INTERVJU

Stefan Tićmi: "Zidarska olovka podjednako je teška kao i autorska"

Stefan Mitic Ticmi ATA — Izvor: ATAIMAGES / M.A.

Ovogodišnji dobitnik književne nagrade "Politikinog Zabavnika“ za najbolje delo napisano za mlade jeste Stefan Tićmi koji je tako postao treći dvostruki laureat ovog značajnog književnog priznanja.

Romanom "Ja sam Akiko“ osvojio je prvu "Zabavnikovu“ nagradu, ali i opčinio književnu javnost. Ovaj roman postao je pravi literarni fenomen, prodat u više od 25.000 primeraka, doživeo je niz umetničkih adaptacija – animirani film, mural, grafičku novelu, kao i više pozorišnih predstava koje se izvode u zemlji i regionu.

Stefan Mitić Tićmi rođen je u Leskovcu 1992. godine. Objavio je knjige: U’vatile me lutke (2015), Ja sam Akiko (2018), Kaput od mahovine (2020) i Guguto memeto (2023). Scenarista je četvrte sezone televizijskog serijala Avanture miša Harlampija (2025). Njegova dela uvršćena su na prestižnu listu White Ravens Međunarodne omladinske biblioteke u Minhenu. Dobitnik je Oktobarske nagrade grada Leskovca za doprinos kulturi, afirmaciji dečje književnosti i društvenom angažovanju. U intervjuu za nedeljnik "Ekspres“ Stefan Tićmi govori o ovogodišnjem nagrađenom romanu "Tata kaže gambit“, dosadašnjem književnom radu i otkriva planove za budućnost.

Kakav je osećaj biti jedan od tri dvostruka dobitnika "Zabavnikove“ književne nagrade u njenoj istoriji?

"Zvučaće floskulasto, ali zaista nisam očekivao. I upravo u toj neočekivanosti čuči moja radost. Velika zahvalnost žiriju jer je prepoznao rad uložen u roman Tata kaže gambit. A dodatno je zadovoljstvo jer sam u tom divnom društvu dvostrukih dobitnika, rame uz rame, roman uz roman, uz autore koje vrlo poštujem i cenim: a to su Igor Kolarov i Dejan Aleksić.“

Kako biste predstavili roman "Tata kaže gambit“?

"To je priča o porodici Žakula, o porodici na samom rubu grada, na samom rubu egzistencije. Otac, stub kuće, uzdrman je. Ta ga uzdrmanost navodi na šašavu zamisao: da od pokućstva napravi šahovske figure i otpočne partiju šaha nameštajem. Sinu Davidu to stvara zabavu, ali ga uvlači u iluziju, koju, u stvari, on sve vreme, kroz čitav roman pokušava da odgonetne.“

Prvu "Zabavnikovu“ nagradu dobili ste za roman "Ja sam Akiko“. Da li ste očekivali da će ova knjiga postići toliki uspeh i steći kultni status?

"Tada sam bio gotovo anoniman. Nagrada je tada bila pravi vetar u leđa, vetar u rukopis, podstrek. Nakon nagrade „Akiko“ je živnula, došle su adaptacije – nekoliko pozorišnih predstava, kod nas i u regionu. Kratki animirani film, mural na Dorćolu, radio-drama, tetovaže... A odnedavno i strip. Sve me to beskrajno raduje.“

Već ste spomenuli da je "Akiko“ prošle godine dobila i svoju stripovsku verziju. Kako je do toga došlo, da se Vaša literarna junakinja preseli na polje "devete umetnosti“?

"Bila je to divna saradnja sa Markom Stojanovićem i leskovačkom školom stripa, doduše ta saradnja i dalje traje. Gotov je prvi deo stripa, drugi je već pri kraju, a sa trećim zaokružujemo celinu.“

Mišljenja su da mladi danas ne čitaju gotovo ništa i da je sadašnje generacije veoma teško vratiti knjizi uz sva tehnička čudesa oko njih. Da li i Vi delite to mišljenje?

"Ne slažem se sa tim. Mislim da svaka generacija ima svoje fino odabrano čitalačko pleme. Život neminovno promiče, smenjuju se ljudi, pejzaži i godine. U toj ubrzanosti, skrolovanju, gunguli, svakome od nas potrebno je to parče mira – uz knjigu, uz bližnje ili uz reku, kako bismo usporili, kako bismo što više bili prisutni u sopstvenim životima.“

Može li veštačka inteligencija (AI) da ugrozi prave pisce i književnost kakvu danas poznajemo?

"Uočljivo je i lako čitljivo kada se koristi. Veštačka inteligencija dobra je za raznorazne vidove korespondencije, međutim ne poseduje divergentno mišljenje. Ne može da povezuje ono što se u književnosti radi – da bude stvaralački inovativna, nema u njoj ni trunke humora, zasad...“

Jedan ste od osnivača Omladinskog kluba "Ančiki“. Predstavite nam tu vašu organizaciju.

"Nedavno sam položio stručni ispit za bibliotekara. I pisao sam rad o velikom značaju malih biblioteka. Pisao sam o tom fenomenu Omladinskog kluba Ančiki i šta smo sve u tih pet godina uradili, a uradili smo mnogo toga – preuredili prostorije, nabavili više od pet hiljada knjiga, organizovali književne i filmske večeri, brojne humanitarne akcije, odbojkaški turnir, sarađivali sa ’Vikipedijom’...“

Prevodili ste poeziju na znakovni jezik za gluve i nagluve osobe. Kakvo je to bilo iskustvo?

"Moja prva knjiga pod nazivom U’vatile me lutke prevedena je i prilagođena osobama sa oštećenim sluhom. Bila je super saradnja sa Udruženjem gluvih i nagluvih u Nišu. Imali smo performans u Kolarčevoj zadužbini u Beogradu, ulično izvođenje u Nišu, kao i premijerno izvođenje u Domu penzionera u mom rodnom gradu.“

Da li teška vremena u kojima živimo dodatno inspirišu književnike i umetnike generalno?

"Svakako. Mada mislim da nikada nisu niti će postojati lagodna vremena. Zidarska olovka podjednako je teška kao i autorska, oduvek.“

Imate li plan već za naredno književno delo, lestvica je sad definitivno najviše podignuta?

"Ne postoji pritisak. Postoji olakšanje. Prošlo je tačno deset godina od prve knjige i osećam nekako da je sa romanom Tata kaže gambit zatvoren jedan krug, petoknjižje. U meni su se stvorila neka nova prostranstva. Jedva čekam da im se posvetim.“

Laura Barna: "Umetnost je čuvar sveg ljudskog"