Scena
19.09.2025. 04:05
Scena
11.12.2025. 22:10
Srećko Milovanović
INTERVJU
TAMARA KUČAN: "Za istinske stvaraoce, veštačka inteligencija je samo dobar vic"
Tamara Kučan je srpska književnica mlađe generacije. Pisanjem se bavi od svoje šesnaeste godine i do sada je objavila osamnaest knjiga.
Ona je, od 2010. godine, jedna od najmlađih članica u istoriji Udruženja književnika Srbije. Pored pisanja, radi i kao urednik u izdavačkoj kući gde se objavljuju i drugi domaći autori. Završila je Fakultet za medije i komunikacije i po zanimanju je diplomirani komunikolog. Javnosti je poznata po specifičnom stilu pisanja, kao i po savremenim društveno angažovanim temama koje obrađuje u romanima. Na ovogodišnjem Sajmu knjiga predstavila je novi roman "11:13“ o kojem, kao i o literaturi danas i ulozi mladih u svetu pisane reči govori u intervjuu za "Ekspres“.
Kako biste nam predstavili svoj novi roman "11:13“ i otkuda baš takav, neobičan naziv?
"Roman ’11:13’ nastavak je jednog od mojih najčitanijih romana – ’11:12’. Govori o sekundi posle, u koju toliko toga stane kada je čovek hrabar da se suoči sa sopstvenim ranama, ali i da zastane kod pobeda koje se nekada čine kao porazi. Podnaslov ovog romana je: ’Pupčana vrpca’. ’11:13’ je na prvi pogled ljubavni triler koji donosi priču o teškom psihijatrijskom oboljenju, ali između redova čitalac se suočava sa transgeneracijskim traumama – kako sa svojim, tako i sa traumama junaka.“
Pisanjem ste počeli da se bavite veoma mladi, sa svega 17 godina. Koliko je tada trebalo hrabrosti da se uroni u svet ozbiljne literature?
"Ne možemo da govorimo o hrabrosti kod devojčice od 17 godina. Bila je to ludost, a moja pisanje tada bilo je daleko od ozbiljnog. Hrabrost je ono što posle dolazi, kada postanete svesni u šta ste se zapravo upustili, a svesno birate da u tome ostanete vođeni isključivo ljubavlju prema pisanju. Objaviti knjigu kao tinejdžerka je ludost, ali istrajnost u svetu pisane reči... Ne volim sebi da laskam, ali to zaista jeste hrabrost.“
Kada ste postali član Udruženja književnika Srbije 2010. godine, bili ste jedan do najmlađih članova UKS ikada. Da li je to tada bilo priznanje i svim mladim književnicima u Srbiji?
"Ne. Bila je to članska karta, iskucana na pisaćoj mašini i fotografija na kojoj sam trepnula, zalepljena lošim lepkom. Bila je to crtica u biografiji, dobra ideja za pitanja novinara, velika etiketa zalepljena detetu od 18 godina na glavu, ali... Etikete i titule ne smeju biti motivacija ili pak merilo vrednosti – priznanja, posebno ne mladim ljudima. Priznanje svim mladim književnicima je ovo što živim sada, posle 18 godina pisanja i jedino to treba gledati kao motiv, uz jasnu svest o tome da je moj put do Tamare danas bio sve samo ne kratak i lak.“
Pre gotovo dve decenije objavili ste roman "Beograđanka“ koji je govorio o tadašnjim problemima i životu mladih ljudi. Gde bi ta Vaša Beograđanka bila danas, 2025. godine, da li bi joj život bio lakši ili teži?
"Ne znam da li bi joj život bio lakši ili teži, ali dobro znam gde bi bila danas. Zapravo, mislim da to mnogi znaju. Bila bi tamo gde su pravda, sloboda, istina i snovi mladih. Takva je bila pre dve decenije – saosećajna, hrabra i prkosna. Takva bi bila i sada.“
Romanima "Kocka“ i "Peščani sat“ dotakli ste se teških tema LGBT osoba i elitne prostitucije. Da li kao društvo dovoljno dobro razumemo probleme o kojima govore ta dva Vaša romana?
"Iako ta dva naslova nikada ne bih stavila u isti folder (nije sve u životu stvar izbora), ono što vezuje te dve knjige jeste pojam margine. Ne mislim da društvo dovoljno razume te teme. Oba romana pokazuju svetove koje često odbacujemo ili ne želimo da vidimo. Kao i sa svakim mojim romanom koji donosi različitu temu, cilj je da čitalac stane na mesto onih koji su marginalizovani, da oslušne glas koji se retko čuje, da upozna snage i slabosti ljudi potpuno drugačijih od njega. Ili pak – istih.“
Pre pet godina bio je veoma zapažen i Vaš roman "Oflajn“ u kome govorite o zavisnosti od interneta i o tome kakve sve zamke vrebaju na vebu. Kako je teklo prikupljanje građe za tu knjigu, da li ste saznali nešto što je i Vas iznenadilo?
"Za razliku od romana ’Profajler’ gde sam pisala o internet kriminalu, hakerima i sistemima, roman ’Oflajn’ govori o internetu kao mestu gde mlad čovek često traži validaciju. Moja istraživanja nisu bila teorijska u velikoj meri kao za roman ’Profajler’, svodila su se na intervjue sa ljudima koji žive od kreiranja sadržaja na internetu. Bila sam šokirana koliko je mlad čovek spreman daleko da ode zarad uspeha na internetu, kao i shvatanjem da nekada taj jedan lajk nije samo lajk, već sva ljubav koju je čovek silno želeo, ali je nikada nije imao oflajn.“
Osnivač ste i direktor Izdavačke kuće "Urban art“. Koliki je izazov baviti se književnim izdavaštvom u današnje vreme?
"Izazovno je, ali naučila sam da na izazove gledam kao na prilike, a na kamenje o koje se spotaknem – kao na odskočne daske.“
Da li mladi danas čitaju dovoljno, kako ih vratiti knjizi?
"Mladi čitaju i verujem da će neke ovaj odgovor iznenaditi jer smo kao društvo skloni da mlade često bojimo u crno. Umorna sam od narativa da su mlade generacije bez kritičke svesti i nepismene. Činjenica je da živimo u vremenu interneta koji mladima okupira pažnju te da mlade treba iznova da zaljubljujemo u knjige. Zato mi pisci i izdavači imamo važan zadatak – da srušimo predrasude da su knjige dosadne. Knjige treba da postavljaju pitanja mladima i da podstiču razmišljanje o pročitanom. Ako mladog čoveka uspemo da povežemo s tim iskustvom, sa iskustvom u kome je i on sam aktivan učesnik, čitanje će postati izbor, zadovoljstvo, ne samo školska obaveza.“
Kako vidite srpsku književnu scenu trenutno?
"Trudim se da je ne gledam.“
Može li se književnost podeliti na "mušku i žensku“?
"Može, ako želite da ženu koja piše, a pri tom je zaljubljena u feminizam, dovedete do epicentra ludila. Ne može, naravno.“
Može li sve moćnija veštačka inteligencija da ugrozi prave književne stvaraoce?
"Prave ne. Verujem da je velika pretnja onima koji stvaraju da bi familija aplaudirala, da bi objavljena knjiga bila još jedna stavka u biografiji ili pak miraz. Za istinske stvaraoce, veštačka inteligencija je samo dobar vic. Napisan roman nije samo ređanje reči, nabrajanje, iznošenje činjenica. U njemu su i osećanja autora, duša pisca. Pisac istražuje, spoznaje, izlazi iz sebe samog, upoznaje daleke svetove prenoseći svoja iskustva i emocije na ’papir’. Emocije su te koje prave razliku i u ovom slučaju – odnose pobedu. Kad veštačka inteligencija zavoli čoveka, kad se dobro isplače ili pak obraduje, kad se uplaši... tada možemo govoriti o ugroženosti. Emocije su srž priče koju pišemo, ali i one koju biramo da čitamo.“
Scena
10.12.2025. 19:30
Vuk Đurica: "Postao sam pisac iz inata"
Komentari
