INTERVJU Dalibor Pejić

"Umetnost je jedna velika nesigurnost"

Pisaća mašina, pisanje — Izvor: Shutterstock

Jedan od najzapaženijih romana u godini za nama bio je naslov "Balada o ubici, i ubici i ubici“ Dalibora Pejića, a ulazak u finale izbora za NIN-ovu nagradu i među šest najboljih romana u 2025. godini samo je potvrdio taj status.

Dalibor Pejić (1984) rođen je u Beogradu, pohađao je studije filozofije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Objavio je pesničku zbirku Međa između (2010) i zbirku priča Renesansa za koju je 2015. godine dobio Nagradu "Ðura Ðukanov“. Njegov prvi roman Mesečari ("Geopoetika“, 2022) ušao je u uži izbor za NIN-ovu nagradu. O "Baladi“, finalu izbora za NIN-ovu nagradu, ali i književnosti u današnje vreme u intervjuu za nedeljnik "Ekspres“ govori književnik Dalibor Pejić.

Kakav je osećaj biti u finalu NIN-ove nagrade, biti autor jednog od šest najboljih romana objavljenih u Srbiji u prošloj godini?

"Razna su vrednovanja tu u igri. Jedan od šest ili jedan od pedeset manje je važno od svesti da si uobličio neku svoju viziju, iako tokom tog perioda kad se dodeljuje NIN-ova nagrada vizije padaju u vodu, a na površinu isplivaju dugotrajnom dresurom u nama utvrđene potrebe za kompeticijom.“

Kako biste predstavili roman "Balada o ubici, i ubici i ubici“?

"To je najpre roman na putu, onda roman s puno malih priča, šizofreni roman, roman o bekstvu i traženju, infantilni roman o preozbiljnim temama, roman o jednom i o mnoštvu, roman koji počinje na mestu na kom se završava, roman o bezbrojnim mogućnostima puta, višeglasni roman, roman o povratku tamo gde te više nema, roman – mit o Odiseju koji je ujedno i Kiklop, roman koji bi da izađe iz sebe.“

Otkuda taj neobični naslov?

"Postoji nekoliko vestern filmova koji su u naslovu označeni kao balade iako su dosta nasilni, to mi se iz nekog razloga uvek dopadalo. Možda mi se isprva dopalo zato što su mi se ti filmovi svideli, možda je neka estetska predrasuda povezala užitak u sadržaju s kasnijim estetskim vrednovanjem takvih naslova, ne znam. Na estetske predrasude, pozitivne ili negativne, retko se obaziremo, za razliku od nekih drugih predrasuda kojima društvo posvećuje pažnju – iako i ove estetske poprilično oblikuju naše živote. Pored toga, naslov je višeznačan, može da označava nabrajanje, ali s druge strane može da znači i naglašavanje iskaza da je neko ubica, a to je važno jer se na kraju može ispostaviti da postoji samo jedan ubica.“

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

Објава коју дели Izdavačka Kuća Geopoetika (@geopoetika_izdavastvo)

Izjavili ste da je "Balada“ nastala na osnovu anegdote iz života jednog Vašeg prijatelja. Da li je život na ovom podneblju i životne anegdote uozbiljio?

"Ja sam tu anegdotu za potrebe romana poprilično uozbiljio, ali ona će za mene, onakva kakva mi je ispričana, kao i za njenog protagonistu koji ju je odživeo, uvek biti izvor neobuzdanog smeha i radosti. Život ni na ovim ni na većini ljudskim životom zahvaćenih prostora trenutno nije veseo, ali smeh, ukoliko je oslobođen resantimanske napetosti i ukoliko je lišen podsmeha, što se mene tiče zauvek ostaje izvan morala jer jedino tako može, pa i u ovom i ovakvom prenapetom svetu, izazivati radosti. Makar na njegovim marginama.“

Koliko se "Balada“ razlikuje od Vašeg prvog romana "Mesečari“ koji je takođe bio u užem izboru za NIN-ovu nagradu 2022. godine?

"Razlikuje se dosta, što mi je drago, iako se i u Mesečarima negde bavim temom: bežati ili se boriti? I za šta? I ko se bori? I šta se sve kroz tu borbu ili uprkos njoj može postati? I najzad gde bežimo? Balada pored ove ima još podosta pokrenutih tema, ali je moj osnovni cilj u biti bio da kroz pisanje uhvatim i razumem šta se događa, da razumem druge ljude, ali i samog sebe najzad, da razumem na kojoj sam strani, imam li stranu uopšte, jesam li bilo gde ako nisam ni na čijoj strani, postojim li uopšte? Da li je pokušaj da se razumeju sve moguće strane samo izgovor za sopstvenu infantilnost, strah od suočavanja s tuđim svetovima koji nose drugačije sisteme vrednosti, eskapizam, ili je to pokušaj da se zaogrnemo nekim identitetom za koji osećamo da nam je šiven po meri? Nema gotovih odgovora.“

Pažnju je pre desetak godina privukla i Vaša zbirka priča "Renesansa“. O kakvim je pričama reč?

"Nisam siguran da je baš privukla pažnju, ali mi je draga. Bio sam pod jakim uticajem Ranka Marinkovića i Voje Čolanovića, ali i Srđana Petrovića – romanopisca koji u svojim romanima (Zapisi iz Kusanje, Pisma i drugi romani) svet, a sebe pogotovo, posmatra s nekom neodoljivom, mekom i toplom ironijom. Tako, te priče pre svega smatram toplim, iako sam ponešto tu i eksperimentisao.“

Zbirku pesama "Međa između“ objavili ste 2010. godine. Koliko se pesnik Dalibor Pejić razlikuje od Dalibora Pejića prozaiste?

"Možda i previše, a da neki širi osvrt ne zazvuči kao samoogovaranje. S tim što bi ovo moje postajanje tom ondašnjem meni sigurno ličilo na izdajstvo, dok mene kakav sam danas, verujem, nijedan budući ja neće izdati jer sam na taj proces spreman. Ili nisam. Napisao sam da jesam da vidim kako će zazvučati ‒ i zvuči užasavajuće.“

Kako vidite srpsku književnu scenu danas?

"Iako je vreme takvo da je svaka scena mnogo više scena nego ono o čemu se na toj sceni radi, pa je tako i s ovom književnom, ipak ima i veoma dobre književnosti. Poslednje što sam dohvatio su neke priče Ivana Tokina i to je baš divna vožnja. Sad sam počeo da čitam njegov roman Najnormalniji čovek na svetu i to obećava sličan užitak.“

Može li sve brži razvoj veštačke inteligencije da ugrozi prave književnike i književnost?

"U svetu koji smo stvorili za svoje potrebe (da li i po svojoj meri?) često se postavlja pitanje šta bi nas u tom svetu moglo ugroziti ‒ Jan Fabre za odbranu od spoljnih neprijatelja preporučuje da se razvije nekakav spoljašnji skelet, kao kod insekata, i to bi koliko-toliko povećalo našu otpornost, ali kad se radi o napadu od strane nečega što smo sami stvorili, o unutrašnjem napadaču takoreći, onda bi možda bilo probitačnije obrnuti stvar i zapitati se: da li čovek ugrožava svet koji je (demijurški?) stvorio? Onaj svet koji je klepao u zanosima, oblikujući sofisticirana dela umetnosti i života, ali u koji je usput posadio i razne Frankenštajne svedene na prostu i pragmatičnu vrednost ‒ da niknu. U Veštačkoj inteligenciji Spilberg nas suočava s tugom robota, njihovim osećanjem suvišnosti i usamljenosti u svetu koji se ubrzava proizvodeći sve modernije modele ljudskih pomagača i ostavljajući zastarele na đubrištu. A možda je ipak istina da sve što čovek napravi preuzima od njega deo duše i da se prema stvarima treba odnositi s poštovanjem i sahranjivati ih onda kad zaista i propadnu. Bitan deo svog razvoja dugujemo svetu predmeta koji smo stvorili, ali sve usmereniji prema komforu bezočno smo eksploatisali taj svet zaboravljajući da smo u njega, stvarajući ga, prelili i deo duše. Nešto slično, u nekoj klasnoj dinamici, radili smo i jedni drugima, i neke revolucije su zbog toga podizane i manje-više nisu uspele. Sledeća će možda biti AI revolucija. Povampirena predmetnost bi nam se u tom smislu možda mogla osvetiti kad kroz (r)evoluciju dospe do tačke u kojoj poželi da preuzme naše mesto. Zasad, još uvek, postoje samo naše želje (ovako ili onako rođene), ali čini mi se da je predominantna želja ona za komforom, a to i nije zanemarljiv preduslov da budemo prevaziđeni. Ne znam kakva je sudbina pravih književnika u takvom razvoju događaja, meni su ionako uvek bili najdraži šljakeri koji pomalo i pišu.“

Živimo u nesigurna vremena, kako ona utiču na umetnike, na Vas konkretno?

"Umetnost je, uveren sam, jedna velika nesigurnost, obigravanje dok ne nazreš oblik, a i tada ništa nije sigurno. Čuvena je scena iz Rubljova Andreja Tarkovskog kad mladić kome život od toga zavisi posle dugog i ogromnog truda uspe da napravi crkveno zvono, ali ipak nije siguran da li će ono proizvesti zvuk – to beskrajno vreme iščekivanja, ti trenuci kad mladić u filmu propada kroz ono što je napravio, to je što se mene tiče nešto najveličanstvenije što je o umetnosti rečeno, i to iz srca same umetnosti. Radnja ovog filma smeštena je u Rusiju petnaestog veka, u krajnje nesigurna vremena, u vreme najrazličitijih borbi i upada Tatara. S druge strane, bilo je mirnijih perioda kad je umetnost takođe dostizala veličanstvene oblike.“

ENES HALILOVIĆ: "Teško je vreme u kojem se lako živi"