Kan i Krstićev autobus

Urnebesno snimanje jednog urnebesnog filma i posle 40 godina izgleda potpuno nestvarno, a svi znamo bar jednu repliku iz tog autobusa. Imali su budžet od tadašnjih 120.000 dolara, film su snimali samo 21 dan, pred kraj je nestalo trake pa su neke scene jednostavno preskočili. Samo je Paja Vuisić verovao da će iz tih vratolomija ispasti dobar film. Na prvoj projekciji publika se nije smejala, a onda se „Ko to tamo peva“ (ne)očekivano  odvezao u društvo najboljih filmova sa ovih prostora.

A malo je falilo da ovaj legendarni film bude samo savremena priča ispričana u TV drami od pedesetak minuta. Mesto događanja trebalo je da bude autobus GSP-a, proleće 1941, dan uoči nemačkog napada na Jugoslaviju, a glavni lik starac koji je krenuo da poseti sina koji služi vojsku u Beogradu. Slobodan Šijan je predložio da se scenario promeni i da se umesto televizijskog snimi bioskopski film, a Dušan Kovačević je pristao. Filmska priča je po svoj prilici inspirisana istinitim događajem jer je zaista jedan sličan autobus tog dana trebalo da stigne u Beograd,

Snimanje je počelo 4. aprila 1980, ali bez Mije Aleksića, kome je bila namenjena jedna od glavnih uloga, jer se on u međuvremenu razboleo. Na snimanja nije mogao da dođe ni Bogdan Diklić, koga nisu pustili iz matičnog pozorišta, pa je ulogu Miška Krstića naknadno dobio Aleksandar Berček. Ekipa se za snimanje okupljala svakog jutra oko pet sati ispred Crkve Svetog Marka u Beogradu, a među najtačnijima je bio Pavle Vuisić. Dragan Nikolić kao šlager-pevač nije bio predviđen u prvim podelama, čak su mnogi tvrdili da je Ljubiša Samardžić, koji je odbio jednu ulogu u ovom filmu, trebalo da bude taj pevač.

Povezane vesti - INTERVJU MIODRAG KOSTIĆ, HARMONIKAŠ

Pre početka snimanja ekipa je dobila modernu kameru, tek nabavljenu za “Filmske novosti”, za pratnju poseta Josipa Broza Tita svetu. Kameru su koristili sve pred kraj aprila, a onda su se na setu pojavila trojica u civilu, pokazala legitimacije i uzela kameru. Niko iz ekipe nije smeo da pita za razlog, nastavili su da snimaju starim kamerama, od kojih je jedna bila veličine ormana. Nakon tri dana, ista ta tri čoveka su se pojavila i vratila kameru.

Ako se publika ikada zapitala zašto je dobar deo filma u smeđim i crnim tonovima, odgovor je jer nisu koristili reflektore, a jedino osvetljenje za noćne scene bila je logorska vatra. Scenograf Veljko Despotović je autobus za snimanje našao u Sloveniji, gde ga je koristio Živojin Pavlović za film “Doviđenja u sledećem ratu”. Bio je sivomaslinaste boje, vojnički, sa sicevima, pa su morali da ga prefarbaju i dodaju blato, rđu i prašinu, izvade siceve i postave klupe, a pred kraj snimanja umalo da ostanu bez najmlađeg glumca. U završnim scenama, kada putnici optuže muzikante da su čiči ukrali novčanik, pa svi krenu da ih biju, Bata Stojković je jednom od njih, Nenadu, zveknuo tako jaku šamarčinu da je on zaplakao i od straha pobegao u Pančevo. Jedva su ga našli, ali on nije pristao da se vrati dok mu Bata nije doneo bombonjeru i dok mu nije obećao da ga više neće tući.

Nenad, koji je tada imao 11 godina, bio je rođak Miodraga Kostića, koga je Šijan sreo na vojnoj vežbi. Mića je svirao harmoniku na koncertu priređenom za vojsku i reditelj ga je kasnije pronašao i angažovao. Mnogi su tvrdili da se Nenad nakon desetak godina zaista zaposlio kao vozač GSP-a.

Čiču Stanojla Milenkovića, limara iz okoline Svilajnca, koji je igrao orača državnog druma, Šijan je pronašao 1978. tokom audicija za naturščike za TV film “Najlepša soba”. Izrazito visok momak koji buši gume autobusa je Milovan Tasić Tasa, nekadašnji traktorista iz Inđije i član šampionske generacije KK Radnički sa Crvenog krsta (1973).

Jedna od najvernijih scena sigurno je bila ona u kojoj se Batin lik, nakon što su ga već proglasili mrtvim, pojavljuje plivajući u reci. Kadar je sniman u mutnoj i ledenoj Tisi i bezbroj puta je ponavljan tako da se Bata propisno smrzao. Ali ono što se događalo iza kamere otkrila je mnogo godina u jednom intervjuu Batina supruga. Naime, pošto je bilo hladno, Bati su obezbedili gornji deo ronilačkog odela koje je trebalo da nosi ispod odeće. Ali odelo mu je bilo poprilično tesno i jedva se uvukao. U jednom času Bati je pozlilo, odelo ga je gušilo, ali to niko nije primetio osim Pavla Vuisića, koji je uskočio u vodu, izvadio nož i presekao gumeno odelo kako bi Bata došao do vazduha. Glumac je već bio skroz poplaveo.

Povezane vesti - Priča koja je promenila svet odraslih

Još jedna specifičnost ovog filma je i muzika, jer muzika Vojislava Kostića u „Ko to tamo peva“ nije izvedena samo na instrumentima, već i na flašama. Film je prvi put prikazan u oktobru 1980. godine u beogradskom bioskopu “Kozara“. Već u prvim godinama osvojio je priznanja na mnogim domaćim i svetskim festivalima. Gledaoci u Kanu su mu dodelili nagradu publike „Čarli Čaplin” za najbolji film u žanru komedije.

Posle 40 godina od kada je legendarnoj ekipi aplaudirala publika u bioskopu “Kozara”, autobus firme „Krstić i sin” je opet u Kanu. „Kan klasik“ predstavlja retrospektivu najznačajnijih ostvarenja iz istorije Kanskog festivala. U ovogodišnjem izdanju biće prikazano 25 igranih i sedam dokumentarnih filmova. Pred publikom će se ponovo naći komična slika jedne epohe u raspadanju i kraj jednog sveta ili priča o strahu koji čini da ljudi i sebi i drugima budu gori nego što jesu. Priča o debitantskom filmu koji je imao priču za ulazak među velike.

Slobodan Šijan je svojevremeno izjavio da je pre svega želeo da napravi film koji će komunicirati sa publikom i, eto, taj „razgovor” nije postao dosadan ni posle svih ovih decenija, jer priča je priča.