Biznis
11.08.2026. 17:51
Svet
15.08.2026. 17:56
Đoko Kesić
Poslednji nastavak
Džon Perkins "Ispovest ubice ekonomija“: Ronald Regan kao podivljali filmski kauboj
Posle tog proleća 1972. godine više puta sam se sretao sa generalom Omarom Torihosom, predsednikom Paname, u uzbudljivim vremenima koja su sledila, piše Džon Perkins.
Omar Torihos i ja cenili smo naš tajni dogovor. Postarao sam se da naše studije budu iskrene i da naše preporuke uzimaju u obzir siromašne. Iako sam čuo gunđanja da moje prognoze za Panamu nisu bile u skladu s njihovim naduvanim stopama i da čak mirišu na socijalizam, činjenica je da je „Mejn“ nastavio da dobija ugovore s Torihosovom vladom. Ovi ugovori uključivali su pravo da se obezbede inovativni master planovi koji obuhvataju poljoprivredu, uz druge tradicionalne sektore infrastrukture. Takođe sam posmatrao sa strane kada su Torihos i Džimi Karter krenuli da ponovo ugovaraju sporazum oko Panamskog kanala.
Pregovori oko kanala stvorili su veliko interesovanje i veliku ostrašćenost širom sveta. Svi ljudi čekali su da vide da li će SAD uraditi ono što je većina ostatka sveta smatrala ispravnim – dozvoliti Panamcima da preuzmu kontrolu – ili će ponovo pokušati da uspostave našu globalnu viziju Manifesta sudbine, koja je poljuljana našim debaklom u Vijetnamu. Za mnoge, činilo se da je razuman i saosećajan čovek izabran za američkog predsednika u pravo vreme. Međutim, konzervativni bedemi u Vašingtonu i propovedaonice verskih prava zvonili su ogorčenjem. Kako smo mogli da se odreknemo tog bedema nacionalne odbrane, tog simbola američke genijalnosti, te vodene vrpce koja spaja okolnosti Afrike sa hirovima američkih komercijalnih interesa?
Tokom putovanja u Panamu navikao sam da odsedam u hotelu „Kontinental“. Međutim, posle moje pete posete prebacio sam se prekoputa, u hotel „Panama“, zato što se „Kontinental“ renovirao. U početku sam prezirao tu neugodnost, ali tada je počeo da mi se dopada ogroman hol u kome sam sedeo, u kome su bile platnene stolice i drveni plafonski ventilatori s propelerima od pruća. To je mogla da bude scenografija za „Kazablanku“ i fantazirao sam da bi Hemfri Bogart mogao da ušeta svakog trenutka. Spustio sam primerak „Njujork rivju of buks“-a, u kojem sam upravo bio završio članak Grejama Grina o Panami. I zagledao se u te ventilatore, podsećajući se jedne večeri gotovo dve godine pre toga.
„Ford je slab predsednik koji neće biti ponovo izabran“, predvideo je Omar Torihos 1975. godine. Obraćao se grupi uticajnih Panamaca. Bio sam jedan od nekoliko stranaca koji su bili pozvani u elegantni stari klub u kome su zujali ventilatori s plafona. „To je razlog zbog koga sam odlučio da ubrzam pitanje kanala. Pravo je vreme da započnemo žestoku političku borbu da ga povratimo.“
Taj govor me je inspirisao. Vratio sam se u hotel i nažvrljao pismo koje sam na kraju poslao u „Boston glob“. Kada sam se vratio u Boston, urednik me je pozvao na kancelariju da zatraži od mene da napišem članak „Nema mesta za kolonijalizam u Panami 1975“. Zauzeo je gotovo polovinu strane nasuprot editorijuma u izdanju od 19. septembra 1975. godine.
U članku su data tri jasno određena razloga zbog kojih kanal treba vratiti Panami. Prvo, „situacija s predsednikom nije fer – to je dobar razlog za bilo kakvu odluku“. Drugo, „postojeći dogovor stvara vrlo ozbiljnije rizike po bezbednost za razliku od onih koji bi proistekli iz prepuštanja više kontrole Panamcima“. Pozvao sam se na studiju koju je sprovela Interokeanska kanalska komisija, koja je zaključila da će „saobraćaj biti zaustavljen dve godine, ako se podmetne bomba – moguće da je postavi jedan čovek – sa strane Gatunske brane, a što je general Torihos i sam naglašavao“. I treće, „trenutna situacija stvara ozbiljne nevolje za već problematične odnose Sjedinjenih Država i Latinske Amerike“. Završio sam sledećim:
„Najbolji način da se osigura kontinuirani i efikasni rad kanala jeste da se pomogne Panamcima da ga kontrolišu i budu odgovorni za njega. Na taj način, mogli bismo da se ponosimo što smo započeli akciju koja će reafirmisati predanost cilju samoopredeljenja nad kojim smo se zavetovali pre dvesta godina.
Kolonijalizam je bio u modi na prelasku veka (početkom 1900) kao što je bio i 1775. godine. Možda se ratifikacija takvog sporazuma može razumeti u kontekstu tih vremena. Danas za to ne postoji opravdanje. Za kolonijalizam nema mesta 1975. godine. Trebalo bi da mi, slaveći svoju dvestagodišnjicu, shvatimo ovo, i da se ponašamo u skladu sa tim.“
Pisanje tog članka bio je smeo potez s moje strane, naročito pošto sam nedavno postao partner u „Mejnu“. Od partnera se očekivalo da izbegavaju novine i svakako da se uzdrže od objavljivanja političkih napada na uredničkim stranama jednih od najprestižnijih novina u Novoj Engleskoj. Internom poštom dobio sam gomilu groznih, uglavnom anonimnih poruka spojenih za kopiju članka. Bio sam uveren da sam prepoznao rukopis na jednoj i da pripada Čarliju Ilingvortu. Besna mrtvačka glava isticala se na poruci, značenje je bilo jednostavno: „Je li ova komunjara stvarno u našoj firmi?“
Bruno me je pozvao u svoju kancelariju i rekao: „Mnogo ćeš zažaliti zbog ovoga. ’Mejn’ je prilično konzervativno mesto. Ali hoću da znaš da mislim da si pametan. Torihosu će se svideti to; zbilja se nadam da ćeš mu poslati kopiju teksta. Dobro. Ove tupadžije ovde u firmi, oni koji misle da je Torihos socijalista, zbilja neće mariti sve dok posao pristiže.“
Bruno je bio u pravu, kao i obično. Tada je bila 1977. godina, Karter je bio u Beloj kući, a ozbiljni pregovori oko kanala bili su u toku. Mnogi konkurenti „Mejna“ stali su na pogrešnu stranu i bili izbačeni iz Paname, ali naš posao se množio. A ja sam sedeo u hotelu „Panama“, pošto sam upravo bio završio čitanje članka Grejama Grina u „Nujork rivju of buks“.
U „Piplu“, odeljku „Tajma“ ili „Njuzvika“, video sam fotografiju Torihosa i Grina kako sede zajedno; napis je ukazivao na to da je pisac bio specijalni gost, koji je postao dobar prijatelj. Pitao sam se kako se general osećao kada je ovaj pisac, kome je očigledno verovao, napisao takvu kritiku.
Članak Grejama Grina otvorio je još jedno pitanje, ono u vezi sa onim danom 1972. godine kada sam sedeo za stočićem naspram Torihosa. U to vreme, pretpostavljao sam da je igra sa stranom pomoći tu da bi se on obogatio, dok se njegova zemlja stavljala u dužničke okove. Bio sam uveren da je znao da je proces bio zasnovan na pretpostavci da je ljude na vlasti moguće korumpirati i da će njegovu odluku da ne traži ličnu korist – nego da pre iskoristi stranu pomoć da stvarno pomogne svome narodu – videti kao pretnju koja bi na kraju mogla da sruši čitav sistem.
Svet je posmatrao ovoga čoveka; njegove akcije imale su mrežu posledica koja je sezala daleko izvan Paname i stoga su se morale shvatiti ozbiljno.
Ranije sam se pitao kako će korpokratija reagovati ako pozajmice date Panami da pomognu siromašnima, a da pritom ne doprinesu povećanju dugova. Posle svega pitao sam se da li je Torihos zažalio zbog dogovora koji smo on i ja sklopili tog dana, a ni ja nisam bio potpuno siguran šta osećam povodom toga. Iskoračio sam iz moje EHM uloge, igrao sam njegovu igru umesto moje, prihvatajući njegovo insistiranje na iskrenosti u zamenu za još ugovora.
U čisto ekonomskom pogledu, to je bila mudra poslovna odluka za „Mejn“. Ipak, nije bila u skladu s onim što je Klodin usadila u mene; to nije unapređivalo globalnu imperiju. Da li je to oslobodilo šakale?
Sećam se kako sam mislio tog dana kada sam izašao iz Torihosovog bungalova, da je istorija Latinske Amerike zagađena mrtvim herojima. Sistem zasnovan na korumpiranju javnih ličnosti ne reaguje blagonaklono na javne ličnosti koje odbijaju da budu korumpirane.
Onda sam pomislio da me oči varaju. Poznati lik hodao je kroz hol. U početku, bio sam toliko zbunjen da sam poverovao da je to Hemfri Bogart, ali Bogart je odavno umro. Onda sam prepoznao da je čovek koji lagano prolazi pored mene jedna od najvećih figura moderne engleske književnosti, autor romana „Ponos i slava“, „Komedijaši“, „Naš čovek u Havani“ i članka koji sam upravo stavio na sto. Grejam Grin oklevao je za trenutak, pogledao okolo i uputio se prema kafiću.
Pao sam u iskušenje da ga pozovem ili potrčim za njim, ali sam se zaustavio. Neki unutrašnji glas mi je rekao da mu je potrebna privatnost; drugi glas je upozorio da će me Grin namerno izbeći. Podigao sam „Njujork rivju of buks“ i trenutak kasnije se iznenadio kad sam video da stojim na ulazu u kafić.
Doručkovao sam ranije tog jutra i glavna konobarica gledala me je začuđeno. Pogledao sam okolo, Grejam Grin je sedeo za stolom pored zida. Pokazao sam na sto pored njegovog.
„Ovamo“, rekao sam konobarici. „Mogu li da sednem tu za još jedan doručak?“
Uvek sam davao dobre napojnice; konobarica se nasmešila i odvela me do stola.
Pisac je bio zadubljen u svoje novine. Naručio sam kafu i kroasan s mlekom. Hteo sam da otkrijem šta Grin misli o Panami, Torihosu i aferi oko kanala, ali nisam imao ideju kako da započnem takav razgovor. Onda je podigao pogled da uzme gutljaj.
„Izvinite“, rekao sam.
Zurio je u mene ili se bar tako činilo. „Da?“
„Žao mi je što vas prekidam. Vi ste Grejam Grin, zar ne?“
„O, da, jesam“, toplo se nasmejao. „Većina ljudi u Panami me ne prepoznaje.“
Hvalio sam ga da je on moj omiljeni pisac i zatim mu ispričao moju kratku životnu istoriju, uključujući i moj rad u „Mejnu“ i susret s Torihosom. Pitao je da li sam ja konsultant koji je napisao članak o tome da bi Sjedinjene Države trebalo da izađu iz Paname. „U ’Boston globu’, ako se tačno sećam.“
Bio sam zapanjen.
„Smelo od vas, s obzirom na vaš položaj“, rekao je. „Hoćete li da mi se pridružite?“
Prebacio sam se za njegov sto i sedeo sa njim sigurno sat i po. Dok smo ćaskali, shvatio sam koliko je postao blizak Torihosu. Povremeno je o generalu govorio kao otac o sinu.
„General me je molio da napišem knjigu o njegovoj zemlji“, rekao je. „To upravo i radim. Ova neće biti beletristika – malo neobično za mene.“
Pitao sam ga zašto obično piše romane umesto dokumentarne literature.
„Beletristika je sigurnija“, kazao je. „Većina tema kojima se bavim je kontroverzna. Vijetnam, Haiti, Meksička revolucija. Mnogi izdavači bi se plašili da objave dokumentarnu literaturu o tome.“ Pokazao je na „Njujork rivju of buks“ koji je stajao na stolu gde sam prethodno sedeo. „Takve reči mogu da izazovu mnogo štete.“ Zatim se nasmejao. „Osim toga, ja volim da pišem beletristiku. Pruža mi mnogo više slobode.“ Pogledao me je prodorno. „Bitna stvar je da se piše o onome što je važno, poput vašeg članka o kanalu u ’Gloubu’.“
Njegovo divljenje Torihosu bilo je očigledno. Činilo se da vođa panamske države može da zadivi jednog pisca isto koliko i siromašne i one kojima je oduzeo imovinu. Podjednako očigledna je bila Grinova zabrinutost za život prijatelja.
„To je veliki napor“, uzviknuo je, „da se bori sa džinom sa severa!“ Tužno je odmahnuo glavom. „Plašim se za njegovu bezbednost.“
Potom je došlo vreme kad je morao da ode.
„Moram da uhvatim let za Francusku“, rekao je dok je polako ustajao da se rukujemo. Gledao me je u oči. „Zašto ne napišete knjigu?“ Klimnuo je glavom u znak ohrabrenja. „Možete vi to. Ali zapamtite, neka bude o stvarima koje su bitne.“ Okrenuo se i pošao. Zatim se zaustavio i vratio nekoliko koraka u restoran.
„Ne brinite“, rekao je. „General će nadjačati. Povratiće kanal.“
Torihos ga je zaista povratio. Iste godine, 1977, on je s predsednikom Karterom uspešno sklopio nove sporazume koji su prebacili zonu kanala i sam kanal pod kontrolu Panamaca. Potom je Bela kuća morala da ubedi američki Kongres da to ratifikuje. U konačnoj evidenciji, Kanalski sporazum ratifikovan je samo jednim glasom.
Biznis
04.08.2026. 17:21
"Ispovesti ubice ekonomija": Omar Torihos, čudesna harizma
Kada je, mnogo godina kasnije, izašla knjiga Grejama Grina „Upoznati generala“, bila je posvećena „Prijateljima moga prijatelja, Omara Torihosa u Nikaragvi, Salvadoru i Panami“.
U odeljku „Smrt predsednika Ekvadora“, Džon Perkins piše kako je napustio „Mejn“. Niko od kolega u „Mejnu“ nije verovao. Ali, odlučio sam se na taj korak iz dva razloga. Prvi, Bruno Zamboti, bez validnih razloga smenjen je sa mesta prvog čoveka „Mejna“. Drugi, tih dana, zapravo jedno veče, dok sam se vraćao sa krstarenja mojim brodom po Bostonskom zalivu, iskrcao sam se na prostor jedne plantaže, na kojoj je na hiljade crnih robova iz Afrike umrlo, gradeći dvorac, zapravo tvrđavu za plantažera. U tom trenutku, na šokantan način suočio sam se sa činjenicom da sam i ja isto tako bio robovlasnik u „Mejnu“. Deset godina radio sam poslove koji su direktno dovodili široke narodne mase u robovlasnički položaj.
Nekoliko godina potom, radio sam kao visoko plaćeni svedok ekspert, pre svega za kompanije električne energije u SAD, kako bi dobile odobrenje za izgradnju novih postrojenja od odbora gradskih infrastruktura. Jedan od klijenata bila je elektrana Nju Hempšir. Moj posao bio je da opravdam, pod zakletvom, praktičnost veoma kontraverzne nuklearne elektrane „Sibruk“.
Iako nisam bio direktno upućen u Latinsku Ameriku, nastavio sam da pratim tamošnje događaje. Kao svedok ekspert imao sam dosta vremena između svedočenja. Ekvador se iznenada našao u epicentru pozornice međunarodne naftne politike.
Haime Roldos je napredovao. Shvatio je svoja predizborna obećanja ozbiljno i pokrenuo opšti napad na naftne kompanije. Činilo se da jasno vidi stvari koje su drugima sa obe strane Panamskog kanala ili promakle, ili su svesno ignorisali. On je razumeo skrivene struje koje prete da pretvore svet u globalno carstvo i degradiraju građane njegove zemlje, dajući im veoma malu ulogu koja se graniči s ropstvom. Dok sam čitao novine o njemu, ne samo da me je impresionirala njegova posvećenost, već i njegova sposobnost da vidi dublje probleme. A dublji problemi ukazivali su na ulazak u novu epohu svetske politike.
U novembru 1980. Karter je izgubio na američkim predsedničkim izborima od Ronalda Regana. Ugovor o Panamskom kanalu o kojem je pregovarao s Torihosom, situacija u Iranu, posebno taoci koji su držani u američkoj ambasadi u Teheranu, kao i neuspeli pokušaj njihovog spasavanja, znatno su doprineli tome. Međutim, nešto suptilnije se dešavalo. Čovek čiji je najveći cilj bio mir u svetu i smanjivanje zavisnosti SAD od nafte zamenjen je čovekom koji je smatrao da je Sjedinjenim Državama zakonito mesto na vrhu svetske piramide, poduprtom vojnim mišićima, i da je kontrolisanje naftnih polja gde god da se nalaze deo manifesta sudbine. Čovek koji je ugradio solarne panele na krovove Bele kuće zamenjen je drugim koji je naredio da ih uklone čim je zauzeo Ovalni kabinet.
Karter je možda bio neuspešan političar, ali njegova vizija Amerike bila je u skladu s određenom definicijom u Deklaraciji o nezavisnosti. Gledajući retrospektivno, on sada izgleda naivno arhaičan. Kada ga uporedimo sa neposrednim prethodnicima i naslednicima, on je anomalija. Njegov pogled na svet nije bio u skladu s onim od EHM-a.
Biznis
20.07.2026. 17:11
Krvavi uspon imperije SAD
Regan je, sa druge strane, nesumnjivo bio najveći graditelj globalne imperije, sluga korpokratije. U vreme izbora, čini mi se prikladnim što je bio holivudski glumac, čovek koji je izvršavao naređenja mogula, koji je znao kako da prima direktive. Služio je ljudima za koje se činilo da služe njemu, poput potpredsednika Džordža V. Buša, državnog sekretara Džordža Šulca, Ričarda Čejnija, Roberta Maknamare... Podržavao je sve što su ovi ljudi želeli.
U Ekvadoru, Haime Roldos postao je novi demokratski predsednik. Razumeo je svu lukavost sadašnje situacije. Znao sam da je bio poštovalac Torihosa. Bio sam uveren da Roldos neće zakazati. Mogao sam samo da se nadam da će njegova duhovna snaga zapaliti sveću u liderima drugih zemalja kojima je bio potreban ovakav vid inspiracije, koji su Torihos i on nudili.
Početkom 1981. godine Roldosova vlada zvanično je predstavila zakon o ugljovodonicima ekvadorskom Kongresu. Kada bi se primenio, reformisao bi državni odnos prema naftnim kompanijama. Po mnogim standardima, to je smatrano revolucionarnim, čak i radikalnim. Cilj je svakako bio da se promeni način vođenja posla. Njegov uticaj bi se protegao van granica Ekvadora, u veći deo Latinske Amerike i ceo svet.
Naftne kompanije reagovale su na način koji se mogao predvideti – uradile su sve što je bilo u njihovoj moći da to spreče. Njihovi predstavnici za odnose s javnošću prionuli su na posao kako bi oklevetali Haimea Roldosa, a njihovi lobisti uputili su se brzo u Kito i Vašington sa aktovkama punim pretnji i mita. Pokušali su da predstave prvog demokratski izabranog predsednika Ekvadora u modernim vremenima kao drugog Kastra.
Ali Roldos se nije zastrašio. Reagovao je objavljivanjem zavere između politike i nafte na jednoj strani i religije na drugoj. Otvoreno je optužio Letnji institut za lingvistiku za tajnu saradnju sa naftnim kompanijama i na odvažan, možda i nesmotren način naredio je da se LIZL ukloni iz zemlje.
Nekoliko nedelja nakon slanja zakonodavnog paketa Kongresu i nekoliko dana posle izbacivanja misionara LIZL-a, Roldos je upozorio sve sa stranim interesima, a ne samo naftne kompanije, da će ukoliko ne primene planove koji pomažu narodu Ekvadora biti primorani da napuste zemlju. Održao je bitan govor na olimpijskom stadionu „Atahualpe“ u Kitu, a onda se uputio u malu zajednicu u severnom Ekvadoru.
Tamo je poginuo u eksploziji aviona 24. maja 1981. godine Svet je bio u šoku. Latinoamerikanci su pobesneli. Na celoj hemisferi buknuli su naslovi „CIA ga je ubila!“. Osim činjenice da su ga mrzele naftne kompanije i Vašington, različite okolnosti podržavale su te optužbe i te sumnje su jačale otkrivanjem novih činjenica. Ništa nije dokazano, ali očevici tvrde da je Roldos upozoren u vezi sa pokušajem ubistva i da je preduzeo mere opreza, uključujući i letenje u dva različita aviona. U jednom trenutku, jedan od članova obezbeđenja ubedio ga je da uđe u avion koji je služio kao mamac. Eksplodirao je. Uprkos reakcijama u svetu, vest jedva da je dospela u američku štampu.
Osvaldo Hurtado preuzeo je ulogu predsednika Ekvadora. Dozvolio je povratak Letnjeg instituta za lingvistiku i vratio naftne sporazume. Pre kraja godine započeo je ambiciozni program da bi povećao bušenje nafte za „Teksako“ i druge strane kompanije.
Veličajući Roldosa, Omar Torihos nazvao ga je „bratom“. Takođe je priznao da je imao noćne more o sopstvenom ubistvu, video je sebe kako pada s neba u gigantskoj vatrenoj kugli. San je bio proročki.
Biznis
28.07.2026. 17:21
Indonezija - lekcija za ubice ekonomija
Roldosova smrt me je zaprepastila, a možda nije trebalo. Znao sam za Arbenza, Mosadega, Aljendea i mnoge druge čija imena nisu dospevala u štampu. Zaključio sam, posle našeg fenomenalnog uspeha u Saudijskoj Arabiji, da su bezrazložne otvorene akcije stvar prošlosti. Mislio sam da su šakali prognani u zoološke vrtove. Tada sam shvatio da sam pogrešio.
Bio sam siguran da Roldosova smrt nije bila nesreća. Imala je sva obeležja naručenog ubistva CIA-e. Reganova nova vlada sa svojim imidžom brzopletog holivudskog kauboja bila je odlično sredstvo za prenošenje takve poruke. Šakali su se vratili i želeli su da Omar Torihos i svi ostali koji razmišljaju o pridruživanju antikorporativnoj kampanji to znaju.
Ali Torihos nije podlegao pritisku. Kao i Roldos, nije se uplašio. On je takođe uklonio Letnji institut ta lingvistiku i odlučno odbio da popusti pred zahtevima Reganove vlade da ponovo pregovara o Panamskom kanalu.
Dva meseca nakon Roldosove smrti ostvarila se moćna mora Omara Torihosa – poginuo je u avionskoj nesreći 31. jula 1981. godine.
Latinska Amerika i svet su se uskomešali. Torihos je bio poznat u celom svetu, poštovan kao čovek koji je primorao SAD da ustupe Panamski kanal pravednim vlasnicima i koji je nastavljao da se suprotstavlja Ronaldu Reganu. Bio je šampion ljudskih prava, šef države koji je otvorenih ruku primao izbeglice iz čitavog političkog spektra, uključujući i iranskog šaha, harizmatični glas društvene pravde za kojeg se verovalo da će biti nominovan za Nobelovu nagradu za mir. A onda je bio mrtav. „CIA naručila ubistvo“, opet su osvanuli naslovi u novinama.
Grejam Grim započeo je svoju knjigu „Upoznavanje sa generalom“, koja se izrodila nakon puta kada sam ga sreo u hotelu „Panama“, sledećim pasusom:
„Avgusta 1981. godine torba mi je bila spakovana za petu posetu Panami, kada sam čuo vest o smrti generala Omara Torihosa, mog prijatelja i domaćina preko telefona. Mali avion kojim je leteo u Koklesito, gde je imao malu kuću u planinama Paname, srušio se, a preživelih nije bilo. Nekoliko dana kasnije, glas njegovog čuvara iz obezbeđenja, narednika Čučva, poznatog kao Hose de Hesus Martinez, bivšeg profesora marksizma na Panamskom univerzitetu, profesora matematike i pesnika, saopštio mi je: ’U avionu je bila bomba. Znam da je bomba bila u avionu, ali ne mogu preko telefona da ti kažem zašto.’“
Među Torihosovim korporacijskim neprijateljima bilo je ogromnih multinacionalnih kompanija. Mnoge su bile u bliskoj vezi s političarima u SAD i bile su umešane u eksploataciju nafte, rudnih bogatstava i naroda u Latinskoj Americi. „Behtel“ sam znao veoma dobro; u „Mejnu“ smo blisko sarađivali. „Behtel“ je bila najuticajnija inženjerska i građevinska kompanija u SAD. Njegov predsednik i stariji zvaničnici uključivali su Džordža Šulca i Kaspara Vajnbergera, koji su prezirali Torihosa, zato što je besramno podržao japanski plan da zamene postojeći kanal efikasnijim. Takav potez ne samo što bi prebacio vlasništvo iz SAD u Panamu, već bi i isključio „Behtel“ iz najuzbudljivijeg i potencijalno najprofitabilnijeg inženjerskog posla veka, piše Džon Perkins.
(Kraj)
Komentari
