Intervju

Nataša Rogelja: "Ljude je nekada vodila ideja, a danas ih pokreće teškoća"

Gost ovogodišnjeg 67. Međunarodnog sajma knjiga u Beogradu je slovenačka književnica i antropološkinja Nataša Rogelja čiji je roman “Trinaesti mesec“ prošle godine izašao u izdanju “Geopoetike“, a u prevodu Jelene Dedeić.

Nataša Rogelja studirala je etnologiju, kulturnu antropologiju i sociologiju kulture na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Ljubljani i doktorirala iz oblasti socijalne antropologije 2005. godine. Od 2011. radi kao naučna saradnica u Institutu za slovenačko iseljeništvo i migracije pri Naučnoistraživačkom centru Slovenačke akademije nauka i umetnosti.

Njen rad fokusira se na migracije životnog stila, studije mobilnosti, nove oblike nomadizma, radne migracije žena, a odnedavno i na eksperimentalnu etnografsku metodologiju, kao i kreativnu publicistiku. Njena knjiga “Hodopisi. Etnografski eseji s metodološkim razmišljanjima o hodanju i pisanju“ (2023) nastala je u koautorstvu sa Špelom Ledinek Lozej s kojom je hodala i pisala više od dvadeset pet godina.

U studiji na engleskom jeziku “Plavi horizonti“ (“Blue Horizons“, 2017) bavila se istraživanjem nomada novog doba sa antropološkog gledišta.

Njene publikacije obuhvataju niz antropoloških monografija i članaka, etnografske foto-dokumentarne izložbe, predavanja, knjige i romane za decu, kao i putopisne reportaže za novine, a u intervjuu za nedeljnik “Ekspres“ Nataša Rogelja govori o svom stvaralaštvu, putovanjima, književnosti danas sa posebnim osvrtom na Sajam knjiga 2024.

Gost ste ovogodišnjeg međunarodnog Sajma knjiga u Beogradu. Šta ova manifestacija za Vas lično znači?

“Veoma sam se obradovala pozivu, ne samo zato što je to prilika da svoj rad predstavim na jednom od najvećih i najstarijih sajmova u regionu, već uglavnom zato što ću o svojoj knjizi govoriti u gradu mog detinjstva. Ponekad su važni i lični motivi. Inače, Sajam je nesumnjivo jedan od najznačajnijih književnih događaja u regionu, pre svega mesto gde se pruža prilika književnicima i književnosti koja je pisana na raznim slovenskim jezicima. I nije reč samo o jeziku, već o specifičnom kulturnom kontekstu koji ova književnost izražava, stvara i podržava. Drugim rečima, mislim da Beogradski sajam otvara vrata i onim autorima koji su kvalitetni, značajni, aktualni, a koje zapadni, posebno anglosaksonski svet, nekako previđa, ne prepoznaje, možda jednostavno ne oseća sa njima. Pritom, Sajam nikako nije slovensko-ekskluzivan, njegov kvalitet je upravo u tome što stvara dijalog otvorenog formata.“

Prošle godine u izdanju “Geopoetike“ pojavilo se srpsko izdanje Vaše knjige “Trinaesti mesec“. Kako biste je predstavili našim čitaocima?

“’Trinaesti mesec’ je književni antropološki putopis, neke vrste hibridni žanr, koji je teško kategorizovati. U knjizi su izloženi portreti morskih nomada, literarizirane životne priče ljudi koji putuju, žive i rade na jedrilicama po Mediteranu. Portrete povezuje moja priča višegodišnjeg porodičnog putovanja Mediteranom isprepletena antropološkim istraživanjima. To nisu priče izuzetnih, neobičnih osoba, to su više neobične priče običnih ljudi. Knjiga ima nameru da zaustavi čitaoca, dajući mu vremena i za odmor i za razmišljanje o ukradenom vremenu, trinaestom mesecu. Knjiga ’Trinaesti mesec’, iako je u njoj puno mora, zapravo više govori o vremenu nego o prostoru, o trenucima koje su moji saputnici ukrali ovom brzom svetu, govori o geopoetici vremena.“

Ova je knjiga bila među deset najčitanijih dela u Sloveniji. Da li Vas je to iznenadilo?

“Slovenačke biblioteke objavljuju liste najčitanijih knjiga, a u prve dve godine od objavljivanja ’Trinaesti mesec’ je bio visoko na tim listama. Da, to me je u prvi mah iznenadilo, pogotovo što dolazim iz nauke, gde stručne knjige ostaju u uskom krugu čitalaca. Iznenadilo me je i zato što je moj jezik poetičan, a žanr koji mi je blizak je esejistički. Ali onda sam shvatila da je ljudima potrebno sporo putovanje, da je poetika važna za današnji svet, da ljudi razmišljaju o bekstvima, o prolaznom vremenu, da razmišljaju o svom trinaestom mesecu. Ponekad su mi čitaoci ostavljali malu misao putem mejla, razmišljanja dok su čitali knjigu, drugi put me je u gradu zaustavila riđokosa gospođa i rekla da i ona već dugo planira da ode. ’I ići ću jednom’, nestašno je rekla na kraju našeg kratkog razgovora i izgubila se na ulicama kišne Ljubljane.“

Sedam godina proveli ste ploveći Mediteranom sa svojom porodicom. Koliko je hrabrosti trebalo da se odlučite na tako nešto i koliko ste se promenili nakon tih sedam godina?

“Ne bih rekla da sam hrabra, naprotiv. Ali ljudi smo fleksibilni, život se kreće relativno sporo, a mi se usput prilagođavamo. Prve godine ponela sam mnogo lekova sa sobom, mnogo briga je putovalo sa mnom, ali onda sam videla da se sa decom može živeti na jedrilici, da se može raditi na daljinu, da je moguće pisati i stvarati na nemogućim mestima. Danas postoje vrlo pouzdane vremenske prognoze, polako počinješ da veruješ u brod, u svoje sposobnosti, u svoju sreću… Kada danas razgovaram sa ljudima koji bi želeli da krenu na takav put, ali ne mogu da se odluče, čini mi se da je svakako potrebna neka vrsta hrabrosti. Potreban je taj prvi skok glavom. Na neki način napuštate sigurnu luku, posao, prijateljstva, ustaljeni ritam... I onda, kad se vratite, ne vraćate se na istu tačku iz koje ste krenuli.“

Da li ste poznavali Beograđanina Srboljuba Kojadinovića koji je sa svojom porodicom i brodom “Kli-kli“ takođe poput Vas, samo mnogo duže, plovio svetskim morima?

“Ovo je jedna veoma zanimljiva priča. Još kao dete leta sam provodila kod bake i dede u Beogradu. Ponekad sam prepodne gledala dečji program. U to vreme na programu je bio Branko Kockica, a tu i tamo pojavile su se i čudesne (tako su meni delovale) snimke porodice koja je živela na jedrilici, putovala svetom i čitala odlomke iz knjige ’Mali princ’. Ne mogu vam reći kako me to privuklo. Kao da je moj dečji um pretekao vreme i naslutio budućnost. Nakon toga sam mnogo puta razmišljala o tim snimcima, tražila sam autora, ali uzalud. Možda je to sve bio samo san, razmišljala sam. Pre par godina razgovarala sam sa prijateljicom iz Pule koja radi na televiziji. Slučajno sam počela da joj pričam o ovoj TV seriji i rekla joj u istom dahu da je to možda sve plod moje mašte. Saslušala me je i onda rekla: ’Ti misliš na Srboljuba? Mogu pitati kolegicu iz TV Novi Sad ako te snimke još postoje…’ I tako sam saznala za posadu ’Kli-kli’. Posle posade jedrilice zvane ’Besa’, koja je od 1965. do 1967. godine oplovila svet, ’Kli-kli’ je bila druga jugoslovenska jedrilica, koja je krenula tim putem. U stvari, ’Kli-kli’ su zapravo bili prvi jugoslovenski morski nomadi jer je Joža Horvat i posada ’Bese’ imala drugačije motive.“

Saša Edi Đorđević: "Društvo postaje sve više tehničko, a sve manje duševno"

Intervju

Scena 22.08.2024. 16:05

Saša Edi Đorđević: "Društvo postaje sve više tehničko, a sve manje duševno"

Šta biti moderan nomad zapravo danas znači? Da li je to danas retka prilika da se iskusi istinska sloboda?

“Jedan od likova u knjizi razmišlja kako su ljudi nekada bili vođeni idejom, a danas ih pokreće teškoća. U tome ima nešto istine. Ovaj lik pripada starijoj generaciji morskih nomada, hipi generaciji, koja kao da je više putovala zbog ideala, iako stvari nisu tako oštro razdvojene. Ipak, upoznala sam mnoge ljude koji danas na ovaj način kreativno rešavaju nevolje (na primer razvodi, smrt u porodici, problemi u pronalaženju posla, otpuštanja, tenzije između moralnih i ekonomskih imperativa kada se ljudi u multinacionalnim kompanijama nađu u situaciji da moraju da otpuste bolesnog kolegu...). Srela sam mnogo Engleza koji su bili otpušteni u ekonomskoj krizi 2008. To su bili ljudi u kasnim pedesetim, otpušteni su sa posla, prodali su kuću, otplatili dug, kupili jedrilicu i tako uštedeli nešto novca da bi živeli na barci do svoje 65. godine, kada bi dobili penziju. Čini se da more, bar nekima, još može da posluži kao prostor slobode. Danas, naravno, more, pogotovo Mediteran, ima i drugo lice, ono koje nas podseća na biblijske strahote velike vode. Mnogi migranti koji danas prelaze Sredozemno more vide i osećaju more sasvim drugačije.“

Da li je bilo nekada situacija kada ste se pokajali zbog odluke da neko vreme ne živite konvencionalnim načinom života?

“Iskustvo dugog putovanja sa decom može biti zamorno. Život na barci je često vlažan, neudoban, buđav ‒ u kišnim mediteranskim zimama odeća i knjige dobiju crne tačke, a preživeti 24 sata sa decom na malom prostoru nije lako. Ali u zamenu za sve to, dobijate vreme. Trenutak, kada ste usidreni usred zaliva na Kritu, recimo u utorak uveče u decembru i sve te zimske zvezde su iznad vas. Nikada se nisam pokajala, ali neću reći da je bilo uvek lako.“

Vi ste antropolog i etnolog. Šta danas najviše formira i označava jednu naciju. Da li je to jezik, vera ili nešto treće?

“Kada govorimo o nacionalnosti, nacijama, etničkoj pripadnosti, zapravo govorimo o grupnim identitetima. Ljudi su oduvek živeli u zajednicama, mi smo društvena bića, potrebni smo jedni drugima, potrebni su nam prijatelji, rođaci, jezik kojim se izražavamo, priče koje pričamo i u koje verujemo, ali pre svega potrebna nam je zajednica u kojoj se osećamo bezbedno i slobodno, bez obzira na to koliko jezika zajednica govori. Znamo, na primer, da pogranične zajednice govore više jezika, da tu nekad postoje različite veroispovesti, a ipak su to povezane zajednice. Dakle, u tom slučaju zajednicu najviše karakteriše granica i život sa granicom. Trenutno čitam putopisni roman bugarske spisateljice Kapke Kasabove pod naslovom ’Granica’, gde se to lepo vidi. Nacionalnost je ’nedavno izmišljena pojava’, moderna pojava o kojoj nemam dobro mišljenje i koja je, ako je posmatrate antropološki, donela više problema nego rešenja. Rađanje nacija i nacionalizma obično se smešta u početak 19. veka, to je brak između države i nacije za koje se pretpostavlja da su etnički, kulturno i jezički homogene. Problem je u oštro definisanim granicama koje u stvarnosti nikada ne postoje. To ne znači da ne treba negovati posebnosti, različite jezike, običaje, kulture... Problem je u tome što se ponekad ’najprirodnija’ sredstva grupnosti koriste u političke, diskriminatorne i neprijateljske svrhe. U vremenima povećane mobilnosti, često je slučaj da ljudi pripadaju nekolikim zajednicama istovremeno. Ja sam recimo kulturno vezana za jugoslavenski i šire balkanski prostor, najlakše se izražavam na slovenačkom, najlakše bi za sebe rekla da sam Ljubljančanka, podjednako udobno čitam na nekoliko jezika, engleskom, slovenačkom, srpskom i hrvatskom. Verujem u dobro i u srećan kraj. Ko sam ja?“

Planirate li neka putovanja u narednom periodu, neke nove putopise...?

“Trenutno mnogo hodam, takođe u istraživačke svrhe. Nedavno sam sa koleginicom Špelom Ledinek Lozej napisala knjigu antropoloških eseja o hodanju i pisanju, gde su opisani naši zajednički istraživački putevi. Otkrivamo recimo stare trgovačke puteve u Istri, šetamo i razgovaramo sa ljudima o njihovom odnosu prema pejzažu, prema gradu, ulicama, pratimo stada pastira, šetamo rekama. Knjiga ’Hodopisi’ objavljena je na slovenačkom, ali će sledeće godine biti prevedena na engleski jezik. Poslednje dve godine ’putujem’ i kroz život svoje šire porodice i pripremam biografski roman. To su moja putovanja za sada, dok čekam, da moja deca završe škole.“

Kako vidite razvoj veštačke inteligencije, može li AI da ugrozi književnost i umetnost u celini?

“Možda je problem u tome da pokušavamo da koristimo AI za pogrešne stvari. Da li nam je zaista potrebna veštačka inteligencija da nam napiše roman, pesmu, koncert? AI je jedan od novih alata, i za književnost. Ali pre svega, bilo bi neophodno doneti neka moralna i etička pravila za korišćenje ovih novih alata. Ne bojim se da bi AI na bilo koji način ugrozio umetnost, ali svakako će je promeniti. Upotreba računara je takođe promenila način pisanja, a samim tim i samu književnost. Pisanje na papiru podseća na klesanje kamena, a pisanje na kompjuteru liči na oblikovanje gline. Kakvo će biti pisanje koje koristi veštačku inteligenciju? Ljudi su po prirodi radoznali, a testiranje novih mogućnosti deo je igre života.“

Dušan Cicvara: "Žao mi je što Delon nije snimio film o 'aferi Marković'"