da­ju igli­ce ari­šu?“, raz­mi­šljao sam.

Dje­čak je za­pi­ša­vao gu­sje­ni­ce ten­ka.

„Što to pi­šaš tu?“, lju­ti­la se ba­ba.

„Za­pi­ša­va ga da bi zar­đao. Da bi ostao tu“, kaže ne­ko iz mra­ka.

,,Ovaj može da zar­đa je­di­no od kr­vi.“

„Sa­da će­te, ka­pe­ta­ne, da slu­ša­te i nas sa ko­kar­dom!“

Vidite još

Izložba: Mika Alas i sve što nismo znali o njemu

Ne propustite

Izložba: Mika Alas i sve što nismo znali o njemu

Maj nam donosi brojne pozorišne premijere

Bogat program

Maj nam donosi brojne pozorišne premijere

Neki klinci još sviraju rok

Za njih će se tek čuti

Neki klinci još sviraju rok

Video

Muzej na otvorenom

Književni guru

Muzej na otvorenom

Tenk se okre­nuo, me­tal­na ži­vo­ti­nja, ko­ja gamiže po bla­tu, i usmje­rio sur­lu, sur­li­cu pre­ma gra­du i do­li­ni.

„Se­stro, kre­nuo si da bje­žiš. Ove lju­de da osta­viš usta­še da ih ko­lju. Sad će­mo da ti pra­vi­mo re­dalj­ku na bu­lju.“

„Imam ma­lo di­je­te!“, pi­štao je ka­pe­tan.

„Vi­diš li ko­li­ko je ov­dje dje­ce?“

„Daj mi tu zo­lju da ga stri­je­ljam.“

„Ko­je ko­or­di­na­te da­je­mo?“

„Ko­je ko­or­di­na­te, sa­mo nek se ro­ka!“

„Bog vam dao zdra­vlje, dje­co“, kr­klja­la je ba­ba, smežuranih ru­ku ko­je su mi­ri­sa­le na smrt i bi­je­li luk, po­ku­ša­va­ju­ći da me za­gr­li.

Od nje­nih lje­plji­vih ru­ku – pi­pa­ka, od nje­nog sli­na­vog po­ljup­ca, od pi­ske dje­voj­či­ce, ko­ja je plaču­ći tražila lut­ku, bi­lo mi je mu­ka.

Ten­kić, is­pred ko­jga je išao bi­je­li „golf“ koman­dan­ta ma­le ka­sar­ne, za­kr­čio je put. Trak­to­ri sa pu­nim pri­ko­li­ca­ma za­ve­žlja­ja i lju­di, konj­ske za­pre­ge, kra­ve, ni­su mo­gli da pro­đu blat­nja­vom dža­dom pre­ma Metku, pre­ma Sr­bi­ji.

Tre­ba­lo je sklo­ni­ti tenk, omo­gu­ći­ti iz­vla­če­nje iz­bje­gli­ca iz se­la u ko­me su usta­še, u pro­šlom ra­tu, ubi­le dvi­je hi­lja­de lju­di, obez­bi­je­di­ti za­štit­ni­cu...

Ležao sam u bla­tu iza jed­nog ari­ša i iz šmaj­se­ra, pi­kav­ca, pro­iz­vod­nja pe­de­set še­ste, pu­cao u mrak. Imao sam sa­mo dva okvi­ra i pre­ba­cio sam auto­mat sa ra­fal­ne na po­je­di­nač­nu palj­bu.

Po­slije pe­tog puc­nja auto­mat se po­kva­rio. Za­ku­cao, stao. Bes­ko­ri­sni ko­mad me­ta­la ko­ji sam sa­da držao u ru­ka­ma sa­mo je uve­ćao strah. Pre­ka­sno sam se sje­tio upo­zo­re­nja Bla­go­ja Gu­ske sa oklop­nog vo­za iz Kni­na, da ga ni­kad ne sta­vljam na je­di­nač­nu va­tru, jer ta­da umi­je da iz­da.

Ležao sam u mra­ku sa auto­ma­tom ko­ji je za­ko­čio i žvakao ko­mad su­vog hlje­ba. Za­bo­ra­vio sam da je­dem. Bio sam gla­dan. Ni­sam osje­ćao ni­šta osim gla­di.

Jed­na za dru­gom pro­la­zi­le su po­red nas trak­tor­ske pri­ko­li­ce.

Konj, ko­jga je tu­kao br­kat Li­ča­nin kun­da­kom po sa­pi­ma, po­ku­ša­vao je uza­lud­no da iz­vu­če pre­to­va­re­na ko­la iz bla­ta.

A on­da se, uz oteg­nut nji­sak, sru­šio, sko­tr­ljao.

Tek ka­da je pao, vi­dje­li smo ru­pu u pred­je­lu gru­di, iz ko­je je is­ti­ca­la krv.

Po­go­dio ga je za­lu­ta­li me­tak.

Si­pac, Ci­ga­nin iz Be­o­gra­da, ošrio je nož i me­ra­čio ka­pe­ta­na.

„Ali, ja imam na­re­đe­nje da se po­vu­čem“, pi­šta­lo je ono za­ve­za­no za ariš.

„Po­vu­ći ćeš se kad mi kažemo, ja­ja­ro, po­vu­ći ćeš se ka­da ti mi kažemo, se­stro.“

„Mi­lion Sr­ba ubi­li su hr­vat­ski na­ci­sti pod za­šti­tom Hi­tle­ra, ono što je osta­lo sa­da pro­tje­ru­ju, pa­le, ko­lju, pod za­šti­tom Na­toa i pe­to­kra­ke, ne­sret­ni­če. A ti imaš na­re­đe­nje da se po­vu­češ“, zaur­la­vao je Cvajg, ak­ti­vi­sta.

Po­noć je odav­no minula ka­da su po­sljed­nje iz­bje­gli­ce pro­šle.

Puc­nji iz do­li­ne ni­su se ču­li. Pu­ca­li smo sa­mo mi pre­ma mra­ku, pu­ca­li smo pre­ma Go­spi­ću...