Intervju

Slobodan Bojović: "Slikarstvo koje samo beleži vreme je obično đubre"

Slobodan Bojović diplomirao je na Akademiji likovnih umetnosti u Novom Sadu. Slikar je i grafičar. Bavi se pozorišnom scenografijom i 3D animacijom. Član je ULUS-a od 1992. godine. Izlagao je na više od stotinu grupnih izložbi. Njegovi radovi nalaze se u kolekciji Narodnog muzeja u Kragujevcu, kao i privatnim kolekcijama u zemlji i u inostranstvu (Engleska, Španija, Austrija, Švedska, Finska, SAD…).

Učestvovao je na više slikarskih kolonija i 2013. godine kao Artist in residence boravio u Cité internationale des Arts u Parizu. Izložba The Russians are coming u Prodajnoj galeriji „Beograd“ sastoji se od radova iz novije produkcije slika u tehnikama akril i ulje na platnu.

Sam naziv ciklusa, kako piše na sajtu galerije, pozajmljen iz rečnika hladnoratovske paranoje i pop kulture, funkcioniše kao višeslojni konceptualni okidač. Bojović ne slika puku političku stvarnost, on koristi ovu istorijsku krilaticu kao metaforu za unutrašnje i spoljašnje nemire savremenog čoveka. Rusi na njegovim platnima postaju simboli za nadolazeću promenu, za kolektivni strah, ali i za apsurdnost društveno-političkih narativa kojima smo svakodnevno bombardovani. To je vizuelna antropologija modernog trenutka, prožeta autorovim prepoznatljivim, gorko duhovitim komentarom.

The Russians are coming je izložba ogledalo. Slobodan Bojović nam ne nudi estetski beg od stvarnosti, već nas suočava sa njom, terajući nas da se zapitamo ko su Rusi koji dolaze u naš lični kosmos. U letu koji traje, Bojovićev umetnički zamah ponovo nepogrešivo pogađa metu, podsećajući nas da je slika pre svega prostor slobode i prostor pobune.

Vaše slikarstvo nastaje iz neposrednog odnosa prema vremenu u kojem živimo. Koliko je za Vas važno da slika bude svedok vremena, a koliko da ga prevaziđe?

„Batalite patetiku o ’svedočenju’. Slikarstvo koje samo beleži vreme je obično đubre. Medijska septička jama. Senkrup pun do vrha koji polako preliva. Izložba ’Rusi dolaze’ nastaje iz ovog našeg opšteg istorijskog grča i opšte apatije, srpske sramote i političke korektnosti, ali platno mora da preživi taj trenutak tako što će ga ispljunuti. Slika prevazilazi svoje vreme tek kada njen likovni bes ostane oštar i kada svi ovi današnji politički zlotvori, NATO more dušmani i televizijski i jutjub analitičari odavno budu pod zemljom.“

U Vašim radovima prepoznaju se ironija, humor i groteska, čak i onda kada govorite o ozbiljnim i tragičnim temama. Da li je ironija način da se stvarnost lakše podnese ili način da se ona snažnije kritikuje?

„Bensedin više ne radi. To bi trebalo da piše na svim apotekama. Stvarnost ne možeš svariti tabletama. Svet je postao toliko krvav i nestvarno perverzan da je čist realizam u slikarstvu banalan, prosto nemoguć. Groteska je jedini lek kada se doživi potpuni moralni slom. Lažni humanizam i konformizam se pobeđuju ironijom i humorom. Slika mora da te bar malčice probudi, da te lagano ošamari, a ne da te teši i tapše po ramenu.“

Vaše slike često deluju kao svojevrsne „slike vremena“ u kojima se prepoznaju politički, društveni i istorijski događaji. Kako birate trenutak koji zaslužuje da bude preveden na sliku?

„Medijski i društveni talog se širi geometrijskom progresijom. Probudite se jedno jutro, kad ono vi u logoru. Cela planeta preko noći, dok ste vi nevino spavali, usled histerije nazvane korona postaje disciplinovani logor. Sutra jutro, stare imperije se ruše na vaše oči. I tako stalno, svako jutro počinje novo kolektivno ludilo. Na platno prevodim (ili se bar trudim) trenutke opšte dijagnoze, onu parabolu našeg kolektivnog ludila.“

Koristite poznate simbole, istorijske ličnosti, medijske slike i elemente popularne kulture. Šta se dešava sa njima kada iz javnog prostora pređu u Vašu sliku?

„Stoka je u toru, ispiranje mozga je u toku i dobro nam ide, nastavljamo dalje do imbecilnosti. To je moto masovnih medija. Oni koriste te poznate simbole koje ja uvlačim u svoj slikovni prostor, oni prolaze kroz vizuelnu kastraciju. Vladimir Putin je kod mene pop ikona ili propagandni znak, ja ga dekonstruišem i lišavam moći, skidam lažnu svetost, sudaram ga sa nespojivim gadostima epohe i pravim sirovo umetničko meso za obdukciju na platnu.“

U tekstovima o Vašem radu govori se o „socijalističkom hedonizmu“, ali o hedonizmu koji postoji na ruševinama. Da li u tome vidite jednu od suštinskih protivrečnosti našeg prostora i našeg vremena?

„’Socijalistički hedonizam’ iliti uspavanka za bratstvo-jedinstvene narode i narodnosti. Ta uspavanka je bila sistemski projektovana, a ovaj današnji hedonizam je čista patologija. On se rodio na ruševini i zato je to boleština neopevana. Dok sve oko nas gori, mi ločemo u kafani i slavimo sopstvenu propast, apokalipsa je tu, a mi čekamo u redu da kupimo karte kako bismo je videli sa boljeg sedišta bliže proscenijumu. Brutalna likvidacija Gadafija ili ovo naše lokalno ludilo je ista matrica. Ono što mene u svemu tome inspiriše da slikam jeste ta perverzna, samodestruktivna vitalnost.“

Vaše slikarstvo je svrstano u figuraciju osamdesetih, ali se istovremeno govori o popartovskim i avangardnim iskustvima. Kako danas gledate na generaciju kojoj ste pripadali i njenu potrebu da preispitujete ustaljene umetničke forme?

„Likovna scena osamdesetih je bila sterilna do povraćanja. Mi mladi smo za tadašnji mejnstrim predstavljali hordu vandala i imali smo nameru da se obračunamo sa akademskom i ideološki podobnom umetnošću. Nismo imali nikakav respekt prema tadašnjim umetničkim autoritetima. Za razliku od današnjeg bezmudog, NATO, PR-korektnog umetničkog tržišta gde se slikari umiljavaju kustosima, kuratorima (ta reč znači tutor), grantovima i ostalim mnogobrojnim politički korektnim narativima, moja generacija je krvarila na platnu i terala stvari do kraja.“

U Vašim radovima pojavljuju se vojnici, pioniri, direktori, navijači, političke i istorijske ličnosti, ali i obični ljudi. Da li su ti likovi za Vas pre svega portreti konkretnih ličnosti ili tipovi koji predstavljaju jedno društvo?

„To su sociološke zveri, deformisani tipovi, poluproizvodi jedne histerične i propale društvene zajednice. Jebe mi se za nečiju konkretnu biografiju, to nisu psihološki portreti pojedinaca. Bilo da je na slici navijač sa bakljom, vojnik u blatu ili zombi sa maskom iz doba kovida ‒ to su sve klinički uzorci jedne kolektivne duševne bolesti.“

Ponavljanje motiva i likova jedno je od važnih svojstava Vašeg rada. Da li ponavljanjem istog motiva pokušavate da mu promenite značenje ili da pokažete kako se iste društvene i istorijske situacije neprestano vraćaju?

„Istorija Balkana ‒ jednako večna farsa koja se vrti ukrug. Beznadežno ponavljanje istih vođa, istih trauma, istih ratova, više ne menjamo ni uniforme, ratujemo u istim maskirnim američkim (jer su najskuplje, a što je skupo to je valjda i kvalitetno). Ponavljanje motiva na mojim slikama je samo refleksija tog košmara. Svakim novim reprodukovanjem istog znaka ili lika vidi se koliko su nam svi ti nacionalni i politički mitovi suštinski isprazni.“

Rekli ste: „Ja sam potpuno svestan te kontradiktornosti između lepog i ružnog. Sviđa mi se kad je nešto i figurativno i apstraktno, deluje mrtvo a opet živo, dvosmislenog je pola.“ Da li je ta protivrečnost ono što za Vas čini sliku živom?

„U istoriji umetnosti imate veliki broj slika koje su čiste, koje su majstorski izvedene, one su lepe, jednoznačne, upeglane do dosade. One su laž, za mene one su mrtvorođenče. Namerno guram u nasilan sukob apstraktnu mrljavost i strogu figuru, lepotu dizajniranog sjaja i ružnoću raspadanja, muške i ženske karakteristike. Ta unutrašnja napetost između kontrasta je ono što daje puls slici. Slika bi trebalo da bude vizuelni čvor koji vam ne dozvoljava da mirno skrenete pogled sa nje.“

Posle više decenija rada, šta Vam je danas važnije: da slika bude razumljiva gledaocu ili da u njoj ostane nešto dvosmisleno, neuhvatljivo i otvoreno za različita tumačenja?

„Posle skoro 40 godina pustolovine zvane slikarstvo, mene i dalje ne uzbuđuje umetnost koja zabavlja. Uvek me je obuzimala umetnost koja uspe da me razvali na način da me destabilizuje. Danas sa ove distance me savršeno boli uvo da li će me iko u galeriji ’shvatiti’. Ko hoće laku poruku i banalnu razumljivost nek gleda televiziju. Moj cilj je da posmatrača uvučem u sliku preko poznatih pop simbola i ako je moguće da ga nateram da razmisli u kojem mračnom lavirintu dvosmislenosti nemira i paranoje se davi svaki dan, a onda da se nasmeje i ispliva na površinu.“

Jasna Nikolić: "Najteže je shvatiti kad treba stati"