"PISMA EMBRIONU": Od mučne IGRE SAVESTI do knjige

"Dragi moj Embrionu, juče sam odlučila da ti pišem. Prošlo je mnogo vremena otkako sam poslednji put pisala pisma. Bilo je nečeg mnogo lijepog u tome. Šteta što ti vjerovatno nikada nećeš imati priliku da napišeš pravo pismo. Tako nešto više neće postojati dok se ti rodiš. Doduše, ako se rodiš. A kako smo ih samo voljeli! Skuvaš sebi kafu, presaviješ tabak, nabaviš gomilu papira i kreneš da pišeš.“

Pitali smo kako je rešila da skuva "tu kafu“ i počne da piše svom embrionu, iz čega će se na kraju roditi i knjiga, koja počinje upravo navedenim citatom?

"U tom trenutku bila sam već tri godine razvedena žena bez djece, opterećena činjenicom da sam ostavila svoj embrion zamrznut. Ta dilema je spolja gledano bila nepostojeća. Nisam bila trudna, nisam morala ništa odmah da odlučim. Naizgled, ali samo naizgled, mogla sam da se pravim da ga nema. Problem je bio unutrašnji. Problem je bio što i ako bih se pravila da embrion ne postoji, on je objektivno postojao. Nerođen, da, ali svejedno. Odgovornost je postojala i prema takvom životu i opterećivala me je svakodnevno.

Zato mi je u trenutku kad su me emocije stigle palo na pamet da mu se obratim u toj formi, da pišem baš njemu. Apstraktnom, nerođenom, zamrznutom embrionu. Pa ako već postoji u formi u kojoj me toliko opterećuje, hajde da mu pišem, pa da vidimo šta ću mu sve onda reći i kako će se onda cijeli taj problem razriješiti. I ne samo da sam odlučila da pišem baš njemu, odlučila sam da pišem dok ne donesem konačnu odluku šta s njim da radim. Time sam ipak donijela odluku da ću uskoro nešto odlučiti. Da je čekanje neodrživo i neizdrživo i da će mu uskoro doći nekakav kraj. Doduše, proces nije bio lak pa je dvoumljenje i pisanje knjige potrajalo još tri godine. Ali, ipak, dilema je na kraju razriješena. Odluka je donijeta.“

Prvo pismo embrionu napisali ste tri godine nakon "bolnog razvoda“. Zašto baš tada?

"U trenutku kad sam se razvela, samo sam pobjegla od te teme. Trebalo mi je vremena da se oporavim od razvoda i nikako mi se nije uklapalo da iniciram rađanje djeteta sa bivšim mužem, iako sam oduvijek znala da ću kad-tad morati to da riješim. A dan prije prvog pisma embrionu, našla sam se na nekoj slavi u društvu roditelja i djece, i to mi je pokrenulo emocije i misli na temu mog embriona. Bilo je prošlo već dovoljno vremena od razvoda braka, tako da sam već sagledavala da ću u nekom trenutku ipak morati i da se suočim sa svojim strahovima i sa tom temom. Valjda sam tek tada bila dovoljno spremna barem da se uhvatim u koštac sa problemom, ako ne i da ga odmah riješim.“

Koliko dugo ste pisali pisma embrionu i da li ste odmah imali ideju i nameru, neki bi rekli – hrabrost, da ih objavite?

"Knjigu sam pisala tri godine. Od maja 2015. do maja 2018. Kad sam je završila, nisam odmah razmišljala o objavljivanju. To je bilo kao da je moja terapija završena, velika životna dilema je razriješena, u tom smislu knjiga je 2018. odradila svoj posao i ispunila svoju svrhu u mom životu i to je bilo to. Onda je opet nastupio period od par godina kad se nisam bavila knjigom. Odluka o objavljivanju donijeta je tokom pandemije korona virusa. Zatekla sam se sama u kući, zatvorena na nedelju dana usled epidemije i bilo mi je užasno dosadno. Uzmem da sređujem fajlove na računaru, kad ono moja knjiga. I ja je pročitam, i dopadne mi se, i tad sam odučila da je izdam. To je bilo 2022. godine, a 2024. je i izdata.“

Da li su pred nama sada baš sva pisma ili ste nešto, ipak, izostavili?

"Kad sam odlučila da izdam knjigu, razmišljala sam o tome da li da je objavim pod pseudonimom ili pod svojim imenom. Kad sam se odlučila za ovu opciju, onda sam obrisala sve što se tiče razloga mog razvoda. To prosto nedostaje. Vidi se emocija u vezi sa mojim bivšim mužem, osjeća se da zbog nečega ne želim da rodim to dijete, ali ne piše zašto. Tu je prosto bila moja lična granica koliko svog privatnog života želim da podijelim. Možda je baš i dobro ispalo, da se nešto i naslućuje i nagađa kad je već očigledno izostavljeno. A možda će nekom nedostajati što ne zna i taj dio. Ali u svakom slučaju, sve što piše je gola istina, ali ne piše baš sve.“

"Pisma embrionu“ od decembra 2024. godine imaju svoj samostalni život. Da li imate uvid u odjek svoje borbe opisane u toj knjizi, da li su Vam se možda javljale neke žene, parovi... kojima treba dodatna podrška, savet? Šta Vas najčešće pitaju?

"Javljali su mi se ljudi, uglavnom žene koje žele da pročitaju knjigu ili da je poklone nekom ko se bori za potomstvo VTO procesom. Žene koje nisu uspjele da se ostvare kao majke ili koje su se dugo za to borile, žene samice koje su dugo maštale o ljubavi i potomstvu, a kojima se približila menopauza, žene koje su imale abortuse ili pobačaje. Pošto se već u naslovu pominje embrion, i u sinopsisu se vidi da se pisma tiču VTO procesa i zamrznutog embriona, mnogi ljudi i pogotovo žene koje imaju životnu priču povezanu sa tom temom tu su se pronašli.“

Knjiga je, svakako, pravo štivo za žene koje imaju isto ili slično iskustvo poput Vašeg, kao i za parove koji tek planiraju potomstvo. Međutim, da li se slažete s tim da su "Pisma embrionu“ i za sve koji su se ostvarili kao roditelji, ali nemaju sluha za one kojima je to iskustvo uskraćeno ili na tom putu nailaze na neplanirane prepreke i izazove?

"Pa najlakše je i najljepše kad se roditeljstvo desi u mladim godinama, u srećnom braku. Samo što su životne priče različite. Često se stvari u životu dogode i na manje idealne načine. Pitanje je šta tad. Koliko insistirati na skladnom braku kao preduslovu za potomstvo? Posebno kad je to dijete već začeto i kad odluku donosi osoba koja ima želju da ga ima i uslove da ga podigne.“

Možemo reći, takođe, da Vaša knjiga može biti inspiracija i onima koji vode neke druge lične borbe, koji preispituju granice emotivnih, moralnih i društvenih dilema, svima pred kojima su važne odluke…

"Tako je. Neki čitaoci prepoznali su da je knjiga zapravo o procesu donošenja teške životne odluke. O načinima kako se borimo sa dilemom i odgovornošću. U mojoj knjizi radi se o zamrznutom embrionu, ali mnoge misli i pouke iz knjige mogu se primijeniti i na razne druge životne dileme.“

"Odluke odavno već donosim srcem, a razum koristim kao moćnu alatku koja srcu samo služi. Zato se srce češće raduje“, citat je iz knjige, dakle Vaše reči koje se možda i ne očekuju od IT stručnjaka, žene koja je diplomirala Računarstvo i informatiku na Lomonosovu. Da li je, možda, iskustvo u vezi sa roditeljstvom uticalo na to da ste srcu prepustili odlučivanje ili je to ipak stvar nekih drugih okolnosti, možda i karaktera, osobina...?

"Mala ispravka. Na Lomonosovu sam završila samo prvu godinu studija, nakon toga sam diplomirala ma Matematičkom fakultetu u Beogradu. Mi itijevci, matematičari i inženjeri često imamo veoma razvijenu tu racionalnu logiku. I rano naučimo da je koristimo. Posle kroz obrazovanje se ta strana ličnosti još dodatno razvija i izoštrava. To nekad dovodi do disbalansa između racionalne i emotivne strane ličnosti. Uvjerenja i postulati o tome kako treba živjeti, šta je važno, šta želimo, mogu da dobiju neku neprikosnovenu, matematičku, nefleksibilnu formu. Ako ne razvijamo i emotivnu i duhovnu stranu svoje ličnosti dovoljno, racio može da preuzme vodeću ulogu do te mjere da čovjek ne uzima u obzir emotivne argumente u dovoljnoj mjeri. A kad se to desi, čovjek lako može da zaluta. Meni se upravo to i desilo.

Napor da se uspije u poslu, da se osvoje sve obaveze privatne i poslovne, da se na polju borbe za potomstvo uradi sve što treba, sve sam ja to u svojim mlađim godinama odrađivala junački. Ali sam sebe malo i zaboravila u svemu tome. Zapetljala sam se. Nisam mogla da napravim sledeći korak. Ta patnja me je tjerala da tragam. Kroz snove i putovanja, posmatranje sebe i drugih, put vodi do boga i do srca. Citat koji ste naveli je negdje pri kraju knjige. Sama knjiga je prikaz tog prelaza sa racionalnog načina gledanja na stvari na način koji i dalje uključuje racio, ali zapravo težište stavlja na emocije. I tek tada dilemu postaje moguće razriješiti. Tek tada u teškom trenutku više nismo zapetljani, možemo naprijed. Iako racio vidi da put kojim smo krenuli i dalje nije idealan, ali to više nije ni važno. Ako je srce odabralo put, mi imamo snage da njime koračamo, znamo da nije idealan, ali znamo da je naš i imamo snage da idemo njime dalje.“

Da li možete da nam kažete, bez opasnosti da otkrijete deo sadržaja, šta je sve osim srca potrebno da bi se donela odluka?

"O, mnogo toga. Puno prijatelja koji će vas podržati, puno knjiga u kojima ćete tragati za odgovorima. Neki odgovori biće stranputice, neki putokazi. Snovi, molitve. I dovoljno vremena. Vremena da prihvatite sve gubitke, oprostite sebi i drugima, da naučite kako da oprostite da biste mogli da idete dalje. Pa na kraju i racio. Ako ga stavimo na pravo mjesto, on je vrijedna alatka data od boga da bismo na svom putovanju bili efikasniji.“

Na promociji knjige u Biblioteci grada Beograda, prof. dr Aleksandar Jerkov, teoretičar i istoričar književnosti, primetio je da "na prvi pogled Vi, kao autor, iskazujete ličnu dilemu i borbu za majčinstvo, međutim, čitajući ispisana pisma, čitalac dolazi do jednog mnogo dubljeg uvida o izboru ili, bolje reći, pravu na izbor života“. Time je profesor potvrdio i Vaš odnos prema embrionu kao ljudskom biću, što je uveliko otežavalo donošenje odluke o (ne)rađanju.

"Bila mi je zaista velika čast što je prof. dr Aleksandar Jerkov govorio o mojoj knjizi. Naravno, način kako posmatramo začet, a nerođen ljudski život razlikuje se od čovjeka do čovjeka. Ja sam od onih koji smatraju da je začeto ljudsko biće, koje raste i razmnožava se, i ima svoje biološke roditelje, i tatu i mamu, i svoju posebnu genetiku – već ljudsko biće. Da li se ono nalazi u maminom stomaku ili u epruveti, ili je staro jedan dan posle začeća ili jedan sekund ili šest mjeseci – svejedno je. Pa i ako je to biće zamrznuto u nekom stadijumu svog razvoja, svejedno je. Opet je čovjek, bar za mene. A ako je taj čovjek još i moje dijete, koje sam ja svjesno i namjerno napravila, još išla na hormonske terapije i plaćala velike novce da bih ga napravila, a sad zbog nečega ga držim zamrznutog i ne odlučujem se da ga rađam... Mene je to mnogo opterećivalo. Osjećala sam veliku odgovornost i veliku grižu savjesti.

Mislim da se u knjizi radi i o pravu izbora na moj život, ne samo na život embriona. Imam li pravo da ga prosto zaboravim i bacim zarad neke buduće lične sreće sa nekim novim muškarcem? Imam li pravo da ga rodim, pa makar se pet godina posle razvoda sa njegovim tatom pojavila u društvu trudna s njim, pa malo i van uobičajenih okvira rađanja? Imam li pravo da živim nekonvencionalno, u neskladu sa očekivanjima kompletnog mog okruženja? Šta je prava stvar za mene, onda kad ne dobijam podršku okruženja za ono što osjećam da je za mene prava stvar? Čime se voditi? I to je pravo na život. Na moj život. Onakav kakav će mene učiniti srećnijom. To je onaj dio u kome knjiga izlazi iz okvira same teme rađanja i zamrznutog embriona jer ta dilema može nastati i u drugim oblastima života.“

Da li, možda, i danas pisanjem dnevnika rešavate neke svoje dileme, izbore pred kojima se nalazite?

"Odavno nisam pisala dnevnik. Izgleda da pišem samo kad me nešto baš mnogo opterećuje. A sad trenutno nemam takvu temu u životu. Hvala bogu!“

"Strešću sa sebe svu sigurnost svijeta, onu koja mi je još bila preostala. Kao da je sigurnost neka prašina koja je popadala po meni. Nemam muža na kog mogu da se oslonim. Nemam uopšte bilo kakvog muškarca da mi bar glumi oslonac. Ako plačem, plačem sama. Mogu o tome i knjigu izgleda da napišem.“ I tako ste napisali i objavili "Pisma embrionu“. Ali, kažu da je svaki kraj jedan novi početak. A, u Vašem slučaju? Da li ćemo, možda, uskoro zaviriti u neke nove "dnevnike“ Jasne Kaluđerović?

"Kao što sam već rekla, dnevnik više nisam vodila posle 2018. Ali je život krenuo dalje, donio nova zanimljiva iskustva i sa njima nove teme, misli i uvide. Neke od tih tema bile bi zanimljive za novi roman, ali to bi onda bila fikcija. Imala bih priliku da likove i radnju osmislim od početka onako kako želim zbog samog djela. Trenutno sam preokupirana poslom i nemam mnogo vremena za pisanje, ali bih voljela da pokušam da to napišem ako se ukaže prilika.“

Bernhard Šlink za "Ekspres": Žene više pate i više se bore u ovom društvu

Intervju

Intervju

Scena 23.06.2023. 05:10

Bernhard Šlink za "Ekspres": Žene više pate i više se bore u ovom društvu

Lana Bastašić: Pisanje je jedina konstanta u mom životu

Intervju

Intervju

Scena 04.01.2022. 07:05

Lana Bastašić: Pisanje je jedina konstanta u mom životu

Rumena Bužarovska - spisateljica zbog koje nastaje gužva u knjižari

Intervju

Intervju

Scena 13.03.2022. 14:05

Rumena Bužarovska - spisateljica zbog koje nastaje gužva u knjižari