Kolumna Nebojše Jevrića

Urbane legende: Moja soba se svakog dana smanjuje

Znate li kako se srpski rulet igra?

Svaki igrač uzme bombu.

Popne se na krov napuštene zgrade u Drnišu.

Pod kamen se stave pare.

Na tri se izvuku osigurači.

Ko poslednji baci bombu – njegove su pare.

Poginuo sam davno igrajući srpski rulet.

Ratovao sam protiv Hrvata.

Ratovao protiv Bošnjaka.

Ratovao protiv Šiptara.

I sve vreme su nam pričali da je to ništa prema tome kad udare Srbi na Srbe.

Pre trideset sam govorio da ja u tom ratu neću učestvovati.

Imam šezdeset šest godina.

Sa trideset sam prvi put prešao reku. Sa četrdeset se vratio.

Mislio sam da sam se vratio. Ali se nisam vratio. Rat je tu još u mojoj sobi. Spuštenih roletni u polumraku sobe slušam Šostakoviča i zapisujem poslednje priče.

Imali smo rodinu. Iscijepali smo je kao besni psi. Navali.

Kada su Crna Gora i Srbija sklopile mir za vreme Hercegovačkog ustanka, osmorica Srba iz Crne Gore su noću prošla kroz turski Sandžak i uputila se da pomognu braći.

Uhvatile su ih vlasti u Užicu i predale novopazarskim Turcima.

Oni su ih nabili na kočeve.

Ja sam bio jedan od te osmorice.

Više me nema. Ono što je ostalo od moga leša bacili su psima.

U sobi je polumrak. U njemu mačak Ljubiša, dobio to ime po imenjaku iz Surčina, oba stari i bolesni. On povraća, a ja mu pomoći ne mogu. Ima trinaest mačećih godina.

I ja imam šezdeset i šest psećih. Ili šest puta toliko ljudskih. Toliko sam se zla nagledao.

Urbane legende: "Bosna je voz koji piči prema provaliji“

Kolumna Nebojše Jevrića

Scena 11.03.2025. 20:20

Urbane legende: "Bosna je voz koji piči prema provaliji“

Urbane legende: Kakav bi ti bio da ideš na vešala?

Kolumna Nebojše Jevrića

Scena 27.02.2025. 21:15

Urbane legende: Kakav bi ti bio da ideš na vešala?

Vidim zle ptice, tako ruski vojnici zovu dronove, kako oko zgrade kruže.

Vidim moju braću amputirce kojim fali kom noga, kom ruka kako zaboravljeni od svih slušaju psovke upućene Republici Šumskoj.

Nemam kože. Pisac i ne treba da ima kožu. Mora da na živom mesu oseti svaku ranu svoga roda.

Rane mi nisu zarasle. Kako vreme prolazi, sve više bole.

Zovu me prognanici iz Srpske Krajine. Oni su svoje prebrinuli.

Prognanici iz Sarajeva.

Pitaju šta će sa nama biti.

"Šizmatični kanton Banja Luka“, rekao bih, ali se bojim.

A ja ne znam šta da im kažem.

Hteli ste kapitalizam i dobili ste ga. Bunite se sad protiv onih koji su bili vlast.

Šta nam se ovo desilo.

Ništa, samo što su oni koji su bili vlast postali vlasnici.

Čekam subotu, ali ni u subotu neću upaliti ni svetlo ni televizor.

Soba u kojoj sam ja se svakog dana smanjuje. Zatrpavam je knjigama i slikama.

Znam da do njenog rušenja mora da dođe.

Toliko se smanjila da kad se jednom sruši ni pomoću uveličavajućih stakala mene u njoj neće moći pronaći.

Pripadam onima kojih više nema. Onima koji više nemaju noge, nego kljakare. Koji su se peške na Atos popeli.

Oni od mene traže, oni meni pišu kako ih reč izbeglica vređa.

Trideset godina pišem prognanici. Trideset godina oni pišu izbeglice. A to nije isto, dame i gospodo, drugovi i drugarice, vi nosioci crnih pentagrama, crnih petokraka.

Sanjam traktorske kolone iz Hercegovine, iz Crne Gore, od Semberije prema prestonom gradu.

Kolone prognanika.

I čekam sa bombom u jednoj, a osiguračem u drugoj ruci da odigram poslednju partiju srpskog ruleta sa crnim čovekom iz ogledala koji više ništa nema. Kojem sam kao ratni plen, kao rob, ostao samo ja.

Negde na Srpskoj Ilidži pisac i ratnik i graditelj, građevinski inženjer Željko Pržilj popravlja krov na zgradi koji je izgorio.

Uspeli su da stave grede i pokriju zgradu ciradama.

Za crep je još rano ili previše kasno.

Urbane legende: Ministarstvo za izvinjavanje susedima