Scena
19.07.2021. 21:15
Dušica Anastasov

Intervju Milutin Petrović

Greh predaka i njihovi duhovi

Milutin Petrović
Izvor: Promo this and that

Nije jednostavno osuđivati postupke svakoga ko je o nečemu odlučivao. Mislim da je to upravo jedna od najvažnijih stvari o kojima govori naš film "Nečista krv – greh predaka". O složenosti toga kako se za nešto bori, kako se donose odluke i vuku potezi u nameri da se opstane ili u želji da bude bolje

Alek Braun nije našao najtačnije reči kojima bi preveo naziv knjige Bore Stankovića „Nečista krv“. Ili se bar njemu činilo da ljudi u nekom drugom svetu to neće najbolje razumeti. Knjiga je 1932. na engleskom objavljena s naslovom Sophka, a originalni naslov smatran je nezgodnim i prilikom prevođenja na nemački jezik 1934. Na veliko platno, 109 godina nakon što je knjiga objavljena, stiže film koji nosi rediteljski potpis Milutina Petrovića, "Nečista krv – greh predaka".

Milutin Petrović
Izvor: Foto: this and that

Čekajući premijeru filma „Nečista krv – greh predaka“, i priča o scenariju za film postala je jedna filmska priča. Zašto ste insistirali baš na njemu?

"Taj scenario sam pronašao zato što me je zanimalo šta je Voja Nanović napisao. To je nekako ostalo zagubljeno, a Miša Radivojević nam je rekao da je on scenario čitao davno i da je genijalan, pa me je prosto radoznalost terala da vidim šta je tu istina. Pomalo sam sumnjao da Miša malo preteruje, on voli da zamasti priče i uopšte Miša mnogo lepo priča. Kad, međutim, scenario zaista genijalan. Inače obožavam istoriju filma, u stvari i istoriju umetnosti i samu istoriju, a Nanović je tu jako zanimljiv i kao pionir kinematografije i kao umetnik, a takođe kao istorijska ličnost. Kada se kao nekim čudom scenario ponovo pojavio i kada smo ga pročitali, niko više nije imao nikakve dileme o tome da treba insistirati na realizaciji te priče."

Mnogi smatraju da je upravo film Vojislava Voje Nanovića „Tri koraka u prazno“ najava „crnog talasa“ u našoj kinematografiji. Gde počinje i gde se zapravo završava taj „crni talas“ ili još traje, samo ga više ne prepoznajemo?

"Uh, to je duga priča i nisam siguran da je ovo prilika da o tome pričamo, ali svakako to je veoma važna tema. Na neki način o tome sam i snimio dokumentarni film ’Cenzura nekad i sad’ za Al Džaziru. U životu sam imao tu privilegiju da se družim i razgovaram i sa Makavejevom i Brankom Vučićevićem i Žilnikom, Jocom Jovanovićem, Jocom Živanovićem, Lazom Stojanovićem, Dragoslavom Lazićem... Žika Pavlović mi je predavao scenario na akademiji.

I, naravno, mnogo sam o tome razmišljao. Ukratko, mogu da kažem dve-tri stvari. Prvo, ideološki i estetski, priča o ’crnom talasu’ – to je sukob na levi- ci. Neslaganje među marksistima u tumačenju moderne umetnosti. Veoma duboko i veoma intelektualno neslaga- nje. Nezamislivo za današnje pojmove rasprava o umetnosti.

Milutin Petrović
Izvor: Foto: Promo This and That

Taj sukob uprljan je raznim budaletinama iz komunističke birokratije, onima koji su bili zaduženi za kulturu, ali i „ukrašen“ autoritetima kao što su Oto Bihalji Merin, Dušan Matić ili Antonije Isaković. Kako to obično biva, malo je sve i pogurano sa raznih strana od službi koje vode geopolitičku bor- bu za teritorije i ljudske duše. Međutim, artefakti te gungule obeleženi su genijima autora koji su zaista napravili nekoliko remek-dela i mnogo izuzetnih filmova. Duboko ih obožavam i smatram ’ravnoapostolnim’ sa Godarom ili Piterom Votkinsom ili Hendriksom i Morisonom. S druge strane, ne verujem u tu legendu o disidentima. Stalno govorim studentima – niko ko je snimao dugometražne igrane filmove nije bio disident. Voja Nanović je bio na neki način žrtva onih koji su postali doajeni ’crnog talasa’, a ja obožavam njega isto kao i Maka ili obojicu Jovana. Ali kažem vam, to je jedna važna, ali duga priča, možda to da ostavimo za nekad kasnije."

Koliko je srpski film moćan ili nemoćan poslednjih desetak godina? Šta je prevagnulo – kvalitet ili podilaženje ukusu publike?

"Znate šta, ja zaista nisam ni pozvan ni vlastan da pričam o srpskom filmu. Nit me ko o tome pitao, nit sam učestvovao u taktičkom ili strateškom građenju njegove moći ili nemoći.

Tu sam ja u poziciji autsajdera. Nisam bio ni u jednoj komisiji, ni u jednom upravnom odboru koji se time bavi na institucionalnom nivou. A stvarno ne bih da budem ko oni ’dobrovoljci’ po jutarnjim programima koji imaju mišljenje o svemu i svačemu. Ima ko se brine o moći srpskog filma, a to nisam ja.

Milutin Petrović
Izvor: Foto: Promo This and that

Ono što sam ja radio jeste da sam baveći se svojim poslom živeo i usput uspevao da nekako, a uglavnom nekim sporednim kanalima, napravim neke filmove. Ti filmovi deo su savremene srpske filmske baštine, ali sve što sam imao rekao sam filmskim jezikom. Tu se može pročitati sve što mislim, ali nije pristojno da sad nešto ja tumačim sopstvene filmove. Naravno da mnogo i sa bolom razmišljam i o moći filma i o ukusu publike, ali to je pre sve- ga jedan planetarni proces, nešto kao globalno otopljavanje. S druge strane, tu ima puno elemenata srpske kulturne politike, ali o tome neka vam pri- čaju ministri kulture i predsednici upravnih odbora, a ne neki ’radnik na terenu’, što je moja pozicija."

Zašto su istorija i ratni odjeci i dalje dominantne teme? Ko su žrtve, a ko heroji naših filmova?

"Znate šta, to što zovu umetnost, to je jedno mesto koje je idealno za sve moguće mangupe, prevarante i lezileboviće da se tu uvale. Zatim, čak i kad je neko istinski i pravu u svom poslu, opet je to sam po sebi posao za one koje ja zovem – tamburaši. Koliko god se pravili važni, ipak mi svi sviramo onako kako gazda kaže i kako publika voli. Od kada postoji ta stvar koju zovu s velikim U, a na starom srpskom se to lepo zvalo veština, veštaštvo, tu se stvari odigravaju tako što Mikelanđelo radi grobnicu Medičijima, a ’Kleš’ potpiše ugovor za CBS. Dakle, to je jedan jako komplikovan algoritam u kome se neke stvari dešavaju u skladu sa tekućim pravilima civilizacije, a samo neke od tih stvari ostaju velike, kao nekim čudom, van vidljivih pravila. Mene zanima samo to čudo, ta tajna ’kula pesama’ i moram da pazim da ne uznemirim duhove koji me povremeno tamo puštaju da uđem.

Zato moram da vodim računa šta pričam. Zbog duhova,  a ne zato što sam kukavica ili zato što nemam mišljenja koja se brbljaju u političkim TV emisijama. E sad, teme filmova, antagonisti i protagonisti, to su elementi veštine kojom se bavimo svi mi koji pričamo priče u nekom od tih jezika – filmu, pozorištu, književnosti... Svako od nas ’tamburaša’ to radi kako zna i ume. Daje najbolje od sebe. Dosta retko, samo ponekad taj tamburaš je Hendriks ili Koja, Mak ili Joca Jovanović... Ali na kraju sve je baš onako kako treba da bude.

Važno je da se snimaju filmovi koji, koliko mogu, utiču na to da ne bude ratova i žrtava, a ne obrnuto."

Više pročitajte u štampanom izdanju "Ekspresa"...

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Filmski festival na Paliću: Šta ne treba propustiti
Nečista krv

Više od 100 ostvarenja

16.07.2021. 15:14

Filmski festival na Paliću: Šta ne treba propustiti

Festival evropskog filma počinje 17. jula i do 23. jula publika će na Paliću i u Subotici videti više od 100 ostvarenja, a glavni takmičarski program otvoriće film "Dnevnik iz Gvantanama” reditelja Kevina MekDonalda sa dvostrukom oskarovskom Džodi Foster. 
Close
Vremenska prognoza
clear sky
25°C
23.07.2021.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve