Scena
19.03.2025. 16:43
Scena
09.04.2025. 19:20
Srećko Milovanović
Milena Sekulić Odalović
"Pisanje je BOŽANSKA VEZA između pisca i univerzuma"
Milena Sekulić Odalović, srpska književnica srednje generacije, rođena je u Sisku gde je završila gimnaziju, a u Beogradu Filološki fakultet, smer Srpski jezik i književnost.
Dvadeset osam godina radi u oblasti obrazovanja i vaspitanja, kao profesor srpskog jezika i kasnije direktor škole. Tri godine provela je u Nemačkoj, radeći u dopunskoj školi na srpskom jeziku, sa decom naših državljana.
Godine 2021. postaje sertifikovani motivacioni mentor po metodi kliringa, sa posebnim akcentom na poboljšanju komunikacije i međuljudskih odnosa u radnim organizacijama. Lektoriše naučne radove i recenzent je udžbenika za srpski jezik.
Do sada je objavljeno pet njenih ljubavnih istorijskih romana sa tematikom iz viktorijanskog perioda ("Kneginja Nariškina“, "Iz zemlje kamena“, "Beg iz zlatnog kaveza“, "Kuća na ostrvu Skaj“, "Ledena lejdi“). Njen trenutno aktuelni roman jeste "Deda Ljubina čarobna knjižara“ kojim je želela da se približi svim generacijama čitalaca. O novoj knjizi, literaturi nekad i sad, životu van Srbije i planovima u narednom periodu u intervjuu za nedeljnik "Ekspres“ govori književnica Milena Sekulić Odalović.
Kako biste predstavili poslednji roman "Deda Ljubina čarobna knjižara“?
"’Deda Ljubina čarobna knjižara’ je moje prvo književno delo za sve generacije. Odavno već imam želju da napišem roman koji bih mogla da stavim na policu školske biblioteke. Sada mi se taj san ostvaruje, a ja sam srećna kao malo dete. Raduje me kad slušam utiske mladih čitalaca, a takođe i njihovih roditelja, baka i deka. U ovom romanu jednako uživaju i ljubitelji mojih istorijskih romansi, što mi je posebno dragoceno. Ovaj roman im je dao neku drugu Milenu, otvoreniju, spremniju da ispriča fragmente svog odrastanja i majčinstva.
To je priča o usamljenosti, različitosti, lutanju i ljubavi prema knjigama. Sve to zajedno stopilo se u priču o trinaestogodišnjoj Mili Ikonić, koja sa majkom dolazi u Beograd, za raspust. Ova devojčica nije prihvaćena u svojoj školi u Beču, oseća da tamo ne pripada, da je niko ne razume. I da bude gore, nema ni razumevanje svoje majke. Takva buntovna i razočarana ona treba da provede raspust spremajući za prodaju knjižaru pokojnog dede. U početku joj je sve to bez veze, dosadno, sve do trenutka kada pronađe dedino pismo u kome joj on otkriva da je za nju spremio veliko iznenađenje. To iznenađenje nalazi se u knjižari i Mila mora sama da ga otkrije. Tražeći nešto, a da ni sama ne zna šta traži, Mila će pronaći i ono što nikako nije očekivala...“
Koliko se ovaj roman razlikuje od prethodnih Vaših romana?
"Osim što je pisan za sve generacije, postoji još nešto što ga odvaja od ostalih romana. To je moja prva priča čija se radnja skoro u celosti odvija u Srbiji, u savremenom dobu koje nas otuđuje jedne od drugih, zajedno sa svim izazovima roditeljstva, opsednutosti mobilnim telefonima, društvenim mrežama, materijalnim vrednostima. I u svemu tome opisan je lik Ljube Ikonića, čoveka koji je smisao života pronašao u miru svoje knjižare, u pomaganju deci, životinjama. U tim toplim očima iza debelih stakala naočara čitav je jedan nepoznat svet znanja, koji njegova unuka Mila tek treba da otkrije.“
Većina Vaših romana ima istorijsku tematiku. Zbog čega je istorija toliko inspirativna za Vas?
"Istorija nas izmešta dalje od sadašnjosti, da bi nam otvorila oči za mnogo toga što nas okružuje i što još ne razumemo. Zato je ponekad lakše otići u prošlost, u mom slučaju najčešće devetnaesti vek, kako bih dobila odgovore. Zanimljivo je da sam, tražeći značenja iz prošlosti, zaista postala spremnija da shvatim šta se dešava oko nas, kakvi smo zapravo i šta se to nikad ne menja. Tek pišući o prošlom vremenu razumela sam koliko se stvari ponavljaju po obrascima, posebno onima koji iz prošlosti ništa nisu naučili. Izdvojila bih ipak jednu svoju istorijsku romansu. U ’Vetru sa Pirineja’, čija se radnja dešava krajem petnaestog veka u Španiji, kroz sudbinu oca i ćerke koji beže iz Sevilje pred inkvizicijom, zapravo se bavim svojim traumama iz mladosti, odlaskom iz rodnog grada pod teškim okolnostima. Naoko daleka tema iz istorije Španije postala je bliska zbog poistovećivanja sa svima onima koji su doživeli sličnu sudbinu. Odjednom nestaje sve ono što je poznato i prisno, nestaju mirisi i ukusi tvog kraja, nema više lica ljudi koje si sretao svakog dana, došli su neki drugi, u početku strani i daleki. Zato mi je Marija Luiza tako drag lik i zato je ’Vetar sa Pirineja’ bio na ’Laguninoj’ listi kandidata za NIN-ovu nagradu.“
Da li smatrate da se danas knjige više pišu nego što se čitaju?
"Tačno je da su ljudi danas okupirani društvenim mrežama, čitaju se druge forme, članci, osvrti, razmišljanja. Međutim, književne, tj. umetničke forme sve manje pronalaze put do šire čitalačke publike. Najviše se to vidi u mlađoj generaciji i njihovom čitalačkom ukusu. Ipak, nije sve izgubljeno. Kada bi se uveo zakon o ograničavanju korišćenja mobilnih telefona, tj. interneta za mlađe konzumente, deca bi se vratila čitanju knjiga i ostala bi im odana čitavog života. Mislim da sadašnje stanje nikome ne donosi dobro. Mladi ljudi siromaše za čitave nove svetove i priče, uskraćeni su za lepotu koju samo umetnost reči može da pokloni. Đacima u školi uvek govorim da je knjiga najodaniji i najlojalniji prijatelj, koji sigurno nikad neće otići ili ih ostaviti na cedilu. To je naprosto ljubav za čitav život.“
Scena
18.03.2025. 20:10
Darko Tuševljaković o novom romanu "Karota", o tome šta znači biti uspešan pisac...
Ko su bili Vaši književni uzori u mladosti?
"To su klasici srpske, ruske, nemačke i engleske književnosti, da ih sad ne nabrajam. Na moje pisanje najviše je traga ostavila sintaksa Miloša Crnjanskog, taj osobeni poetski trag u proznom izrazu, koji je i do danas neprevaziđen. ’Seobe’ su, po meni, enciklopedija života, posebno kroz prikaz ženske sudbine u vremenu. Poredili su me sa mnogim stranim piscima, posebno sa sestrama Bronte i Džejn Ostin, zatim i sa nekim ruskim piscima, posebno zbog opisa Ruskog carstva i glavne junakinje Ekaterine Nariškine iz serijala ’Prokletstvo Hanterovih’, ali istina je da su me oblikovale sve knjige koje sam pročitala od ranog detinjstva pa kroz dalji tok života.“
Proveli ste tri godine u Nemačkoj gde ste predavali srpski jezik deci naših državljana. Kakvo je to bilo iskustvo za Vas?
"Te tri godine bile su misija, u pravom smislu te reči. Radila sam u šest gradova nedeljno. Dani se nisu zvali ponedeljak, utorak, sreda... već Manhajm, Bruhzal, Bril, Karlsrue, Hajdelberg, Štutgart... Upoznala sam Baden-Virtemberg možda i više od nekog Nemca koji je tu rođen. Posmatrala sam ljude, običaje, način života, probala drugačiju kuhinju, upoznala mentalitet različit od našeg i sve to nekako ugradila u bolju verziju sebe, sa kojom sam se vratila u Beograd. U godinama koje su usledile posle povrataka više mi ništa nije bilo teško, bila sam hrabrija kod životnih izbora i potrudila se da ispunim snove koji su dugo tinjali u meni. Pisanje je jedan od tih snova. Vizija da objavljujem svoju prvu knjigu nosila me je kroz tugu boravka u tuđini, kroz sva nedostajanja i nepripadanja.“
Vi ste već četiri godine sertifikovani motivacioni mentor po metodi kliringa. Možete li nam to malo detaljnije predstaviti?
"Kliring je poseban metod otkrivanja sebe i čišćenja, osvešćivanja svojih dubokih ubeđenja. Neka od tih ubeđenja nas koče ili postavljaju klipove pod naše točkove, učine da se plašimo života, komplikuju naše odnose sa drugim ljudima i čine da naši snovi ostanu neostvareni. Neki ovaj smer smatraju pojednostavljenom verzijom psihoanalize. Mislim da mi je učenje te metode pomoglo više nego što sam mogla i da zamislim, a mnoge naučene tehnike primenjujem u svom životnom i radnom okruženju, pomažući drugima da pronađu smisao i radost življenja. Pre svega, kliring mi je pomogao da se rešim nekih bespotrebnih tereta. Previše sam brinula o očekivanjima drugih, a premalo o tome šta ja želim i čemu se nadam. Kroz svoje pisanje o ženama i njihovim sudbinama kroz vreme približavam čitaocima ono što sam naučila, ali taj proces nije jednosmeran. Učim od književnih likova, njihovi životi ponekad vode i mene. Takođe, učim i od svojih čitalaca jer mi se često javljaju i ispričaju svoje priče.“
Da li veštačka inteligencija preti umetnicima "od krvi i mesa“ i može li AI stvarati književnost bolju nego pravi pisci?
"Možda u nekoj daljoj budućnosti čovek napravi takvu veštačku inteligenciju koja će moći da napiše nešto približno onom što zovemo književnim delom, tj. umetnošću. Ipak, meni to iz ove perspektive ne izgleda verovatno. Sadašnja veštačka inteligencija piše toliko osiromašeno, patetično, likovi nemaju karakter, ne dotiču čovekovu dušu. U tom pisanju nema strukture niti dubine. Nema tu ničega što bi moglo da zadovolji čak i krajnje nezahtevnog čitaoca. Izgleda da je proces pisanja božanska veza između pisca i univerzuma (često se to zove talentom za pisanje), nešto što se veštačkim putem ne može postići.“
Da li je ženama u Srbiji teže da se probiju na književnoj sceni od muških kolega?
"Činjenica je da se muško pisanje ozbiljnije shvata, u velikom broju slučajeva. Menja se to nabolje, sve je više sjajnih književnica, samim tim raste i naš uticaj, ali upada u oči da je sve manje muških čitalaca. Brojnija ženska čitalačka publika sve više diktira i omiljene žanrove. Uprkos tome, teško da će neka istorijska romansa osvojiti iole ozbiljniju književnu nagradu, čak i ako je napisana maestralno. Kod nas još vlada uverenje da što je roman avangardniji, mračniji, nečitljiviji i ophrvaniji simbolizmom, to je bolji. Ja takve romane odavno više ne čitam. Volim romane koji su u isto vreme laki i teški, kojima se vraćam iznova i koji mi dugo ostanu u pamćenju.“
Da li već imate konture narednog romana i šta će biti njegova tematika?
"Uvek je to kod mene tako. Jedan roman je u fazi pripreme za štampu, drugi pišem, treći se već formira u glavi. I uza sve to, živim jedan normalan predvidiv život žene koja svakoga dana ide na posao, ima porodičan život, odgovornosti.
Ipak, kad se nešto voli, kao što ja volim pisanje, uvek se nađe vremena i ideja. To me nosi i kroz teško vreme i tuge koje život donese. Način na koji me je pisanje promenilo ne može se opisati rečima, uza svu rečitost i tolike ispisane romane. Ima u životu stvari koje su još neistražene i tajnovite, gotovo da pripadaju svetu iza onoga koji mi poznajemo. Baš o tome će govoriti i moj sledeći roman.“
Scena
19.03.2025. 20:55
Vladimir Vujinović o svom novom romanu i o tome zašto koristi AI kad piše
Scena
09.04.2025. 07:35
Dan kada je rođen PROKLETI PESNIK
Scena
08.04.2025. 04:35
MOMO KAPOR - od najgoreg đaka do najtiražnijeg pisca
Komentari
