INTERVJU Miloš Lazarević

"Pesnik je svako ko ume da vidi"

Književnost, poezija, knjiga — Izvor: Shutterstock

Miloš Lazarević rođen je 1995. u Beogradu, a diplomirao je na Odseku za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu gde je završio i master. Svoju poeziju prvi put je predstavio 2015. godine kao gost radionica i tribina projekta "Mladi dolaze“ pri Udruženju književnika Srbije.

Njegova poezija prevođena je na engleski i makedonski jezik. Osnivač je YouTube kanala To the lighthouse, jedne od najvećih domaćih platformi za predstavljanje svetske književnosti i filozofije. Ove godine objavio je i prvu pesničku zbirku "Ničeg mekšeg od senki“, a o njoj i o svom književnom i društvenom radu i literaturi danas u intervjuu za nedeljnik "Ekspres“ govori književnik Miloš Lazarević.

Kako biste nam predstavili svoju zbirku pesama "Ničeg mekšeg od senki“?

"Duboko verujem u to da je svako novo čitanje jedne knjige istovremeno i ponovno pisanje. Lakše je govoriti o tuđim, nego o knjigama koje ste sami napisali, tako da ću poštedeti potencijalne čitaoce mogućih značenja koja bi njima bila strana. Poezija je, po mišljenju Virdžinije Vulf, glas koji odgovara glasu te bih voleo da buduće čitaoce privuče nešto autentično, lično, zamamno, a ne interpretacija autora.“

U recenziji ove zbirke kaže se da je "pesnik tek hronika društvenih i jezičkih slojeva koji svuda oko njega, ali ne i u njemu samom, kao u jednom neprekidnom danu, netragom nestaju, a već sutra nešto se drugo zbude, veliko i svetlo“. Kako Vi to vidite?

"Vreme i vremena uvek imaju određeni obim u trajanju, a mi smo samo recipijenti njihovih viškova: društvenih, jezičkih, emotivnih. Ipak, u nama, pod optičkim staklom duha, ti viškovi postaju trajni, menjajući forme, ali zadržavajući suštinu minulih dana, lica, godina, tako da nije neobično kad neki lik, davno iščezao, kakva katedrala, napušteni luk, iskrsnu pred nama, osveženi i vitalni. Ta dva vremena naše stvarnosti stoje naporedo.“

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

Објава коју дели Miloš (@0tothelighthouse0)

Branko Miljković rekao je "da će poeziju svi pisati“. Da li je jedan od najvećih srpskih pesnika pogrešio u proceni ili ipak ne?

"Nije pitanje koliko će njih poeziju pisati, već iz kojih pobuda. Umesto da interpretiramo Miljkovićeve reči izvan konteksta ili, što je još gore, da ideološki zlostavljamo stihove, bolje je da podsetimo čitaoce da čitaju Branka Miljkovića širom otvorenih očiju i formiraju sopstvene vrednosne kriterijume, sponu između stihova i neprestanih mena spoljašnjeg sveta.“

Kako je biti pesnik u Srbiji leta gospodnjeg 2025?

"Bolje pitanje je kako je biti u Srbiji 2025. godine pošto smo svedoci smutnih vremena u kojima živimo. Voleo bih kada bi većina mojih kolega razumela da biti stvaralac podrazumeva i zauzimanje stava i preuzimanje odgovornosti spram stvarnosti kojom smo okruženi.“

Da li je poezija poklekla pred prozom u smislu da nije kod izdavača komercijalno isplativa?

"Proza je, ako govorimo finansijski i globalno, isplativija od poezije, osim ako se ne desi čudo. Međutim, isplativost je jedan od razloga zbog čega se više ne stvara velika književnost. To ne znači da sam naklonjen romantizaciji autorskog posla – oni i dalje zarađuju najmanje, što je poseban skandal ‒ već govorim o potrebama i zakonima tržišta. Isplativost – ne samo novčana – postala je i deo renomiranih nagrada te proglašenja ’najboljih’ podsećaju na salonske prezentacije Verdirenovih (U Potrazi za izgubljenim vremenom), a nagrađena dela ubrzo padnu u zaborav. Neko bi mogao dodati da su za to krivi hiperprodukcija i preopterećenost tržišta – u čemu ima istine ‒ ali mi delom učestvujemo u formiranju tržišta, servilnosti i podilaženju ukusu i strategijama poslovanja. Treba raditi na tome kako prekinuti začarani krug i videti da li za to ima zainteresovanih.“

Osnivač ste čitalačkog kluba To the lighthouse. Recite nam nešto više o tome?

"To the Lighthouse čitalački klub – radionica nastao je kao posledica dugogodišnjih razgovora o književnosti i filozofiji na ’Jutjubu’. Bilo je vreme da se ponudi novi prostor za dragocenu razmenu i iznenađen sam koliko je ljudi – iz različitih profesija – zainteresovano za dublje promišljanje o književnosti i filozofiji. Trenutno organizujemo dve radionice mesečno, od kojih je jedna uvek posvećena domaćem autoru ili autorki koji su, usled različitih faktora, ostali u zapećku ili su poznati samo posvećenicima. Cilj je da se takvi autori približe široj čitalačkoj publici.“

Da li ste nekada razmišljali da se okušate i u prozi?

"Naravno. Pisanje je počelo prozom, ali je splet okolnosti bio takav da je prvo što sam objavio bila zbirka poezije. Ne volim da govorim unapred, ali lonac je zagrejan!“

Može li sve veći upliv veštačke inteligencije da ugrozi poeziju i prave, žive pesnike?

"Tržište, sitni interesi i odsustvo ključnih karika u uredništvu ugrozilo je književnost mnogo više nego što bi to bila u stanju veštačka inteligencija. Posmatrajući jednoličnost, ukalupljenje i neinspirativnu svedenost regionalne poezije (zadržimo se na regionalnoj sceni), ne bih isključio mogućnost da će veštačka inteligencija umeti bolje da rasporedi i iskoristi postojeće elemente, a time naši pesnici i pesnikinje možda budu inspirisani da i sami postanu bolji.“

Da li se pesnik postaje ili rađa?

"Pesnik je svako ko ume da vidi. U istoriji filozofije i književnosti se toliko govorilo o tome koji je procenat rada, a koji talenta neophodan za valjanog pesnika. Ne prenebregavam uticaj obrazovanja, savladavanja književnih tehnika i upoznavanja s prethodnicima, ali je važnije kako negujemo percepciju. Obrazovanje predstavlja formalne odlike nege, ali smo u obavezi da sebe neprestano guramo iza vidljivog i dostupnog.“

Mogu li kultura i poezija da spasu ovaj svet?

"Nisam toliko optimističan niti verujem da je svetu potrebno spasenje. On uvek jeste.“

ENES HALILOVIĆ: "Teško je vreme u kojem se lako živi"