Ivan Zlatković: "Život je zbir tragedija od kojih se teško oporavljamo"

U koautorstvu sa Milanom Lukićem objavio je “Antologiju narodnih pesama o Marku Kraljeviću“, a samostalno i “Epsku biografiju Marka Kraljevića“. Objavio je romane “Crno pile koje beži“, “Povratak“, a veliku pažnju javnosti privukao je romanom “Sintetičari“ u kojem govori o problemu droge i narkomanije kod mladih. Krajem 2023. Ivan Zlatković objavio je novi roman “Sirotna knjiga“, a u intervjuu za nedeljnik “Ekspres“ govori o novom delu, književnosti danas, kao i tome da li smatra da veštačka inteligencija može da ugrozi klasičnu literaturu.

Šta čitaoci mogu da očekuju od novog romana “Sirotna knjiga“?

“’Sirotna knjiga’ je roman o sirotnom domu, Paviljonu kraljice Marije između dve svetske vojne. On predstavlja drugi deo trilogije o Aranđelovcu i centralnoj Šumadiji. Može se čitati potpuno odvojeno od prethodnog dela ’I živ i mrtav’, koji je opisivao hajdučiju u periodu pred Drugi svetski rat. Ovi romani se suštinski razlikuju jer je prvi kazivao o zlodelima i nepočinstvima, dok ’Sirotna knjiga’ veliča ljudska dobročinstva, pokušavajući da kroz literarnu formu istakne one ličnosti koje su vredne srpske istorije. Na taj način, ovo delo se ne zasniva samo na književno-estetskom karakteru, već poseduje socijalnu, etičku i edukativnu dimenziju.“

Forma naracije u “Sirotnoj knjizi“ je specifična ili je to samo prvi utisak?

“’Sirotna knjiga’ je značenjski slojevita, to se postiže osobenim jezikom i formom. Reč je osnovna narativna supstanca i ona tvori i druge nivoe teksta, poetičnost, dramatičnost, likovnost i filmičnost. Roman je pisan fragmentarno, sačinjen od više časti, dodataka, malog i velikog kraja, tematsko-motivskog registra, koji ima funkciju da hronološki poveže zbitija i likove, da čitalac stvori jasniji uvid u tekstualno tkivo. ’Sirotna knjiga’ sadrži i crteže u okviru naracije, fotografije koje treba da dokumentuju kazivano. Pisac mora da kreativno osmišljava svaki segment svoga dela, da ih oneobičava, kako bi zainteresovao i zadovoljio estetske potrebe čitalaca.“

Sirotište u selu Bukoviku kod Aranđelovca u centru je pažnje romana. Šta Vas je kod njega najviše kao pisca zaintrigiralo?

“Sirotište je centralna tema, ali u romanu su kao narativne vertikale prisutni san i igra. Nukleus ovog dela čini imaginarna beležnica o sirotnom domu jednog od ključnih likova. Najviše me je zaintrigiralo dobročinstvo ljudi koji su zaista postojali. Pavle Milanović Kezun, zemljoradnik iz Bukovika, učesnik u ratovima, solunac, koji daruje zemljište na kojem će kraljica Marija Karađorđević podići jedan od mnogobrojnih domova u ondašnjoj Kraljevini Jugoslaviji, a to nije bilo jedino sirotište Karađorđevića u Aranđelovcu. Inspirativan je bio i Milorad Radović Kaplar iz sela Jelovika, koji je posvetio život tom sirotnom domu u kojem je radio kao služitelj. Znao je četrnaest zanata i objavio dve zbirke poezije. Poginuo je u Drugom svetskom ratu. Zato je ’Sirotna knjiga’ antiratni roman o humanosti, vrednim činjenjima i, nadasve, o dobroti. Dobrota je jedina ljudska i kosmička duhovna supstanca koja nas u ovo zlehudo vreme može sačuvati od nestanka.“

Kako ste prikupljali građu tokom pisanja i šta ste sve saznavali o sudbini sirotišta u Šumadiji tokom Drugog svetskog rata i u poratnom periodu?

“Osnov za ovaj roman je istorijska i dokumentaristička građa. Proučio sam tekstove aranđelovačkih istoričara i istraživača koji su pisali o Paviljonu kraljice Marije. Takođe, aranđelovačke hronike i međuratnu periodiku, koja mi je omogućila da bolje pojmim i opišem razdoblje između dve vojne i fašističku pošast. ’Sirotna knjiga’ je hronotopski razuđena, ona kazuje o vremenu od srednjovekovlja do sedamdesetih godina dvadesetog veka, kroz doba Informbiroa, stasavanje nove poratne države i njenih ideoloških osobenosti. Razdoblje o kojem nisam pisao o sirotištu odnosi se na Drugi svetski rat, o kojem veoma dobro svedoče ’Teški dani’ profesora Milorada Pavlovića Krpe, koji je prve trenutke proveo u bukovičkom domu. Ova publikacija nastala je na osnovu arhivske građe koju su sakupili i objavili Danko Popović i pesnik Slobodan Pavićević. Čitao sam mnoge naše pisce o Velikom ratu, jer je jedan od junaka bio solunski borac, romane koji su u tematskoj vezi sa ’Sirotnom knjigom’, ali sam se bavio i drugim umetničkim medijima, filmom, koji je žanrovski drugačije, ali inspirativno slikao sirotišta i dečje domove u Evropi u tom istorijskom trenutku. Važan sloj mojih romana je narodna tradicija. Poput Prometeja koji bogovima krade vatru, unosio sam u ’Sirotnu knjigu’ motive i etnografske elemente iz studija i sakupljačkih zbirki Mileta Nedeljkovića i Vladete Kolarevića, najznačajnijih proučavalaca narodnog života centralne Šumadije.“

Ljubica Kubura: "Pisanje je za mene lekoviti košmar"

Intervju

Intervju

Scena 07.12.2023. 19:00

Ljubica Kubura: "Pisanje je za mene lekoviti košmar"

Koliko se u romanu prepliću fikcija i stvarnost?

“Moji romani su kvaziistorijska dela. To znači da je u osnovi dokumentaristička građa, koja se tokom procesa pisanja preobražava u novu stvarnost. Ta literarna realnost je fiktivna, sva žitija dece i pitomaca sirotnog doma su fiktivna, menjane su biografije istorijskih likova, izmišljeni su narativi i kontekst u kojem se radnja odvija. Pisac sve podređuje totalitetu priče, za njega je istorijska faktografija sekundarna, on teži estetskoj istini. ’Sirotna knjiga’ nalikuje narodnom predanju u kojem se kazivač trudi da uveri slušalački auditorijum u istinitost sopstvenog kazivanja. Moj prethodni roman završava se sentencijom koja kazuje tome u prilog: ’I istina se izmišlja’.“

Vaš roman “Sintetičari“, koji se odnosi na problem narkomanije, izazvao je veliku pažnju kada se pre desetak godina pojavio. Čini se da je taj problem danas još i veći kod mladih?

“’Sintetičari’ su na drugačiji način govorili o narkomaniji, ovaj roman se prvenstveno bavio ’crnom džanki estetikom’. On nije imao navijački karakter niti izricao jednostrane poruke, opisivao je stanje ljudskog moralnog bezobličja i unutarnjeg haosa, ideologiju zablude. ’Sintetičari’ kazuju o savremenoj realnosti u urbanom prostoru, što ga razlikuje od mojih najnovijih romana. Međutim, i on zadire u neke arhetipove i mitske okvire koji su u vezi s fenomenom narkomanije. Moj pristup ovoj temi bio je kulturološki, književnost ne može menjati svet, ali može uticati na to da o nečemu promišljamo, podstiče nas da preispitujemo svoje poimanje sveta u kojem živimo. Činjenica je da smo postali inferiorni, da nismo spremni da išta menjamo, poslušno se predajemo pošastima sopstvene civilizacije, kao pred božanstvima, iako smo svesni da kročimo ivicom demonskog ponora.“

Mnogi su “Sintetičare“ poredili sa svetskim hitom, romanom Kristijane F. “Mi deca sa stanice ZOO“.

“To je tačno, jer je roman o Kristijani F. postao neka vrsta tematskog obrasca, najpoznatijeg bestselera. Ima i drugih dela koja su isto toliko uticajna i značajna, ’Ekstazi’ Irvina Velša, ’Paramparčad’ Džejmsa Freja, ’Džanki’ Vilijama Barouza itd. Iako je moj roman posve drugačije oblikovan i po strukturi, narativu, kompoziciji, ove knjige su ubedljive, faktografske, beskompromisne, sugestivne, predstavljajući ne samo značajnu opomenu svetu, već i visoku estetsku vrednost. ’Sintetičari’ su bili njihov odjek u srpskoj savremenoj književnosti.“

Autor ste antologije narodnih pesama i epske biografije Marka Kraljevića. Šta je to što Vas fascinira kod najvećeg junaka naše narodne književnosti?

“Dobro je što ste postavili ovo pitanje jer ono ukazuje na očitu vezu između usmene književnosti, folklora i mojeg beletrističkog rada. ’Antologija narodnih pesama o Marku Kraljeviću’ moja je prva knjiga koju sam koautorski objavio s Milanom Lukićem, kasnije sam se bavio i tematsko-motivskom osnovom epskih pesama o ovom najznamenitijem junaku narodne tradicije Balkana. Činjenica je da folklorna kultura predstavlja značajnu dimenziju mojih romana, pa čak i onih koji se odnose na našu savremenost. Marka Kraljevića doživljavam u bahtinovskom duhu, kao veliku sintezu i kontroverzu, u istorijskom i nacionalnom kontekstu, u osnovama njegove epske i mitske karakterizacije, u teorijskoj i naučnoj misli. Marko Kraljević je pobednik nad silama mraka, i danas od njega učimo kako da se suprotstavimo svakojakom zlu.“

Da li ste u svetu novih tehnologija i veštačke inteligencije zabrinuti za sudbinu klasične knjige?

“Ne, kao što nisam ni u svetu tehnološke agresije zabrinut za čovekov opstanak. Formalni aspekti se mogu menjati, ali suština će uvek biti primarna. Knjiga će opstati i u nekom imaginarnom formatu jer ona je ljudska esencijalna potreba. Čovek će nadživeti tehnologiju, neko mora zaustaviti svet u njegovom srljanju jer veštačka inteligencija nema tu etičku dimenziju. Odnos između pisca, kao tvorca, i čitaoca večna je konstanta.“

Koliko su teška vremena u kojima živimo inspirativna za pisce?

“Najverovatnije ne postoje vremena u kojima čovekov život nije na neki način ugrožen. Misliti drugačije je iluzija u koju ni književnost ne veruje. Činjenica je da se čovek u naše doba oseća nesigurno, teskobno, uplašeno. Za to ima mnogo razloga. Naš život je zbir tragedija od kojih se teško oporavljamo. Kada to prevedem na polje književnosti, bežim u prošlost da bih pisao o sadašnjosti, pišem o drugima kako bih ćutao o sebi. Sve oko nas je nepokošeno inspirativno polje, svaki detalj u svom okruženju pisac može da pretvori u književnu činjenicu. Suština recepcije je u nama, sami otvaramo dveri sopstvenog duha u onoj meri koliko to želimo. Možda je i to iluzija, ali i pokušaj da u ovo demonsko doba ostanemo mentalno, moralno i emocionalno neobeščašćeni.“

O čemu Kusturica piše u svojoj novoj knjizi

Poznati reditelj

Poznati reditelj

Scena 23.10.2023. 15:34

O čemu Kusturica piše u svojoj novoj knjizi