Scena
09.06.2021. 08:00
Nebojša Jevrić

Intervju Srba Ignjatović

Na egzistencijalnoj vetrometini

Srba Ignjatović
Izvor: Lična arhiva

Kolonijalni ili polukolonijalni status zaradili smo u međuvremenu u mnogo čemu, počev od ekonomije, vladajuće potrošačke logike, jezičke zbrke (koja proizvodi nekakav nemogući „srbliš“), do masovne kulture i umetnosti. Cinik bi se zapitao zašto onda da knjiga i književnost budu izuzetak. Zaboravili smo da je još pre sto godina Miloš Crnjanski, obazirući se na izdavaštvo i knjižarske izloge, zavapio kako postajemo „kolonija strane literature“

Jedan od najuglednijih srpskih književnika, istaknuti umetnik Srba Ignjatović, diplomirao je i magistrirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Bio je urednik „Omladinskih novina“, „Književne reči“, biblioteke prvih knjiga „Pegaz“, časopisa „Relations“. Takođe je bio urednik-saradnik u više izdavačkih kuća i profesionalni urednik u NIRO „Književne novine“.

Predavao je srpsku i svetsku književnost kao gostujući profesor. Književne tekstove objavljivao je u listovima i časopisima celokupnog nekadašnjeg jugoslovenskog kulturnog prostora. Napisao je, uredio i priredio više stotina knjiga. Danas je glavni i odgovorni urednik časopisa „Savremenik“ i urednik u izdavačkoj kući „Apostrof“.

Autor ste mnoštva knjiga kritike, eseja, proze, poezije. Međutim, u poslednje vreme sebe smatrate bivšim književnim kritičarem. Zašto?

"Zato što bi pravi kritičar trebalo da piše makar 35 redova za dnevnu novinu jednom nedeljno. Ja to ne radim, pre svega stoga što je smanjeno interesovanje samih novina za tu vrstu štiva. Svojevremeno je ʼPolitikaʼ, zahvaljujući subotnjem dodatku, imala običaj da ili kritički ozbiljno razmotri ili bar zabeleži pojavu i do pedeset novih knjiga mesečno. Sad se taj dodatak samo sporadično bavi novim knjigama, dajući prednost prevedenim, a ni sa ostalim novinama situacija nije drugačija. Eventualno se nađe neki uglić da stalni kritičar progovori o novoj knjizi, limitiran na dvadesetak štampanih redova. Kao jedan od metuzalema srpske književne kritike, bivši aktivni kritičar, koji je objavio 19 knjiga kritičkih, esejističkih i teorijskih tekstova i nekad redovno pisao za ʼPolitikuʼ, ʼBorbuʼ, NIN, a pokatkad i za novosadski ʼDnevnikʼ, zagrebačko ʼOkoʼ, te sarajevsko ʼOslobođenjeʼ , ʼOdjekʼ , ʼIlustrovanu politikuʼ i ʼVečernje novostiʼ, a naravno i za časopise poput ʼDelaʼ, ʼKnjiževnostiʼ, ʼKnjiževne kritikeʼ, novosadskih ʼPoljaʼ, niške ʼGradineʼ, kruševačke ʼBagdaleʼ i mnogih drugih – biću slobodan da podsetim kako je vo vremja ono postojala i takozvana TV lektira. Cela Jugoslavija imala je svega dve ili tri centralne televizije, a ʼTV lektiraʼ je plasirana nekoliko minuta uoči beogradskog ʼDrugog dnevnikaʼ, te se može reći da je, makar i prinudno, to gledala šarolika, masovna populacija naroda i narodnosti.

Moj dnevni kritički angažman okončan je upravo u ʼVečernjim novostimaʼ, a snimanja za ʼTV lektiruʼ se sećam zbog jedne zanimljivosti. Obično nisam morao da ponavljam svoj dvo ili trominutni iskaz, na radost kamermana, ali jednom jesam. Ispostavilo se da je iza mojih leđa, tu gde smo snimali, na zidu visila mapa Jugoslavije, koja je bila drastično poderana. Valjda je to bio sudbonosan znak onoga što će uslediti...“

Osim što danas knjiga više nije u žiži interesovanja, šta se još promenilo?

"Sada bih mogao tome da dodam da smo kolonijalni ili polukolonijalni status zaradili u međuvremenu u mnogo čemu, počev od ekonomije, vladajuće potrošačke logike, jezičke zbrke (koja proizvodi nekakav nemogući ʼsrblišʼ), do masovne kulture i umetnosti. Cinik bi se zapitao zašto onda da knjiga i književnost budu izuzetak." 

Da li je moguće danas u Srbiji pouzdano pratiti književne tokove, s obzirom na izdavačku hiperprodukciju?

"Kada se osvrnem na minulo vreme, doduše bez nostalgije, ali svestan onog što je u dobrom smislu bilo drugačije, podsetiću da su tadašnji vodeći izdavači knjige objavljivali periodično, recimo – u proleće, pa u jesen pred Sajam, i čovek koji piše kritiku gotovo je imao obavezu da u tim sezonama obiđe izdavačke kuće i opskrbi se, naravno besplatno, primercima svih knjiga za koje je zainteresovan. Nedužni čitalac ovog razgovora pomisliće da sam kući vukao vreće knjiga, ali nije tako – u to doba postojalo je desetak bitnih izdavača (ʼProsvetaʼ, ʼNolitʼ, ʼRadʼ, BIGZ, Matica srpska, Srpska književna zadruga, ʼBagdalaʼ, ʼGradinaʼ, niška ʼProsvetaʼ), a danas je u Srbiji registrovano više od tri stotine izdavačkih kuća!“

Kažu da su svi umetnici, pa i pisci, veoma sujetni, a kritičari direktno barataju sujetom. Šta se desi kad previde ili zanemare nekog vrednog pisca?

"Najžešću kritiku mog višedecenijskog angažmana izrekao mi je jedan srditi kolega, uz čašicu. Optužio me je da sam ʼdavao nužni smeštaj srpskoj literaturiʼ. Činjenica je da o njemu nisam pisao, mada je to zasluživao, ali nema tog kritičara, dobro znamo, počev od Skerlića, da nije načinio neke previde i ogrešenja. No, mi smo tada imali suštinski pristup delu kojim se bavimo. Danas se o knjigama mahom piše s marketinškim motivom.

I nažalost u medijskom fokusu su pretežno prevedene knjige. Biće da je to zasluga izdavača, ali i evropejske i mondijalističke orijentacije samih medija. Zaboravili smo da je još pre sto godina Miloš Crnjanski, obazirući se na izdavaštvo i knjižarske izloge, zavapio kako postajemo ʼkolonija strane literatureʼ.

U nedostatku kritičke pažnje, pisci su bačeni na ledinu i kulturnu marginu, upućeni da se sami bore, da dostavljaju kolegama i prijateljima sopstvene knjige i da medijske poslenike hvataju za rukav. I još se tome pridodaju skandali. Istina, skandal je i ranije prodavao knjigu. No, nije manja istina ni da su političke zabrane uticale na sudbinu knjiga poput Mihailovićevih ʼTikavaʼ, ʼGolubnjačeʼ Jovana Radulovića, sve do ʼVunenih vremenaʼ Gojka Đoga. Danas, u demokratiji, nema slatkog zabranjenog voća, ali ni jagme za škakljivim delima."

I Vi ste svojevremeno objavili jednu knjigu koja je uzbunila javnost...

"Dugo sam i sam jeo opori izdavački hlebac. Mala izdavačka kuća, ʼApostrofʼ, koju sam osnovao prevashodno kako bi podržala opstanak časopisa ʼSavremenikʼ – kao svoju prvu knjigu, pre tridesetak godina, na početku ere višestranačja, objavila je ʼTehniku državnog udaraʼ Malapartea. Prvi kupac te knjige bio je Savezni SUP, a spontana medijska pažnja izuzetna. Svedok sam da su ljudi kupovali odjednom i po više primeraka, za sebe i za prijatelje, po inerciji očekujući da će knjiga biti zabranjena.

Srba Ignjatović, profesor i književnik
Izvor: Lična arhiva (Anđela Stevanović)

Ona je zaista i bila zabranjena između dva velika rata u gotovo čitavoj Evropi, naravno u Italiji, pa i u Kraljevini Jugoslaviji. Osim što analizira državne udare od Napoleona do Boljševičke revolucije, Malaparte vispreno objašnjava kako se osvaja vlast. On ne veruje u mase, u spontanost, već u ekipe obučenih specijalista. Poručuje da vlast ne počiva u praznim zgradama, već je osvaja onaj ko preuzme električnu mrežu, vodovod, radio, telefoniju. Danas bismo tome dodali televiziju...“

Šta se još promenilo do danas?

"Malaparte nije mogao da predvidi internet i eksploziju društvenih mreža, ali svedoci smo da se i toj vrsti, navodno raspusne slobode, može stati ukraj. Velike medijske kompanije i provajderi preuzimaju ulogu delikatnih cenzora, ne ustežu se da informacije podvrgnu nametnutim pravilima političke korektnosti. I tako, malo-pomalo, vidimo kako ta korektnost, ne samo putem društvenih mreža već i brojnih televizija, preplavljuje umove.

Današnji kritičari medija, imajući u vidu šta se sve kroz njih prodeva i postiže, već barataju sintagmom ʼdigitalni logorʼ. Ljudi primećuju da kada počnu da razmišljaju o kupovini nekog kućnog predmeta, komada odeće ili obuće, odjednom bivaju na svom kompjuteru ili mobilnom telefonu zasuti reklamama u vezi sa onim što ih upravo zanima. Ispoveda se nedavno u novinama jedan čovek novoga doba kako se sreo s prijateljem i, u kafiću, uz isključene mobilne, vodio razgovor o trećem kolegi, koji im je neophodan za neki posao.

Po povratku kući uključio je mobilni i odjednom se suočio sa bujicom informacija o odsutnom prijatelju. Ljudi počinju da strepe od svih stvari koje imaju veze sa elektronikom jer stiču utisak da ih one posmatraju. Sajtovi koji se bave raskrinkavanjem teorija zavere odmah im poručuju da su postali žrtva jedne takve zablude. S druge strane, odbacivanje svake kritičke sumnje najlakše je upravo u skladu s pravilima političke korektnosti – kada se ona proglasi za zaveru, za zabludu, odnosno za glupost."

Vi lično ste na bezbednom odstojanju od svega ovoga jer i dalje rado koristite fiksni telefon i pisaću mašinu...

"Što bi rekao Dobrica Ćosić, ili sam se ja obreo u tuđem veku, ili ostao u dobrom društvu autora poput Milovana Danojlića, Ljubomira Simovića i još nekih čije tekstove na elektroniku prevodi tuđa ruka. Sada nas obaveštavaju da smo na pragu nove tehnološke revolucije. Nastupa postindustrijsko doba. Parna mašina je porodila fabrike, a sada su fabrike i proizvodnja iseljeni u treći svet. Izgleda da tom svetu i mi sami u dobroj meri pripadamo.

Finansijske himere i fikcije, berzanska prodaja magle, papira koji obećavaju basnoslovne zarade bez rada i pokrića, novi su mondijalistički proizvodi. Novac se štampa poput novina, takođe bez realne podloge u vidu roba i usluga. Falila je samo korona da zabiberi čorbu! Farmakologija i medicina postaju najunosnije biznis grane. Činjenica je da se ljudski vek produžio, ali on nema zdravi, nego bolesni, lekovima, terapijama i operacijama garnirani produžetak.“

To i nije tako loše jer se u produžetku svog veka Vi i dalje bavite, ne toliko književnom kritikom, koliko prozom i poezijom...

"Mislim da sam objavio jedanaest knjiga poezije i tri izbora. Posebno sam zahvalan za veliki izbor koji je 2000. godine priredio i opsežnim uvodom, čitavom studijom, opremio dr Jovan Pejčić. Izdavač je bila ʼProsvetaʼ, a urednik Čedomir Mirković. Usledila su još dva manja izbora – jedan u izdanju SKZ-a, a drugi ʼVukaʼ iz Loznice. Ali, mislim da sam ovim Pejčićevim i Mirkovićevim pothvatom ulovio poslednji voz – priznadoše me kolege pesnici i poneki kolega kritičar, tako da nisam zalud mrčio pero. Usledili su i prevodi na italijanski, rumunski, nemački, češki, makedonski, bugarski, engleski...

Moje pesme dobile su i poneko mestašce u antologijama. Kada je reč o prozi, čini mi se da sam se najviše ogledao u minijaturama i kratkim pričama. Kao matorac, dodatno sam se obezobrazio, pa objavio kolažni roman ʼMrežolovkaʼ (2019), u izdanju ʼIstokaʼ iz zavičajnog Knjaževca i ʼPravi život gospodina Stajnicaʼ, zaslugom veoma trudoljubivog ʼPresingaʼ iz Mladenovca. Kao što se da videti, mahom sam objavljivao kod manjih izdavača, a posebna strast su mi bili takozvani gerilski izdavači. Takav je bio davno ugašeni ICS, koji je vodio mag izdavaštva i dizajna, pokojni Nenad Čonkić. I Kiš se jagmio da svoje po-etičke knjige objavi kod Čonkića, i Albahari, pa zašto ne bih i ja. Tu je objavljena moja knjižica ʼDoba kolažaʼ – raspusni, jezički razuzdani eseji i prozni zapisi, sročeni na način koji nikada više nisam ponovio.

Zanimljivo da je taj rukopis najpre bio prihvaćen u ʼProsvetiʼ, uz uslov da odstranim dva ključna teksta i zamenim ih tekstovima motivski i stilski saglasnim sa ostalim delovima knjige. Takvi su bili tadašnji veliki izdavači. Postavljali su svoje uslove, pa čak diktirali kako treba pisati. Neke kolege, koje su prihvatale takve savete, objavile su knjige u velikoj ʼProsvetiʼ. Kako sam bio uveren da pisanje nije isto što i proizvodnja šrafova, uz uslov da jedan drugom budu nalik, otrčao sam kod Čonkića."

Stižete da se bavite i uređivanjem najstarijeg književnog časopisa u Beogradu. Kada je osnovan „Savremenik“?

"Ovaj časopis osnovan je 1955, a ja ga uređujem od 1985, kada su ga objavljivale NIRO ʼKnjiževne novineʼ. Od 1992. izdavač je ʼApostrofʼ, a ja sam i dalje urednik – koji se bori da se časopis ne ugasi poput uglednih časopisa ʼKnjiževnostiʼ i ʼDelaʼ, koji su ʼšaptom paliʼ. S druge strane, paradoks je da su moji počeci vezani za časopis ʼDeloʼ. Postao sam saradnik tog časopisa na poziv velikog urednika Muharema Pervića, davne 1966. godine, kada beše minuo sukob modernista okupljenih oko ʼDelaʼ i realista oko ʼSavremenikaʼ.
Nisam, dakle, pretrčao iz tabora u tabor, u ʼSavremenikʼ sam prešao kada je utihnulo varničenje. Bilo je i drugačijih perioda, pa je u vreme velike inflacije, zahvaljujući tadašnjem ministru kulture Miodragu Đukiću, časopis još uvek mogao da isplaćuje skromne autorske honorare. Danas to više nije moguće. Tanko materijalno stanje razlog je što nije urađena bibliografija za tih tri stotine brojeva časopisa, jer je to obiman posao koji rade ljudi od struke i jasno je da se u takve kabaste pothvate ne upuštaju besplatno.

Časopis bi mogao da ima bolji dizajn, krupniji, čitljiviji slog, više vizuelnih priloga i pogotovo je mana što su tekstovi zbijeni, prosto nalepljeni jedan na drugi – sve zbog štednje. Ovih dana pojaviće se tristoti, jubilarni broj časopisa ʼSavremenikʼ, koji je uistinu opstao te silne decenije pomoću štapa i kanapa. Za njegov opstanak zaslužni su autori, ali ne manje pretplatnici, dok je podrška Ministarstva kulture mahom simbolična, a povremeno zna i da sasvim izostane."

Država je, zbog štednje, obustavila konkurs za takozvane nacionalne penzije. Da li ste vi, koji ste ih već dobili, sigurni da ćete ih dobijati dok ste živi?

"Ništa pod kapom nebeskom nije sigurno i zauvek. Događalo se da kasne, pa se Dobrica Erić u jedan mah pitao nisu li ukinute. U periodu velike štednje, kada su sve penzije umanjivane, umanjivane su i takozvane nacionalne – za deset procenata. Uz to, inflacija je uradila svoje pa je njihova vrednost gotovo prepolovljena. Zahvalnost, svejedno, dugujemo što su svi ovi faktori uzeti u obzir pa je to primanje od ove godine izjednačeno sa prosečnim dohotkom u društvenim firmama (60.000 dinara) i na taj način unekoliko zaštićeno od obezvređivanja. Nekada je postojala praksa u okviru umetničkog udruženja da na osnovu godina plodonosnog rada samostalni umetnik stekne status istaknutog, a time i duplu penzijsku osnovicu, odnosno pristojnu penziju, dočim današnje umetničke penzije nisu dovoljne za normalan život stvaralaca.

Otud jagma za nacionalne penzije. Sada desetine značajnih pisaca čekaju kada će Ministarstvo kulture, posle višegodišnje pauze, objaviti sledeći konkurs, a najavljeno je da će iz oba književnička udruženja za nacionalnu penziju moći da konkurišu ukupno tri kandidata! Mnogi veliki umetnici u ovoj državi zlopate se na egzistencijalnoj vetrometini jer njihova dela, temelji nacionalne kulture, nemaju tržišnu vrednost.

Nacionalna penzija, kad je uvedena, izvidala je rane dobrom broju pisaca, ali sada kao da država nema snage da istraje na tom dobrom putu."

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Riznica divnih i besprizornih
Ljudmila Ulicka

Preporuka za čitanje

08.06.2021. 09:47

Riznica divnih i besprizornih

Predstavljamo vam knjigu Ljudmile Ulicke: „Sveto smeće“, prevodilac: Neda Nikolić Bobić; izdavač: Arhipelag
Close
Vremenska prognoza
clear sky
36°C
01.08.2021.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve