Kolumna Nebojše Jevrića
Urbane legende: Kiselo mleko
Hajduci su uzeli kesu dukata da ubiju bega. Nolo i Krdža.
Nolo plav, beloput, plavih očiju, vičan nožu.
Krdža, crn, preplanuo, drvoseča; na vašaru za opkladu konja pesnicom oborio.
Begova kula opasana zidom visokim tri metra.
Osekli su, okresali jeliku, napravili rozgu. Popeli se uz nju na zid, a onda je prebacili preko.
Na njih je krenuo pas. Pokušao da ujede Krdžu.
Krdža ga je dohvatio za vilice i raščevrljio ih. Više nije zalajao.
Na drugom spratu kule gorelo je svetlo.
Uz jeliku se popeo Nolo.
U sobi je beg svirao uz šargije, a dvojica sinova mu ležala u krilu.
Nije mogao, nije hteo da puca.
Spustio se i rekao Krdži šta je video. Rekao mu da ne može da puca.
Krdža se popeo i pucao. Ubio ga je iz džeferdara sa dva zrna vezana lancem, sindžirlijom.
Dok su bežali prema zavičaju, Krdža je rekao:
“Ja ubih bega, Nolo!“
“Ubi Krdža.“
“A poznaje li mi se šta?“
“Ne, bogami.“
Posle su se gusle dokopale priče. Jedni su pevali da je bega ubio Nolo, drugi Krdža.
Potera je stigla sto godina kasnije. Hrvatsko cveće, jer pesma se uz gusle prenosila, prvo je poklalo te dve familije.
Oni koji su preživeli vozom bez voznog reda stigli su u ravnicu. I u ravnici uz oganj je kaža o begu nastavila da traje.
Nolovi su imali samo njega jednoga, Milana. Nežnog i jedva očuvanog. Đed mu nije dao da radi. Da ide u njivu. Čitao mu je junačke pesme i spremao ga da bude školarac.
Krdžini četiri kćeri. Iz četvrtog su ih izvadili iz škole.
Sadili su duvan, a za to je trebalo čeljadi. Kakva škola.
Najmlađa Milena i Milan su bili vrsnici.
Rasli su zajedno. Igrali se u prašini. Trčali seoskom džadom.
Gledala je u autobus koji ga je vozio u Palanku u gimnaziju. Ispod jastuka držala knjigu priča koju je još kao gimnazijalac objavio. Čitala opet i ponovo. A on je jurio dalje, sve dalje prema velikom gradu. I Novi Sad mu je bio mali. Slutio je, ali nikad nije obratio pažnju na njene oči koje su ga pratile.
Zaposlio se, oženio, dobio sina, razveo se, ali kad god je dolazio u selo ona je gledala za njim.
Razboleo se od teške bolesti. Zračili su ga. Ozdravio.
Na kraju koji uvek dođe, otišao u penziju. Vratio se sa mašinom. I rukopisima u selo, u staru švapsku kuću.
Penzija mu je bila mala, opterećena kreditima koje je podizao da bi školovao sina na privatnoj akademiji. I pisao roman. Kuća zapuštena. Bez toaleta.
Živio je sam kao beli monah. Verovao je da će sve ono što mu je ostalo da napiše tu napisati.
Ali sve mu je bilo teško. Teško mu je bilo da razore baštu. Nikad nije orao. Teško mu je bilo da pokosi dvorište. Nikad nije kosio. Nije hteo da zapati kokoške ili kozu. Teško mu je bilo da unese drva, da očisti šporet.
A što je najgore od svega, teško mu je bilo, teško da piše. On koji se svega zbog pisanja odricao.
A onda se jednoga jutra na vratima pojavila Milena.
Nosila je ona lonac sa na kupreški način ukisjeljenim mlekom.
Da mu je oprostila što je nikad nije voleo.
Htela je da ga pita da mu očisti kuću, ali se nije usudila.
Gledaju se i kao da se pitaju ko je bio ubica: Nolo ili Krdža.