Saša Edi Đorđević: "Društvo postaje sve više tehničko, a sve manje duševno"

Posle više od tri decenije karijere u MUP-u Republike Srbije, gde je stigao do čina potpukovnika, penzionisan je u januaru ove godine. Ponosni je otac ćerke Sare.

Umetničku karijeru počeo je kao muzičar u hevi metal bendu Patrias, osnovanom u Smederevu 2005. godine. Autor je većine tekstova i kompozitor dela muzike na dva objavljena studijska albuma: Put (2014) i Imperator (2018). Na prvom albumu svirao je bas gitaru, na drugom je bio pevač i basista. Grupa je zabeležila brojne nastupe u Srbiji i inostranstvu.

Autor je "Trilogije o slobodi“, koju čine istorijski romani o životu Srba pod turskom okupacijom "Janičar“, "Ustanik“ i „Četnik“, savremenog trilera "Doktor“, antiratne akcione drame "Umetnik“ i najnovijeg istorijskog romana "Ustaša“.

Po motivima romana "Ustanik“ napisao je istoimenu pozorišnu dramu, čije se izvođenje priprema. Kao koautor, objavio je pripovetke "Golubica“ (objavljena je u zbirci "Gvozdena kapija“, čiji je izdavač Narodna biblioteka u Golupcu) i "Leptir“ (objavljena je u zbirci "Čuvari zlatnog runa 3“, čiji je izdavač Centar za kulturu u Kučevu). Po motivima ove druge pripovetke napisao je scenario za istoimeni dugometražni igrani film, a pripreme za snimanje su u toku. Koautor je i scenarija za igrani film "Majka“, čija je ekranizacija takođe u pripremi.

Od 2020. godine član je Udruženja književnika Republike Srpske, a od 2022. i Udruženja književnika Srbije, gde je u Pravnom savetu.

Kao glumac i kaskader, učestvovao je u snimanju igrano-dokumentarnih serija "Srce zločina“, "Iza rešetaka“, igranih serija "Pet“, "Komšije“, "Jedini izlaz“, "Tajkun“, "Grupa“, "U klinču“, "Urgentni centar“, filma i serije "Južni vetar“, "Oluja“ i "Heroji Halijarda“…

U intervjuu za nedeljnik "Ekspres“ o svom najnovijem romanu intrigantnog naziva "Ustaša“, ali i o književnom i muzičkom radu govori pisac, muzičar i policijski inspektor u penziji Saša Edi Đorđević.

Posle trilogije sa temama iz srpske istorije u doba turske okupacije, ovoga puta ste napisali roman o ustaškim zločinima. Zašto baš takva priča?

"Ustaški pokret, prema posledicama koje je proizveo i proizvodi i danas na prostoru Balkana ili bivše Jugoslavije, zaslužuje mnogo knjiga, mnogo udžbenika, filmova, serija, predavanja, tribina… U okvirima svojih skromnih moći, želeći da na jednostavan i zanimljiv način približim ovu temu onima koji o njoj ne znaju mnogo i da podsetim one koji znaju, napravio sam priču o stradanju jedne srpske krajiške porodice, jednog hrabrog mladića kog je sudbina, u najstrašnijem ratu koji je čovečanstvo dosad videlo, zgrabila u svoje kandže i nemilosrdno mlela. Mlela baš onako kako je hrvatska država mlela srpski narod, i neke druge, u više navrata, kako god se zvala. U slikanju tih strahota trudio sam se da budem neostrašćen i što objektivniji, što nije bilo nimalo lako. Verujem da sam uspeo u tome i da je na stranicama ’Ustaše’ dobro prikazana uloga Hrvata, Srba i ostalih učesnika u tim užasnim događajima, nepojmljivim umu i duši običnog čoveka.“

Kako ste prikupljali građu za ovo delo?

"Nažalost, građe je mnogo i svuda. Pod našim nogama, u jamama i masovnim grobnicama, otkrivenim i neotkrivenim. U našim rekama, koje na muljevitom dnu čuvaju kosti onih koje su zlikovci, žive i mrtve, razbijenih lobanja, bez očiju, ušiju i noseva, ruku vezanih žicom, uputili da plove ka matici, ka Srbiji. I na nebu, odakle nas posmatraju duše naših predaka, nevinih žrtava, i od nas traže samo jedno – nezaborav! Uz takvu tragičnu osnovu i sve ono što je istorija zabeležila, bilo je lako napisati ovakav roman. Lako u književnom i veoma teško u emotivnom smislu.“

Da li ste tokom pisanja "Ustaše“ saznali neke pojedinosti iz naše ne tako davne prošlosti koje do sada nismo znali?

"Svaki roman koji sam napisao doneo mi je neka saznanja, neka osećanja, proširio vidike i doveo me do poznanstva sa nekim interesantnim ljudima, učesnicima i svedocima nekih dešavanja. Književno stvaralaštvo nije mi donelo samo autorski napredak, već i lični, ljudski, duhovni. Više znam, bolje vidim i predviđam. Baš po onoj staroj da se čovek uči dok je živ. Deo tog napretka utkao sam u stranice svojih knjiga, neke događaje sačuvao sam od zaborava, ali mislim da u poslednjem romanu nisam otkrio ništa što se već nije znalo.“

Jasenovac je simbol zla i nezalečena rana. Da li će i kada zvanična Hrvatska priznati zločine počinjene u Jasenovcu, ali i u operaciji "Oluja“?

"Smatram da je nerealno očekivati da Hrvatska ikada prizna zlodela počinjena u njeno ime, pod njenim grbom i zastavom. I pored činjenice da ih nisu izvršili samo etnički čisti Hrvati. Jer, počinili su ih i pokatoličeni Srbi, koji su se smatrali i smatraju Hrvatima, trudeći se iz sve snage da pokažu koliko se gnušaju svega što su do juče i sami bili. Počinili su ih i islamizovani Srbi, koje su ustaše zvale hrvatskim cvijećem, a koji odvajkada žele da budu bilo šta drugo sem onoga što stvarno jesu. Na kraju, uopšte i nije važno ko su neposredni izvršioci. Važno je da na nepobitnom genocidu nad Srbima, činjenom u talasima tokom čitavog veka, leži hrvatska državnost. Ona drugi temelj nema. Kako onda da iko ko se oseća ponosnim podanikom takve tvorevine klekne pred srpskim žrtvama?! Budimo realni, čuvajmo svoja sećanja na svaki način, a Hrvati neka se bave svojim jadima.“

Da li je stvaranje Jugoslavije i prihvatanje Hrvata kao braće bila srpska istorijska greška?

"Kada čovek ima lošeg brata ili brata sa kojim ima neki spor, obično pokuša da ga popravi, da mu da šansu, da izgladi stvari. Ako to ne uspe, udalji se. Hrvati jesu naša braća, da ne idem toliko daleko da kažem da smo, u suštini, isti narod. Mnogo pre stvaranja Jugoslavije Srbi su znali da su Hrvati braća sa kojom se, blago rečeno, ne slažemo. Trebalo je da se na vreme udaljimo. Da ostanemo u granicama koje smo mogli da dobijemo, a njih i Slovence da prepustimo sudbini. Nažalost – da, počinjena je greška. Skupo nas je koštala, a košta i dan-danas. Jednom smo stvorili i jednom obnovili isti promašeni projekat, državu-eksperiment, zlog monstruma koji je pojeo mnogo mesa, ubedljivo najviše srpskog.“

Osim istorijskih romana, napisali ste i triler "Doktor“. Šta ste time hteli da kažete o belim mantilima?

"Reč je o priči o kriminalu, sportu, navijačima, državnoj upravi… Medicina je samo deo opšte slike, a doktor Nemanja Vasić je glavni lik, igrom slučaja upetljan u sva dešavanja. Roman je objavljen malo pre korona histerije, možda bih danas neke stvari napisao drugačije. To svetsko ludilo, koje je trajalo nekoliko godina, dovelo je do toga da se mnogi beli mantili uprljaju i da ljudima bude poljuljano poverenje u medicinske radnike. Meni je zbog toga naročito žao jer su me neki divni ljudi, doktori, svojevremeno uspešno ’popravili’ posle izuzetno teške povrede, a moja ćerka je medicinska sestra. Stvari se polako normalizuju, ali mrlja ostaje, sećanje na greške je živo, čemu doprinosi okolnost da nam se svaki čas preti novom pandemijom.“

Šta nam poručuje Vaša antiratna akciona drama "Umetnik“?

"U ovom romanu nema nacije, religije i boje kože. Likovi nemaju imena i prezimena, samo nadimke. Oni su neki obični ljudi koji doživljavaju uobičajene uspone i padove. Poruka je da svuda postoje samo dobri i loši ljudi i da je rat zlo koje treba izbegavati koliko god je to moguće. Nažalost, neki razumeju samo jezik sile.“

Bavite se već dugo i rok muzikom u bendu Patrias. Predstavite nam svoju grupu.

"Mi smo autorski hevi metal bend, stvaramo i izvodimo pesme na srpskom jeziku i nikada na nastupu nismo svirali tuđu stvar. U postavi je gitarista i kompozitor Darije Daki Dejanović, bubnjar i perkusionista Igor Ranđelović, kao i moja malenkost na glasu i basu. Teme naših tekstova su ljubav, religija, istorija, rat, politika, vlast, unutrašnji čovekov život… Svirali smo u Srbiji i inostranstvu, nastupamo i dalje, uvek dajući sve od sebe. Zvučimo prilično energično i čvrsto, što nije baš za najširu publiku. To je jedan od razloga što smo nedavno osnovali i eksperimentalni instrumentalni bend ’Džiber’, koji svira džez i bluz etno rok, po čemu je i dobio ime, uz šalu da je džiber iz Smedereva sasvim prirodna pojava. Član grupe je i gitarista Miloš Kražić. Cilj nam je da kroz nešto drugačiju muziku prikažemo svoj pun potencijal. U oba slučaja, meni je veliko zadovoljstvo da stvaram sa ovim sjajnim, talentovanim momcima.“

Do početka ove godine bili ste aktivni policajac, inspektor. Koliko je ono što ste doživeli u službi utisnuto na stranice Vaših romana?

„Kada čovek ima sreću i nesreću da bude policijski inspektor, dobija veliku čast i odgovornost, kao i priliku da mnoge društvene pojave posmatra iz ugla nedostupnog većini ljudi. Takođe, u prilici je da razgovara sa žrtvama i izvršiocima lakših, težih i najtežih krivičnih dela, što je školovanje svoje vrste, teško, ali veoma korisno i autentično. U tom smislu, dojučerašnja karijera mi je pomagala i pomaže u književnom radu, takva pomoć ne može nikako drugačije da se dobije nego proživljavanjem. Mislim da to može da se oseti na mnogim mestima u mojim knjigama.“

Planirate li sledeći roman i šta bi bila njegova tema?

"Već sam počeo da pišem nastavak romana ’Ustaša’ koji će se zvati ’Emigrant’ i baviće se onim što je jugoslovenska komunistička vlast nazivala neprijateljskom emigracijom, odnosno ostacima i naslednicima poraženih snaga sa ovih prostora koji su, sve do razbijanja Jugoslavije, u inostranstvu delovali protiv nje. Posle toga, uslediće i roman ’Inspektor’, jedna prava policijska priča iz prve ruke. Pored toga, od opštine Pljevlja dobio sam poverenje i zadatak da napišem scenario za igranu seriju ’Svitanje’, po motivima istoimenog romana počivše Milke Bajić Poderegin. Reč je o izuzetno zanimljivoj porodično-istorijskoj drami o životu Pljevljaka krajem 19. i početkom 20. veka, koja je trenutno moj stvaralački prioritet.“

Šta mislite o veštačkoj inteligenciji, plaši li Vas njen nagli razvoj?

"Ono što me plaši i rastužuje jeste činjenica da moderno društvo sve više postaje tehničko, a sve manje duševno. Sve je veća međuljudska udaljenost, otuđenost, hladnoća, samoživost, sve je manje ljubavi, empatije i smeha koji nije zlurad. Kao i svako drugo sokoćalo, veštačka inteligencija je korisna i veoma upotrebljiva u svakodnevnom životu. Nažalost, kao i svako drugo sokoćalo, biće zloupotrebljena. Do koje mere, videćemo. Ubrzo.“

Svetislav Basara: "Naš osnovni problem je nesporazum sa samima sobom"

Intervju

Intervju

Scena 05.08.2024. 16:00

Svetislav Basara: "Naš osnovni problem je nesporazum sa samima sobom"

Zlatko Manojlović: "Pre je bilo super vreme... Previše informacija ubija dušu"

Intervju

Intervju

Scena 21.08.2024. 15:10

Zlatko Manojlović: "Pre je bilo super vreme... Previše informacija ubija dušu"

Srđan Marjanović: "Znam da više nemam puno vremena"

Intervju

Intervju

Scena 09.07.2024. 14:24

Srđan Marjanović: "Znam da više nemam puno vremena"