INTERVJU

IVAN MIŠKELJIN: "Kroz priče vraćam prekinuto detinjstvo"

Novinarstvo, pisanje — Izvor: Shutterstock

Ivan Miškeljin je trostruki šampion Srbije u maratonu, dvostruki prvak Srbije u ultramaratonu, bivši rekorder države Srbije na 50 kilometara, zapažen i dobro plasiran i na Svetskom prvenstvu u ultramaratonu u Dohi na 50 kilometara, 2016. godine. Ovaj vrhunski sportista je pre nekoliko godina u sebi otkrio i pisca objavivši knjigu "Trka u mojoj glavi“ u kojoj je predstavio životni i sportski put.

Ovih dana izašla mu je nova knjiga, zbirka priča "Prvi petlovi“. O blistavoj sportskoj karijeri, književnosti i uticaju sporta na mlade danas, u intervjuu za nedeljnik "Ekspres“ govori atletski šampion i književnik Ivan Miškeljin.

O čemu govori Vaša nova zbirka priča "Prvi petlovi“?

"U knjizi ’Prvi petlovi’ prikazano je 10 priča. Većina priča završava se oglašavanjem prvih petlova. Njihovo prvo oglašavanje predstavlja znak da dolazi svetlost i da se noć završava. Petlovo prvo pevanje simbolično predstavlja nadu u bolje sutra, da će svaka nevolja proći i da dolaze bolja vremena u životu.“

U knjizi se vidi uticaj Milovana Glišića, Gogolja, ali i Brema Stokera. Ipak, čini se da ste želeli da prikažete baš autentični srpski horor i fantastiku?

"Srpski etos i srpska mitologija je veliko naše bogatstvo koje nažalost ne baštinimo dovoljno. On je autentičan za Srbe. Vampir je srpska reč, a Milovan Glišić je napisao čuvenu pripovetku ’Posle devedeset godina’, po kojoj je snimljen naš najbolji horor svih vremena ’Leptirica’, pre nego što je Brem Stoker napisao ’Drakulu’. Tako da mogu da kažem da je svet uzimao od nas, a ne mi od njega.“

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

Објава коју дели Ivan Miskeljin (@ivanmiskeljin)

Da li naslov "Prvi petlovi“ označava rađanje zore i pobedu nad silama mraka?

"Prvi petlovi označavaju nov početak, novo vreme, novi svet. Da možemo početi ispočetka i stvarati svoj svet iznova. I kada nam sruše svet koji smo imali, mi stvaramo nov. Upamtite ovo, samo kada čovek stvara dobro, tada je sličan Bogu i to nas povezuje sa velikim stvaraocem univerzuma. Kroz ove priče želeo sam da vratim prekinuto detinjstvo, ’povampirim’ vreme koje je odavno prošlo i koje se vratiti neće. Na kraju krajeva, da upoznam čitaoca sa predanjima koje su meni moji, odnosno naši preci, prenosili.“

Većina priča nastala je iz predanja Vaše bake, šta još pamtite iz detinjstva što je ušlo u ovu knjigu?

"Sećam se priča moje bake Katarine, gotovo da mogu da opišem ceo ambijent. Pucketanje vatre u peći naloženoj čokovima (oljušteni kukuruz). Vatrica koja svojim tinjanjem slika slike po zidu. U peći se pekla pogača, a na vreloj ploči nekoliko krompira. Pored šporeta u kutiji gde su čokovi i drva leži mačak i greje se. Na stolu sveća blago osvetljava lice moje bake koja mi priča priče o vilama i vešticama, a ja udišem miris pečene pogače i upijam svaku njenu reč. Ne znam šta bih sve dao da mogu ponovo da poslušam jednu od njenih priča i čujem njen glas. Ali, nažalost, bake odavno nema. Nema ni sela iz tog vremena, štala i senara su odavno srušene, a trešnjino drvo ispred kuće posečeno.“

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

Објава коју дели Ivan Miskeljin (@ivanmiskeljin)

Šta je najvažnije za uspešnog maratonca?

"Kao što je meni moja baka posejala ljubav prema srpskom etosu u ranom detinjstvu, tako je i moja sestra Dragana u detinjstvu posejala ljubav prema trčanju. Sa nepunih sedam godina sam sa sestrom trčao ukrug kružnim hodnikom ispred stana 50 krugova da bih 30 godina posle oborio rekord Srbije u ultramaratonu na 50 kilometara. Sve što detetu posadite u glavu u ranom detinjstvu može da izraste u veliko drvo kao zrelom čoveku. I bakine priče i trčanje sa sestrom pretvorili su se u pisanu reč, medalje i rekorde.“

Iskustva iz sportske karijere pretočili ste u knjigu "Trka u mojoj glavi“. Kako je nastajala ta Vaša svojevrsna sportska autobiografija?

"Knjiga ’Trka u mojoj glavi’ je delo koje govori o smislu trčanja, ali i o praktičnim savetima u vezi sa treningom i ishranom sportista. Veoma može da pomogne kako vrhunskim trkačima tako i početnicima. Da ne zaboravi ko su mu preci bili. Jer kada ti bude teško u maratonskoj trci, posežeš za njima, prizivaš ih da ti daju snagu da istraješ. Potrebno je trkačima sadašnjice da što više pišu i dele svoja iskustva sa drugima kroz knjige jer je na našem prostoru od domaćih autora takav tip literature retkost.“

Kako vidite stanje u srpskoj atletici danas?

"Nemamo nacionalni stadion za atletiku u Beogradu, to je glavni problem. Pozitivna stavka je što je prethodnih godina napravljena atletska dvorana na Banjici da atletičari mogu zimi da treniraju.“

Profesor ste fizičkog vaspitanja, radili ste i kao nastavnik u školi. Koliko su naša deca danas posvećena sportu budući da sve više vremena provode u sobi za računarima ili telefonima?

"Veoma malo, u osnovnoj školi se još i bave sportom, doduše veoma oskudno, veoma mali procenat od ukupne populacije dece trenira tri puta nedeljno. Mislim da je taj procenat tek oko četiri odsto. Savremena tehnologija i mreže su decu udaljili od fizičke aktivnosti i deca traže sadržaje koji manje zamaraju kao što su društvene mreže. A kod odraslih je situacija mnogo gora, mogu reći da, gledajući populaciju odraslih, Srbi kao narod nisu sportska nacija.“

Planirate li u narednom periodu nastavak knjige "Prvi petlovi“, ima li još priča koje nisu ispričane?

"Da, nova knjiga je u pitanju. U ovom slučaju nisu priče, već roman. Ali ne bih još otkrivao temu, neka to bude iznenađenje.“

Jedina zdrava bolest zavisnosti