The Last House: Kada dom postane zatvor

Reditelj Luj Leterije, poznat po filmovima The Incredible Hulk, Now You See Me i Fast X, ovog puta ne kreće od spektakla, već od klaustrofobije. U glavnim ulogama su Greta Li i Vagner Moura, glumci koji su poslednjih godina vezivani za znatno ozbiljnije i intimnije projekte.

I u svom najboljem delu The Last House zaista nije samo još jedan „Netfliksov“ film o čudovištima.

Film počinje gotovo kao postkovidovski flešbek. Porodica pokušava da razume šta se dogodilo. Informacija nema. Pravila nisu jasna. Ne zna se koliko će sve trajati. Hrana mora da se raspoređuje, deca moraju da nastave da žive, roditelji moraju da glume da imaju odgovor čak i kada ga nemaju. U tome je film najubedljiviji jer strah ne proizvodi ono što vidimo, nego ono što ne znamo.

Ta vrsta neizvesnosti dobro je poznata publici. Pre samo nekoliko godina naučili smo kako izgleda kada svakodnevni život stane, a dom postane kancelarija, škola, sklonište i granica dozvoljenog sveta. The Last House taj osećaj uzima kao početnu tačku i pita: šta ako vrata više nikada ne budu otvorena?

Tu Leterijeov film ima najbolju ideju. Apokalipsa nije prikazana rušenjem nebodera, vojskom i eksplozijama, već frižiderom koji postaje sve prazniji. Katastrofa se meri konzervama, vodom, lekovima i malim porodičnim ritualima. Preživljavanje nije herojski čin, nego svakodnevna logistika.

Vagner Moura upravo u tom prostoru nosi najveći deo filma. Njegov junak nije akcioni heroj koji odmah zna šta treba učiniti. On pokušava da bude otac, suprug, zaštitnik i čovek koji donosi racionalne odluke u situaciji u kojoj racionalnih odluka gotovo da nema. Greta Li mu daje protivtežu, a film povremeno uspeva da pokaže kako izolacija ne zatvara samo porodicu od sveta, već počinje da menja odnose unutar same kuće.

Problem nastaje kada The Last House odluči da odgovori na sopstvenu misteriju.

Dok ne znamo šta je napolju, mogućnosti su gotovo neograničene. Možda je reč o prirodnoj katastrofi, eksperimentu, invaziji, kazni ili nečemu što ljudski razum ne može da objasni. Svaka pukotina u zidu i svaki zvuk spolja tada imaju težinu. Čim film počne da pokazuje karte, strah postaje konkretniji, ali i manji.

To je i glavna zamerka prvih kritika. The Last House je nekoliko dana posle premijere imao samo 27 odsto pozitivnih kritika na Rotten Tomatoes-u. Kritičari uglavnom hvale početnu postavku, atmosferu i glumce, ali smatraju da završni prelazak u otvoreniji naučnofantastični horor ne ispunjava obećanje prvog dela. Paradoksalno, film je uprkos tome vrlo brzo stigao do vrha „Netfliksove“ globalne gledanosti.

To je gotovo školski problem filmova koji počivaju na velikoj misteriji. Što je pitanje bolje, odgovor mora da bude veći. Alien je mogao da pokaže čudovište jer je ono bilo dovoljno originalno da preživi susret sa publikom. The Mist je mogao da proširi užas izvan zidova prodavnice jer je iza njih postojala čitava nepoznata stvarnost. 10 Cloverfield Lane najveći deo snage crpi iz činjenice da ni junakinja ni gledalac ne znaju da li je opasnije ostati unutra ili izaći napolje.

The Last House pripada istoj tradiciji, ali ne uspeva uvek da izdrži poređenje. Što je bliži objašnjenju, sve više liči na poznate žanrovske obrasce. Ono što počinje kao neprijatno intimna priča o porodici zatvorenoj u nekoliko prostorija polako postaje standardnija borba za preživljavanje.

A šteta je upravo zato što je manji film unutar The Last House-a mnogo zanimljiviji od većeg filma koji na kraju pokušava da postane.

Leterije, reditelj naviknut na automobile koji lete, superheroje i velike akcione scene, neočekivano je najzanimljiviji onda kada samo posmatra ljude za stolom. Kada nema izlaza, veliko pitanje više nije kako pobediti neprijatelja, nego koliko dugo jedna porodica može da ostane porodica.

Tu se pojavljuje i ekološki sloj priče. Pretnja nije samo klasični uljez: film se poigrava idejom sveta koji pokušava da uspostavi novu ravnotežu i čoveka koji možda više nije njegov podrazumevani gospodar. Ali nema dovoljno hrabrosti da tu ideju izgura do kraja. Umesto neprijatnog pitanja da li smo uzrok sopstvene katastrofe, završnica traži emocionalno rasterećenje i približava se klasičnijem holivudskom modelu nade.

Možda je upravo u tome razlog raskoraka između ideje i utiska. The Last House nije problematičan zato što nema šta da kaže. Naprotiv, želi da kaže previše: o porodici, kovidu, prirodi, ljudskoj sebičnosti, roditeljstvu, izolaciji i opstanku. Problem je što nijednoj od tih tema ne dozvoljava da do kraja preuzme film.

Ipak, teško ga je potpuno otpisati. Traje oko 110 minuta, ima dva izuzetno sposobna glavna glumca i dovoljno snažnu početnu ideju da zadrži pažnju čak i kada scenario počne da gubi disciplinu. To možda objašnjava i razliku između hladnog prijema kritike i velikog interesovanja publike.

The Last House ipak ima možda najefikasniji streaming mamac: ideju koja se može objasniti u jednoj rečenici.

Porodica je zaključana u svojoj kući. Ne zna ko ju je zaključao. I ne zna da li će ikada izaći.

Ponekad je to sasvim dovoljno da pritisnemo dugme.