Književnik Bojan Stanković: "Život može biti gori od fikcije"

Gde smo to kao društvo i roditelji pogrešili i šta treba učiniti da se ovakve strahote nikada više ne ponove? Ovim pitanjima se u novom romanu “Alibi“ bavio i književnik Bojan Stanković koji u intervjuu za nedeljnik “Ekspres“ govori o nasilju među decom, ali i poredi život i slične situacije u Srbiji i Austriji u kojoj živi.

Roman “Alibi“ nastao je po istinitom događaju. Da li se još jednom pokazalo da je život gori od bilo koje fikcije?

“Život nije uvek onakav kakav bismo mi želeli da bude. Roman ’Alibi’ je o dvanaestogodišnjem dečaku koji je pored porodičnog i vršnjačkog nasilja doživeo i nasilje institucija, razočaranje u zemlju u kojoj je živeo i slom svega onoga u šta je verovao i čemu se možda nadao. Život može biti u pojedinim trenucima gori od fikcije, no potrebno je snage da se izbavimo iz toga, potrebna je ljubav bližnjih i razumevanje okoline. Priča je istinita i odigrava se početkom osamdesetih godina u jednoj zemlji koje više nema. Od tada pa do sada se zapravo nije ništa u velikoj meri promenilo u pogledu bilo kakvog nasilja osim da se medijski sve više propagira.“

Šta ste sve saznavali o vršnjačkom nasilju istražujući i pripremajući se za ovaj roman?

“Ja zapravo nisam istraživao ništa o vršnjačkom nasilju iz jednog jedinog razloga. Kao dete i sam sam bio žrtva takvog nasilja u školi, kao i nasilja u porodici, tako da mi je taj deo priče bio jako poznat i čak sam i delove svojih ’loših’ iskustava pretakao na stranice knjige. Ja sam autor koji priča o temama o kojima se ćuti, kako u prvom romanu ’Rafael’ tako i u ovom drugom. I želim da ukažem na to ’ćutanje’ koje postoji kod nas. Ćutanje komšija, ćutanje rodbine, okoline… Ćutanje nastavnika u školi, kolega sa posla, prodavačica u prodavnicama, ćutanje koje odobrava sve te ružne stvari i tako stvara normalitet tih pojava. A ne bi trebalo.“

Koliko su mladi danas udaljeni od svojih roditelja i autoriteta, da li se izgubila ta nekad čelična veza roditelji–deca?

“Ja ne živim u Srbiji već duže vreme, međutim kada dolazim vidim da je ta veza postala labavija iz razloga, pretpostavljam, mobilnih telefona, interneta, medija, ali mislim da još postoji i smatram da je to dobro što postoji. Mogu da uporedim takve stvari sa Austrijom gde se ta komunikacija roditelj–dete održava na staklenim nogama, naročito posle osamnaeste godine kada svi postaju samostalni i onda mare samo za svoj sopstveni život. Vrednosti zapadnog sistema su u nekim stvarima dobre, ali ne i savršene. Na Zapadu se gube osećaji i poštovanje.“

Živite u Beču, kakva je tamo situacija kada je reč o zaštiti dece i sprečavanju vršnjačkog nasilja?

“Država Austrija radi veoma na tome i ponekad je u tome veoma stroga. Da biste shvatili šta sam sada hteo reći, objasniću kratko. Ovde za sve postoji zakon koji je veoma strog i postoje konsekvence. Isto tako na takve loše vrste ponašanja reaguju i ljudi, okolina, koji prijavljuju ukoliko nešto čuju ili sumnjaju u nešto. Institucije naravno odmah reaguju. U školstvu ima dosta psihologa koji su posvećeni radu sa decom. Deca koja su izložena nasilju su obično ona koja se po nečem razlikuju od drugih, a ovde, u Austriji, teži se ka tome da se te razlike objasne i da postanu normalne, tako da je vrlo malo slučajeva vršnjačkog nasilja.“

Koliko je tragedija u školi “Ribnikar“ promenila Srbiju i da li je to bila poslednja opomena da celo društvo obrati pažnju kako nam deca rastu?

“Ono što se desilo u ’Ribnikaru’ i u Mladenovcu, po mom mišljenju, ne da je bila poslednja, već zakasnela opomena za celu državu. Upravo je to ono na šta sve vreme ukazujem, ćutanje i stavljanje ružnih stvari u normalu. Za trenutak sam pomislio da će taj događaj promeniti Srbiju, ali to se nije desilo i ne može da se desi sve dok država ne reaguje i ne posveti se tom problemu. Mislim da naš sistem nije ništa promenio po tom pitanju. Dovođenje policajaca ispred škole nije ono što će sprečiti nasilje, već promena ponašanja, mere, više psihologa i razgovora sa decom, pravovremeno reagovanje na ukazani problem i naravno, a najvažnije, sprečavanje medija da propagiraju nasilje, da emituju slike nasilja, rijalitija. Isto tako način ophođenja koji ne bi bio tako primitivan, bahat, pun psovki i ponižavanja. Sistem vrednosti treba vratiti na normalu. Moj je utisak da mi kroz našu tradiciju i kroz naše ponašanje probleme rešavamo agresivnošću. Mislim da bismo pojam asertivnosti morali da uvrstimo u naš rečnik i da se tako ponašamo, da probleme počnemo da rešavamo dijalogom a da nikoga ne povredimo. Mislim da nemam rešenje za problem u koji smo kao država upali. Na tome moraju da rade svi, od vrha države do običnog čoveka, da bi se deca zaštitila i stvorilo neko bolje društvo.“

Vaš debi roman “Rafael“ doživeo je pre nekoliko godina veliki uspeh kod čitalaca. Kako danas gledate na svoj prvenac?

“Roman ’Rafael’ je moj prvenac kojim sam želeo da ukažem na šta sve nailazi naš čovek kada se odluči da dođe u inostranstvo. Naši ljudi iz dijaspore gotovo uopšte ne govore o tome kada dođu u Srbiju. Dovoljno je što su pronašli stabilan život van zemlje, a kroz koje su prepreke prošli, da li plivaju po kreditima, u kakvim stambenim uslovima žive, kako se ponašaju naši ljudi međusobno, kakvi su stranci, kako Austrijanci reaguju na nas – sve su to teme koje se bacaju pod tepih zarad materijalnih zadovoljenja. U tom pogledu da je roman kod čitalaca dobro primljen ja sam ponosan što sam baš tu temu obradio i to večito pitanje: ostati u inostranstvu ili se vratiti u domovinu?“

Da li Vam je kao piscu lakše da stvarate u Austriji ili ipak razmišljate o povratku u Srbiju?

“’Ja sam sada suviše star da se vratim, a suviše mlad da ostanem.’ To je jedna rečenica iz romana koja bi opisala trenutnu situaciju u kojoj se nalazim, a to znači da imam dovoljno godina i da bi mi teško bilo naći bilo kakav posao sada u Srbiji, jer se od književnosti ne živi, a u Beču imam stabilan posao koji će me verovatno dovesti do penzije. Beč, iako važi za grad kulture, izgubio je to jer su ljudi suviše obuzeti poslom, društvo je robotizovano i nemaju interes za bilo kakav vid kulturnih dešavanja, na primer izložbe, promocije knjiga i ostalo. Beč nije grad gde se može tako lako naći inspiracija, dok je u Srbiji dovoljno sesti u kafanu i posmatrati ljude i već imate priču. Najveća želja mi je da se vratim, no to trenutno nije moguće.“

Kako Vam izgleda srpska književna scena, koje naše pisce volite da čitate?

“Mi smo kao narod inteligentni, imamo sklonost ka lepoj reči pa tako mogu reći da smo nacija koja ima dosta dobrih i kvalitetnih pisaca. Danas su neki medijski propraćeni, neki se sami bore za svoja dela jer nailaze na mnogo zatvorenih vrata izdavačkih kuća, kao i mesta za promociju svojih dela. Ipak, da se osvrnem i malo kritički, mislim da se vrednost izgubila u tom smislu da izdavačke kuće objavljuju sve ono što im potencijalni autor plati bez nekog sagledavanja napisanog dela. Pored onih starijih pisaca Ćosića, Andrića, Pavića, od savremenih pisaca mogu izdvojiti Dejana Tiaga Stankovića, koji nas je nažalost nedavno napustio, zatim Zorana Ćirića i jednog manje poznatog autora, Vladimira Radovanovića.“

Završili ste elektrotehnički fakultet. Kako su umetnost i književnost pobedili svet nauke i tehnike?

“Ja sam elektrotehniku završio po želji roditelja, ali nikada nisam radio u toj struci iz razloga što devedesetih nisam mogao da nađem posao jer nisam bio u partiji i nisam imao vezu da se zaposlim bilo gde. Danas isto ne radim u svetu nauke i tehnike. Mene su književnost, ali i istorija i teologija, uvek interesovali tako da sam stalno nešto čitao, istraživao, učio, piskarao onako za sebe. Imao sam sreću da sam bio okružen ljudima koji isto tako vole pisanu reč pa smo se eto nekako dopunjavali i stvarali.“

Da li već sada planirate treći roman i koji bi to žanr bio?

“Treći roman je već napisan, ali čeka svoj trenutak objavljivanja. Razlikovaće se sasvim od prethodna dva. Priča je zasnovana na urbanoj legendi ili pak istinitoj priči i seže u domen trilera i kriminalistike. Priča koja nikada nije bila istražena do kraja tako da sam ja sam smišljao junake i pustio mašti na volju u njihovom stvaranju i pokušaju opisivanja Beograda, njegovog duha u periodu tridesetih-četrdesetih godina prošlog veka.“

Emotivno na sudu, potresne reči roditelja ubijene dece

Slučaj "Ribnikar"

Slučaj "Ribnikar"

Vesti 29.12.2023. 21:15

Emotivno na sudu, potresne reči roditelja ubijene dece