Kolumna
Urbane legende: Pop Vojo Žuti
U Srpskom Sarajevu na Vaskrs se upokojio u 87. godini otac Vojo Žuti.
Rat je počeo kad je ispred stare crkve u Sarajevu ubijen srpski svat Nikola Gardović.
Ubica nije odgovarao. Slavili su ga kao šehida.
Bio je to jasan signal Srbima da Sarajevo nije više njihov grad.
Pop Vojo Žuti pokupio je ikone, ikonostas, časnu trpezu, zvono i prebacio ih preko reke na Grbavicu.
Osveštao je salu mesne zajednice i u njoj napravio crkvu.
Bila je to najposećenija crkva u svim srpskim zemljama dok je rat trajao.
Na prvoj liturgiji pojavio se u maskirnoj uniformi sa epitrahiljom preko.
Bila je to crkva u kojoj se osećala radost pravoslavlja.
Ne zna se broj onih u poodmaklim godinama koje je pop Vojo krstio.
Bilo je pitanje časti da se Srbi venčavaju kod popa Žuće.
"Vitez i istinsko plemstvo se stvara u ratu. Kad pobijediš strah od smrti", propovedao je uvek sa osmehom na licu.
Ljutio se samo kad bi čuo za neko nepočinstvo. Za neku grku između Srba.
Gostoprimnicu i prostorije "Dobrotvora" napravio je u napuštenom magacinu.
Za dugim stolom moglo je da sedne tridest ljudi.
Tu je nastavljao svoje propovedi o Bogu, o Hristovom stradanju, o svetosavlju. I mnogi izgladneli stanovnik Grbavice, ili namernik, tu je bio nahranjen.
Dolazili su pripadnici Kfora, naročito Francuzi, donoseći najbolja francuska vina.
Ispred gostoprimnice se okretalo jagnje na ražnju.
Pop Žuti naredio je da se na zidu naslika Ajfelova kula sa hodžom i minaretom na vrhu.
"Za pedeset godina Srbi će biti Kfor u Parizu, a vi četnici“, govorio je pripadnicima Legije stranaca.
Jedan od njih, naliven rakijom, naučio je pesmicu skovanu za tu priliku:
"Le Penovi ratnici,
Vole srpski četnici."
Njegova slava i priče istinite i izmišljene širile su se po rovovima.
Grbavicu su pokrivali muslimanski snajperisti.
Razapinjali smo ušivenu ćebad između stubova po ulicama Grbavice kao jedinu zaštitu.
Groblje gde su sahranjivani srpski borci i civili bilo je izloženo muslimanskoj vatri.
Pop Žuti skratio je opelo.
Jednom su sahranjivali starca, oca hirurga, iz Lukavice.
"Oćemo li vako/nako ili pravo?", pitao je sina pop Žuti.
Nije prošlo nedelju dana dobio je napad slepog creva.
Trebalo je da mu isti taj hirurg operiše slepo crevo.
"Oćemo li vako/nako ili pravo, a pope Žuti?", pitao ga je hirurg.
Dolazili su i Grci i Rusi. Čuo je za popa Žutog Dragoš Kalajić i zamolio me da ga upoznam sa njim.
Od ruskog patrijarha stigao je veliki krst. Postavljen je na mesto gde je Žuti hteo da zida crkvu.
Dejtonskim sporazumom Grbavica je pripala muslimanima.
Ispred naroda koji je uz Trebević krenuo prema Palama krenuo je, noseći ruski krst, duge, kao ugalj crne kose i brade, vojvoda Slavko Aleksić.
Za njim pop Žuti sa kandilom.
Onda vod policije, vod vojske pa narod.
Srbi sa Grbavice koji su nosili svoje mrtve iskopane iz grobova, da ne ostanu na muslimanskoj zemlji.
Sahranjivani su na malom Zejtinliku, na Sokocu.
Sveštenik Vojislav Vojo Čarkić dočekao je da vidi nastajanje Srpskog ili Istočnog Sarajeva.
Da doživi stvaranje Republike Srpske.
I da služi u crkvi koja je tu izgrađena.