Vesti
04.03.2025. 15:54
Scena
19.09.2025. 04:05
Srećko Milovanović
INTERVJU
Istoričarka Ljubinka Škodrić o ženama na Golom otoku, špijunkama, Veri Pešić...
Ljubinka Škodrić je naučna saradnica Instituta za savremenu istoriju.
Doktorirala je na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Od 2001. do 2018. godine bila je zaposlena u Arhivu Srbije gde je stekla zvanje arhivske savetnice. Bavi se proučavanjem istorije Srbije u periodu Drugog svetskog rata.
Objavila je više radova iz kulturne i društvene istorije Srbije u Drugom svetskom ratu, kao i iz arhivistike. Nedavno se pojavila i nova knjiga "Žene Golog otoka“ gde se posvetila sudbinama pripadnica nežnijeg pola koje su bile zatočene u zloglasnom kazamatu u prvim godinama Titove Jugoslavije. O knjizi, ulozi žena u Drugom svetskom ratu, ali i u celokupnoj srpskoj istoriji u intervjuu za nedeljnik "Ekspres“ govori istoričarka Ljubinka Škodrić.
Kako ste došli na ideju da napišete knjigu o sudbini žena na Golom otoku i zbog čega se o ženama u ovom kazamatu do sada u javnosti nije toliko govorilo?
"Tema Golog otoka i sudbina kažnjenika zbog Informbiroa, takozvanih ibeovaca, bila je vrsta tabua, odnosno zabranjene teme o kojoj se nije smelo govoriti u Jugoslaviji. Krajem 1980-ih, tokom krize i slabljenja jugoslovenske države, ova tema postaje sve zastupljenija u javnosti, objavljuju se sećanja zatočenika, nastaju pojedina istoriografska, publicistička i umetnička dela, da bi zatim usled nedaća nastalih raspadom zemlje sudbina ibeovaca nestala iz fokusa. Temeljnije istraživanje sprečavala je nedostupnost arhivske građe nastale radom službi bezbednosti.
Međutim, poslednjih godina ovi materijali su sve dostupniji za istraživanje, pre svega u arhivima u Sloveniji i Hrvatskoj, a delom i u Srbiji. Prelomni korak u izučavanju Golog otoka učinio je zagrebački profesor i istoričar Martin Previšić u svojoj knjizi o istoriji Golog otoka, koja je ovih dana doživela i izdanje na engleskom jeziku. U razgovorima sa kolegom Previšićem, a delom imajući i uvid u arhivsku građu Službe bezbednosti koja se čuva u Državnom arhivu Srbije, shvatila sam da je sudbina kažnjenica zbog Informbiroa i dalje nedovoljno istoriografski istražena i da je potrebno, pored postojećih sećanja i pojedinačnih radova, temeljno istražiti sudbine kažnjenih žena. Pri tome je potrebno imati u vidu da je s ciljem kažnjavanja ibeovaca i ibeovki formiran sistem logora i zatvora za koje se često koristi izraz Arhipelag Goli. Ovaj naziv je nastao parafrazom sintagme Arhipelag Gulag, prema romanu Aleksandra Solženjicina. Nazvan po glavnom logoru u tom sistemu – Golom otoku, ovaj ’arhipelag’ je uključivao niz logora i zatvora, a u više njih bile su po ovom pitanju zatočene i žene.
Moje istraživanje, osim Golog otoka, obuhvata i sudbine kažnjenih žena u logorima i zatvorima u Ramskom ritu, Požarevcu, Rajhenburgu, Stocu i Svetom Grguru. Na početku istraživanja pošla sam od toga da je nužno utvrditi pre svega broj kažnjenih žena i detaljnije podatke o njihovom godištu, nacionalnosti, poreklu i zaposlenju. Tako sam tokom istraživanja došla do broja od 1080 kažnjenih žena. Reč je o ženama koje su u periodu od 1948. do 1956. godine bile uhapšene, kažnjene i zatočene u nekim od zatvora i logora namenjenih za ibeovce. Pri tome se razlikuju dve grupe žena. Mnogobrojnija je ona grupa koja je kažnjena merom društveno korisnog rada, dok je deo njih bio osuđen i sudskim putem. Od avgusta 1949. ova prva grupa žena upućivana je u logor u Ramskom ritu kod Velikog Gradišta, zatim su jedno vreme boravile u zatvoru u Zabeli kod Požarevca, da bi aprila 1950. bile prebačene u logor na ostrvu Sveti Grgur. Početkom 1951. kažnjene žene premeštene su u logor na Golom otoku, da bi 1952. ponovo bile vraćene na Sveti Grgur. Sa druge strane, sudske osuđenice bile su zatočene i u zatvorima u Požarevcu, Rajhenburgu u Sloveniji, kao i u zatvoru u Stocu u Bosni i Hercegovini.“
Osuđenice su mahom bile mlade žene, studentkinje...?
"Da, reč je bila uglavnom o veoma mladim ženama, većina njih rođena je u periodu između 1921. i 1930. godine, pretežno su bile službenice ili studentkinje, čije su karijere i profesionalno usavršavanje velikim delom prekinuti kažnjavanjem. Preovlađivale su žene srpske nacionalnosti, ali je s obzirom na procentualnu zastupljenost stanovništva upečatljiv i veliki broj žena koje su se deklarisale kao Crnogorke (oko 15 odsto kažnjenih). Uglavnom su od momenta hapšenja u zatvorima i logorima provele između dve do tri godine, ali se ističu pojedine žene koje su više godina bila zatočene i pružale dosledan i uporan otpor pritiscima da promene svoj stav. U toj grupaciji upečatljive su sudbine dve žene. Jedna je Branislava Brana Marković, supruga istaknutog komuniste Sime Markovića koji je stradao u Staljinovim čistkama u Sovjetskom Savezu, a koja je bila zatočena više od pet i po godina. Druga je lekarka Stanojka Đurić, pripadnica partizanskog pokreta od 1941. godine i učesnica bitke na Sutjesci koja je iz rata izašla sa činom potpukovnika. Ona je osuđena u sudskom procesu na zatvorsku kaznu u trajanju od 15 godina, a u zatvorima i logorima provela je više od sedam godina. Prema raspoloživim podacima, ona je među kažnjenim ženama izdržala najdužu kaznu.“
Kako ste prikupljali građu, da li ste imali kontakt sa još nekim živim osuđenicima sa Golog otoka?
"Istraživanje sudbina kažnjenica i kažnjenika zbog Informbiroa je delom zapostavljeno i zbog toga što bavljenje ovom temom podrazumeva značajne materijalne i organizacione prepreke, pošto je potrebno izvršiti detaljna i dugotrajna istraživanja u više zemalja nastalih raspadom jugoslovenske države. U tom pogledu potrebno je proučiti arhivsku građu nastalu radom službe bezbednosti i partijskih organizacija na nivou nekadašnjih republika, a gde postoji mogućnost i arhivu samih ustanova u kojima su kažnjenice bile smeštene.
Dosijea kažnjenica zbog Informbiroa proučavala sam u Hrvatskom državnom arhivu i Arhivu Republike Slovenije, a u Državnom arhivu Srbije arhivsku građu koja je nastala radom službe bezbednosti. Arhivsku građu Komunističke partije Jugoslavije i njenih tela i organa, osim u ovim arhivima, istraživala sam i u Arhivu Jugoslavije i Istorijskom arhivu Beograda. Osim toga, u Arhivu Bosne i Hercegovine ostvarila sam uvid u arhivu Kazneno-popravnog doma za žene u Stocu gde je kaznu izdržavao jedan deo žena osuđenih za naklonost Informbirou.
Nažalost, nisam uspela da pronađem nijednu kažnjenicu koja je još u životu. Koliko mi je poznato, Smilja Filipčev i Dragica Srzentić spadale su u Srbiji među poslednje žive kažnjenice, ali su i one preminule. Tokom istraživanja upoznala sam pojedine potomke kažnjenica i kažnjenika zbog Informbiroa, čija svedočenja su mi bila od velike koristi radi sticanja uvida u živote i sudbine njihovih roditelja. Takođe su mi od velikog značaja bila objavljena sećanja pojedinih kažnjenih žena. Tu se pre svega ističu sećanja Ženi Lebl, Milke Žicine, Smilje Filipčev, Vere Cenić i Eve Grlić, koja su objavljena kao posebne publikacije. Za sećanjima jednog dela žena bilo je potrebno tragati u velikom broju časopisa i dnevnih listova pa je, osim rada i istraživanja u arhivima, bio dragocen i proces istraživanja u različitim bibliotekama, ali i na pojedinim internet portalima.“
Zbog čega je Goli otok i dalje svojevrsna tabu tema u našoj javnosti?
"Iako je do sada dosta toga napisano i objavljeno o Golom otoku, moguće da i dalje ostaje u javnosti prethodni utisak iz perioda socijalizma, da je to tema o kojoj je zabranjeno pisati i govoriti. Sa druge strane, potrebno je imati u vidu da su sudbine i iskustva kažnjenika i kažnjenica često bili nešto o čemu ni o oni sami nisu želeli i voleli da govore zbog strahovite torture koju su preživeli, a i zbog toga što su u procesu prevaspitanja bili prisiljavani da i sami sprovode torturu. Zatim su bili uslovljeni da po puštanju na slobodu budu saradnici i doušnici službe bezbednosti. Veliki broj njih bio je pod nadzorom službe bezbednosti, imali su teškoća oko zaposlenja i živeli su u stalnom strahu od novog progona, zatvaranja i kažnjavanja. O višeslojnosti i brojnim razlozima zbog kojih je ova tema doživljavana kao tabu može kao argument poslužiti da je ona mnogima ukazivala na mračnu stranicu istorije, kada su jedna država i vlast u mirnodopskim uslovima sopstvene građane zatvarale u logore. Uz to su represiju često sprovodili prijatelji, saborci i rođaci zatočenika i njihovi politički istomišljenici.“
Scena
21.02.2023. 21:05
Vera Pešić - špijunka ili prostitutka? (VIDEO)
Obradili ste i temu uloge žena tokom Drugog svetskog rata kod nas. Bilo je i dosta žena špijuna u to vreme?
"U Srbiji pod nemačkom okupacijom tokom Drugog svetskog rata, kao i na drugim okupiranim teritorijama, ali i u samom Trećem rajhu, bila je raširena pojava doušništva i međusobnih prijava stanovništva. Pravih špijuna i špijunki bilo je značajno manje, ali je klima tog vremena pogodovala širenju glasina, pre svega o ženama koje sarađuju sa nemačkim vlastima i šire njihovu propagandu. Na ovakav vid saradnje pojedini muškarci i žene odlučivali su se usled sopstvene ugroženosti, ali i zbog materijalnih teškoća koje su nastale tokom okupacije. Špijunke koje su se bavile prikupljanjem značajnih obaveštajnih informacija bile su malobrojne, ali ih je bilo. Nemačke okupacione vlasti uglavnom nisu bile zadovoljne njihovim radom, sumnjale su u njih i njihovu saradnju sa drugim službama. Istaknutu obaveštajnu ulogu imale su žene koje su još pre rata radile za nemačku obaveštajnu službu. Na početku okupacije, među oslobođenima iz zatvora u Požarevcu, 19. aprila 1941. našle su se i tri žene osuđene zbog špijunskog rada: Olga Belagić, Jozefina Pec i Marion Bauderer. Za jednu od njih – Olgu Belagić sumnjalo se kasnije i da je sarađivala sa partizanskim pokretom i svesno sabotirala sopstveni obaveštajni rad.“
Posle serije javnost se zainteresovala za Veru Pešić, svojevrsnu srpsku Matu Hari u vreme okupacije. Kakvo je Vaše mišljenje o ovoj ženi?
"Uloga i značaj Vere Pešić su često u publicistici preuveličavani, ali ona ostaje zanimljiva i privlačna ženska figura iz ratnog perioda. Uz to je njena sudbina u velikoj meri i tragična pošto je svoj buran život okončala već u 25. godini. Međutim, teško je u njoj videti vrstu višestruke obaveštajke, pošto je još u periodu pre početka rata radila isključivo za nemačku obaveštajnu službu. Njena elokventnost, atraktivnost i otvorenost uticali su da je imala kontakte i sa kolaboracionistima, ali i sa partizanskim i ravnogorskim pokretom. Posebno je simptomatičan njen neuspeh u pokušaju da se nametne za predsednicu novog ženskog udruženja koje su okupacione vlasti planirale da oforme u Srbiji i ukinu sva ranija ženska društva. Žene okupljene u postojećim društvima pružile su joj značajan otpor, do te mere da im je navodno pretila internacijom. Kako se rat bližio kraju, Vera Pešić je tragala za podrškom pokreta otpora, ali je teškoće nalazila na svim stranama koje su zazirale od njene dotadašnje delatnosti i ozloglašenosti. Nije bila pristalica ravnogorskog pokreta zbog odbojnosti i neslaganja sa Britancima, dok je narodnooslobodilački pokret nije prihvatao. Iako je tokom mladosti i u ratu održavala kontakte sa Milivojem Perovićem, komandantom Druge južnomoravske brigade, on joj nije mogao biti dovoljna podrška i pomoć unutar ovog pokreta.
Uloga i doprinos Vere Pešić prilično su predimenzionirani, ne samo da je nazivana ’srpskom Matom Hari’, već se smatralo da je imala brojne ljubavne veze sa istaknutim ličnostima okupacionog i kolaboracionističkog aparata. Nakon predratne saradnje i propagandnog rada na početku okupacije, ona je udaljena iz bliže nemačke okoline i prepuštena kolaboracionističkim vlastima. Prednost Vere Pešić kao nemačke obaveštajne saradnice ležala je u njenom dobrom poznavanju stranih jezika, privlačnosti, komunikativnosti i slobodnom ponašanju prema muškarcima, ali i ličnoj spremnosti i odvažnosti da se upusti u saradnju i propagiranje nacističkih ciljeva.“
Koliko su, prema Vašem mišljenju, žene uticale na srpsku istoriju?
"Proceniti uticaj na istoriju i dugotrajne istorijske procese nekog pojedinca, ali i grupacije je zaista težak, neizvestan i uvek subjektivan zadatak, koji može verovatno imati sličan i ishod. Različiti istorijski periodi donosili su različite mogućnosti za angažovanje kako pojedinaca tako i posebnih društvenih grupa. Svakako moramo imati u vidu da su još od srednjovekovnog perioda žene imale uticaja na politička, kulturna i društvena zbivanja, posebno na dinastijske odnose, ulogu i značaj. Novi vek i savremeno doba doneli su nove ženske uloge i njihovo upečatljivije istupanje na političku i javnu scenu. O srpskom društvu u tom periodu mogu kao osnova poslužiti dve elementa za razmišljanje – prvo da je Svetozar Marković samo dve godine po objavljivanju preveo na srpski jezik delo ’Potčinjenost ženskinja’ Džona Stjuarta Mila, koje je imalo značajnu ulogu u oblikovanju pogleda na društveni položaj žena i potrebu njegove promene i poboljšanja. Drugi međaš koji nam može poslužiti u tom posmatranju svakako može biti učešće, pomoć i doprinos žena u ratovima, pre svega u sanitetskoj službi još od srpsko-turskih ratova 1875–1876, pa do Prvog i Drugog svetskog rata. Možda je u odgovoru na pitanje koliko su žene uticale na srpsku istoriju najbolje pozvati se na zaključak kažnjenice zbog Informbiroa Dragice Srzentić koja je sumirajući svoja iskustva iz partizanskog, ali i posleratnog perioda, volela da parafrazira Žan-Pola Sartra i istakne da je bila polužrtva, a polusaučesnica, kao i svi ostali.“
Kako vidite istorijsku ulogu Jovanke Broz, koliko je ona uticala na Tita?
"Istorijsku ulogu i sliku u javnosti Jovanke Broz proučila je na najbolji način u svojoj knjizi moja koleginica Ivana Pantelić. Njena istraživanja ukazuju da je Jovanka Broz na neki način predstavljala paradigmu jugoslovenske politike i društva. Ona nije bila deo partijske oligarhije niti je lično posedovala neke službene funkcije, ali nije bila bez uticaja. Njen dugogodišnji bračni život i nastup u javnosti zajedno sa Josipom Brozom uticali su da ona bude u jednom periodu doživljena i kao vrsta suvladarke. Ona jeste u jednom trenutku pokazala određene političke ambicije, ali se našla u sukobu više struja partijske oligarhije. To je izazvalo snažnu reakciju i njeno izopštavanje iz javnog života, ali se tada odlučno borila za svoja prava. Iako je pred kraj života postala ponovo interesantna javnosti i medijima, njena sudbina i tretman po udaljavanju i razdvajanju od Josipa Broza ostali su dugo nepoznati javnosti do trenutka kada je ona zahtevala zakonita prava i na taj način se zapravo bunila protiv režima. Pažnju je privlačila i zbog toga što je često bila viđena kao simbol ’zlatnog doba’ i oličenje državnog uspeha u vreme sedamdesetih i doživljavana kao vrsta komunističke Pepeljuge koja je postala glamurozna prva dama u jednoj socijalističkoj državi.“
Vesti
30.07.2024. 17:00
Ivan Mišković Brk: "Tito me je pitao KO STOJI IZA JOVANKE"
Mnogi književnost i dalje dele na mušku i žensku. Ima li mesta takvoj podeli?
"Značajniju ocenu o ovoj podeli u književnosti ne mogu dati pošto nisam stručnjak za tu oblast, ali spadam u grupaciju koja voli da prati naše domaće književno stvaralaštvo. Uz to mi je kao istoričarki tokom istraživanja veoma bitno da konsultujem književna dela koja su posvećena temi koju obrađujem. U tom pogledu, radi osećaja za duh vremena i atmosferu koju je teško ’uhvatiti’ u arhivskim dokumentima, jako mi je bitno da se upoznam sa delima koja su nastala u periodu koji izučavam, koja govore o tom dobu, a posebno memoare i sećanja na taj period. Na primer, za proučavanje sudbine žena na Golom otoku neprocenjiv značaj imaju sećanja kažnjenica. Ona su malobrojnija od sećanja kažnjenih muškaraca, ali književni stručnjaci ocenjuju da se u značajnoj meri razlikuju od njih i posvećuju im veliku pažnju u istraživanju. Prema pojedinim analizama, sećanja muškaraca su manje opširna i pružaju manje detalja, naročito o njihovim životima pre i posle kažnjavanja, što takođe ukazuje na razlike u iskustvima muškaraca i žena. Ženska sećanja na kažnjavanje zbog IB-a odlikuje ispovedni ton, hronološki prikaz događaja i jedna vrsta dokumentarističkog prikaza koji omogućuje da razumemo logorsku strukturu iznutra. Veliki broj ovih sećanja hronološki se ne završava izlaskom na slobodu, pošto se time ne okončava ni sudbina ovih žena kao kažnjenica. Naprotiv, one se vraćaju izvorištu trauma i zbog toga se kod njih javlja potiskivanje preživljenog, terapija pisanjem, ali i transgeneracijski prenos traume u okviru porodice.“
Šta mislite o sve većem uplivu veštačke inteligencije u sve sfere života pa i u umetnost i literaturu?
"Pitanje uticaja i upotrebe veštačke inteligencije je jako zanimljivo i izazovno i mislim da će mu se u budućnosti posvećivati sve veća pažnja i značaj. Ne spadam u grupu onih koji su protivnici upotrebe ovih alatki. Mislim da one mogu biti značajna pomoć i oslonac u radu, a da ih u budućnosti jednostavno nećemo moći zaobići i da zato ne smemo da ih ignorišemo, posebno u obrazovnom procesu. Nauka i obrazovanje su u tom pogledu pred velikim izazovima, ali su ti izazovi i vrsta podsticaja da se izmene pojedini pristupi i okviri razmišljanja. U tom procesu mogućnosti koje nudi veštačka inteligencija mogu se koristiti, ali uz to i kontrolisati i proveravati. Moramo se naučiti da nam ona može biti dobar sluga, ali ne sme postati gospodar. Mislim da takav pristup može samo obogatiti naša dosadašnja znanja i istraživanja, pre svega metode rada.“
Šta je sledeće što nameravate da publicistički obradite, postoji li već ideja za narednu knjigu?
"Moja interesovanja usmerena su ka istoriografskim istraživanjima i u tom pogledu trenutno u razmišljam o više ideja i pravaca daljeg rada, ali je potrebno prvo da se slegnu utisci i iskustva nastala tokom rada na knjizi Žene Golog otoka. Jedna od tema kojoj se nadam da ću se više posvetiti i čiju obradu sam već delom započela jeste sudbina i život komunistkinja u vreme Kraljevine Jugoslavije, kao i rad na biografijama pojedinih žena aktivnih u komunističkom pokretu. Tu se pre svega nadam nastavku saradnje sa koleginicom iz Istorijskog arhiva u Požarevcu Slobodankom Cvetković i daljem istraživanju sudbina pojedinih komunistkinja iz požarevačkog kraja, među kojima su Davorjanka Paunović, Vera Miletić i Slobodanka Stefanović.“
Vesti
05.06.2025. 16:05
"Za sve su ipak krivi Broz i Srbi"
Vesti
18.06.2024. 18:10
Seljančica, komunista, suvladarka ‒ Jovanka
Scena
05.02.2025. 14:54
Srpska tragedija – Vera Miletić, Janko Janković i Mirjana Marković
Komentari
