Sport
24.03.2025. 20:10
Zoran Šećerov

INTERVJU

Boris Beravs: "Dok je Željka, postojaće i Partizan"

1
Izvor: Marko Stevanović

Kao dečak koji obećava pojavio se na terenu u onom vremenu kada je košarka na prostorima bivše Jugoslavije krčila put slave. Takođe i slavila prve uspehe na međunarodnoj sceni. Mnoge igračke snove je ostvario, neke naravno i nije, ali se nikada nije pokajao što je toj i takvoj košarci, prepunoj strasti i nemerljive ljubavi, pripadao i dušom i telom.

Boris Beravs je ne samo dete KK Partizan, već je na neki poseban način i korifej "crno-belog“ kluba čije je ime neizbrisivo u analima evropske košarke. Igrao je na poziciji beka, bio član nezaboravne generacije "crno-belih“ koja je osvojila prvu titulu državnog prvaka, kasnije i kapiten šampionskog tima u čijoj su petorci u tom trenutku igrala možda i dva najbolja igrača Evrope. Ponosan je na dve titule šampiona Jugoslavije, pehar nacionalnog Kupa i dva pehara FIBA Kupa Koraća.

Nemirnog duha s osmehom koji otvara sva srca, iskren do granice naivnosti što je s vremena na vreme skupo plaćao, pozitivan uvek i u svakoj situaciji, držao je ključeve dobre atmosfere u svlačionici, bio drug i prijatelj i sa saigračima, neko ko je košarku igrao srcem i za primer drugima. Ostao je veran svom sportu i po završetku karijere. Nekoliko godina obavljao je funkciju i direktora Omladinske škole KK Partizan u kojoj su stasavale buduće zvezde da bi zatim imao i ulogu tehnika ženskog "crno-belog“ tima kome nije bilo ravnog na prostorima bivše Jugoslavije. Dokaz su tri titule prvaka države.

Kad se predstavlja onima koji malo znaju o njemu, uz osmeh naglašava da je "rođeni Beograđanin i partizanovac, navijač ’crno-belih’ od kako zna za sebe i neko čijim venama teče crno-bela krv“.

"Živeo sam za Partizan od jutra do sutra, nije bilo šanse iako je bilo ponuda da promenim boje. Takođe, u tim vremenima koja nisu ni nalik na ova danas, maštao sam i da dođe dan da u svemu budemo bolji od ’crveno-belih’ uprkos tome što sam među onima koji su nosili dres Zvezde imao velike prijatelje s kojima se i danas rado viđam.“

Bili ste svedok, ali i akter tih pionirskih uspeha "crno-belih“. Kad je sve zapravo počelo?

"Kada je u klub u ulozi savetnika stigao Ranko Žeravica. Bio je čovek iz senke s mudrim potezima, istinski vizionar. Nije radio po principu od danas do sutra, već s planom od nekoliko godina unapred. Prvi Žeravičin pravi potez bio je dovođenje u Partizan reprezentativca Miška Čermaka. U Partizanu su u to vreme košarku uglavnom igrali studenti koji su voleli košarku, ali nisu imali kvalitet za nešto više. A Partizan je upravo to hteo, to nešto više. Za takve planove jedan reprezentativac ovenčan slavom i te kako je bio neophodan u timu. Čermak je bio pravi izbor.“

I Vi ste bili neko ko obećava, reprezentativac sa zlatnom medaljom osvojenom na juniorskom prvenstvu Evrope?

"Sve je to tačno, ali imao sam i jednu manu, bio sam beogradsko dete, a takvi u to vreme nisu prolazili u Partizanu. U Zvezdi su Slavnić i Kapičić držali taj beogradski šmek kojem se na kraju prilagodio i nepokorivi Duci Simonović. Naša priča bila je drugačija, ’crno-beli’ košarkaši su bili smešteni u hotelu ’Putnik’, vreme su provodili zajedno i bilo je nekako normalno da se povežu. Ali, uprkos svemu bile su to godine kada je počeo da se stvara moćni Partizan.“

Debitovali ste za prvi tim kao junior u Sarajevu protiv Oriolika u utakmici za opstanak u Prvoj ligi.

"Izgubili smo i za mene je to bilo strašno, hteo sam da plačem. Tada nisam znao da je i taj poraz bio deo strategije ljudi iz uprave. Timu koji se stvarao nedostajale su utakmice. Tog leta igrali smo Drugu ligu i od jeseni opet Prvu, takav je bio sistem takmičenja. Igrali i kao tim stasavali. Nije bilo lako pobediti u Kraljevu, Kumanovu, Ivangradu, Valjevu ili Pirotu. Bili su to baš, baš vrući tereni, bilo je i slučajeva da u svlačionici ostanemo i dva sata posle utakmice sve dok se ne raziđu navijači.“

Šta je još bitno za taj period stasavanja Partizana kao kluba?

"Odluka Ranka Žeravice da se zahvali nekim starijim igračima i osloni na mlađe a naglašeno talentovane. Nekako u to vreme je u klub stigao i Dražen Praja Dalipagić, s njim u timu tu prvu sezonu završili smo kao šesti. A onda, sezonu kasnije, u Partizan dolazi i Kićanović.“

Čini se da je ona zlatna medalja Vaše generacije sa EP juniora bila neka vrsta prekretnice u tadašnjoj jugoslovenskoj košarci.

"Moguće je i da jeste u smislu što je zlatom potvrđena ispravnost planiranja i načina selekcije. Tada je Košarkaški savez bio u prizemlju zgrade u Strahinjića Bana u kojoj je stanovao Ranko Žeravica. I tu su radile samo dve divne dame, Sonja i Branka, plus ekonom Velanec. Radilo se u nikakvim uslovima, ali sve je funkcionisalo bez greške. Tada je takođe postojalo i jedno telo koje danas na postoji. Mislim na Stručni savet sastavljen od ljudi od autoriteta koji su povlačili sjajne i dugoročne stručne poteze. Žeravica je bio kapo di kapo, trener svih trenera, a trener juniorskih selekcija Mirko Novosel. Radili su zajedno, obilazili klubove, selektirali igrače, planirali budućnost. Iz te naše selekcije koja je osvojila juniorsko zlato odmah posle EP u A tim kod Žeravice prekomandovani su Kićanović, Delibašić i Jerkov.“

Šta je bilo sa ostalima?

"Skoro svi su imali uspešnu karijeru. Pored trojice pomenutih, deo tog tima još su bili između ostalih i Todorić, Perinčić, Macura, Miličević, Grabovac, Žižić. Kvalitet je bio u prvom planu i ta ekipa, sastavljena od igrača iz nekoliko klubova, nije slučajno osvojila zlato. Bio je to prvi veliki uspeh mlađih kategorija, ali i recept kako se stiže do vrha. Taj sistem rada, u kome je struka bila dominantna, vrlo brzo se spustio i na klubove.“

I to, čini se, ne bilo kakve, već ekipe koje su imale vrednost i na međunarodnoj sceni.

"Najveća vrednost bila je to što si svi klubovi imali isključivo domaće igrače koji su prošli kroz klupsku školu košarke i zahvaljujući i tome reprezentacija je bila jaka ili ako hoćete sve jača i jača. Italijani su tada imali bolje klubove. Čudo je bio nekad onaj Injis koga je sa klupe predvodio Aca Nikolić, a sa strancima, uglavnom Amerikancima, u postavi. Međutim, kada dođe do susreta reprezentacija, Italijane smo čistili bez problema. Jednostavno, naša reprezentacija bila je uigranija i zajedno non-stop. Danas srpski selektor nema igrače pod kontrolom. On ne zna šta rade Bogdanović ili Jokić. Ali, dobro, ovo je neka druga košarka.“

Istina je i to da su tadašnje ekipe, pa i Partizan, bile sastavljene od igrača koji su i po nekoliko sezona igrali zajedno.

"Tada je važilo i pravilo da niko ne može da ode iz kluba bez ispisnice i uglavnom se u klubovima provodilo osam ili 10 sezona. Stvarao se tim, ali i razvijala ljubav prema klubu. U Partizanu je postojalo nepisano pravilo da se na kraju sezone sačuva baza, osam ili devet igrača, onda i dovedu jedan ili dva nova. Tako su na kraju jedne sezone pristigli Miško Marić i Boban Petrović, sledeće Acko Pešić i da ne nabrajam dalje. Svi su zapravo želeli da dođu u Partizan. Prvo zbog Ranka, a zatim i zato što je kvalitet bio okupljen na jednom mestu. Zbog toga su se kasnije iz Zvezde u Partizan preselili i jedan Nikola Vujanić, onda i Dejan Tomašević, Ljuba Vidačić. Na tom talasu dobrog i kvalitetnog rada stigli su i Paspalj, Danilović, Divac.“

Partizan je tada, zar ne, imao i moćnu školu košarke?

"Osnovna škola ’20. oktobar’ bila je punkt iz kog su izašli mnogi dobri igrači. Aca Janjić, profesor fiskulture, nepogrešivo je selektirao dečake koje su posle preuzimali naši treneri. Svake godine dobijali smo bar jednog zanimljivog košarkaša. Jedan od njih bio je i Saša Đorđević.“

Bilo je to i vreme kada su "crno-beli“ imali i svoju filijalu?

"Tačno, Milicionar je bio naš B tim u kome su se kalili mladi i perspektivni igrači koji su posle napravili karijeru. Konkretno Samardžijski, Tripković i mnogi drugi. Tripko je bio poslednji igrač iz naše škole koji je imao apsolutno pravilan skok šut.“

I šta se onda dogodilo?

"Došao je u klub trener s pričom kako njegovo iskustvo iz inostranstva kazuje da je jeftinije dovoditi kvalitet iz drugih škola nego finansirati sopstvenu. Iz kluba je zbog svega otišla jedna kvalitetna generacija. Među njima je bio i Nemanja Bjelica. Bilo je opet i klinaca koji su nam se nudili, ali u Partizan nisu došli jer se nisu dopali ovom ili onom čoveku. Bila je to selekcija bez selekcije. Neki su istina kasnije obukli dres Partizana, ali ih je Partizan skupo platio.“

Zašto je taj sistem selekcije u mlađim kategorijama bio toliko bitan?

"Između ostalog jer je nudio i mogućnost ne samo da okupiš najbolje, već i da manipulišeš u onom pozitivnom smislu, da dovedeš šta ti treba, ali i da bez većih posledica pogrešiš u proceni. I da onima koje imaš daš šansu u pravom trenutku. Tako su se afirmisali jedan Novica Veličković i Kosta Perović.“

Uprkos tome što niste mnogo igrali, poverena Vam je na iznenađenje mnogih kapitenska traka koju ste nosili nekoliko sezona.

"Pre mene kapiten je bio Dalipagić. Kad je on otišao u vojsku, rekli su kapiten će biti Kićanović. Međutim, Kića je rekao ne, kapiten će biti Beravs, on je beogradsko dete, od prvog dana je u klubu, traka pripada njemu.“

Kao kapiten prvi ste podizali pehar za osvojeno prvenstvo ili FIBA Kup Koraća. Kakav je to osećaj bio?

"Fantastičan, neponovljiv, kao dete Partizana ja sam to sanjao, preživljavao. Srce mi je bilo puno. I danas s neskrivenim ponosom čuvam fotografije u trenutku kada mi Vilijem Džons i Bora Stanković uručuju pehar posle osvojenog Koraćevog kupa.“

Bili ste kapiten u generaciji koju mnogi smatraju najboljom u istoriji kluba?

"Ne znam da li smo bili najbolji, to neka drugi sude, ali da je to bio strava tim – zaista jeste. Kića je bio bog, najbolji igrač svih vremena. Ne možeš da ga upoređuješ sa današnjom generacijom, ali kad se vratiš u njegovu nije mu bilo ravnog. Bio je tu i Praja. Jedan postigne 35, drugi 34 koša. Onda onaj drugi ubaci 30, a onaj prvi 29 koševa. I nisu bili najbolji samo u Partizanu, isto su radili i u reprezentaciji, i tamo su bili glavni. Moka (Slavnić) je stalno govorio Praji nemoj da razmišljaš, šutiraj, ti si mašina za koševe. Međutim, i ta priča nosi u sebi apsurd. Uprkos tome što smo u postavi imali dvojicu najboljih na kontinentu, zvuči neverovatno da smo osvojili samo jednu titulu.“

Košarka je nepredvidiva, kad ste osvojili prvu, prognozirali su vam ponor, a desilo se sasvim suprotno, zar ne?

"Posle osvojene prve titule u klubu je odlučeno da Praja ode u JNA. Svi su nas proglasili gubitnicima, a onda se dogodilo čudo. Stvar u svoje ruke preuzeo je Kića. Prvo je odigrao maestralnu sezonu, ali je istovremeno i sve one pored sebe učinio boljima. Od Acka Pešića napravio je igrača, sa Bobanom Petrovićem i Miškom Marićem Partizan je te godine uzeo tri titule. Prvo nacionalni Kup i prvenstvo, a onda i FIBA Kup Koraća.“

Kažu da su vaše generacije živele za derbi večitih rivala?

"Zato me i boli što ove današnje generacije ne znaju šta je derbi. Njima je to samo utakmica, a nama je taj okršaj uvek bio više od utakmice. Od juniorskih dana svi smo živeli za taj meč. Igrali smo na krv i nož, ali smo se posle utakmice i družili. I danas se svake subote okupljamo u jednom beogradskom restoranu i evociramo uspomene. Bili smo i ostali prijatelji.“

Zašto ste izabrali košarku, a ne fudbal ili neki drugi sport?

"Voleo sam ja i fudbal, igrao sam ga solidno. Jednom su košarkaši i fudbaleri Partizana uoči Nove godine napravili revijalni meč i odmerili snage prvo na fudbalskom, a onda i košarkaškom terenu. Nama je branio Zalad, njima Borota. Na jednoj strani mi, na drugoj Moca i kompanija. Dobili smo utakmicu 8:6, dao sam tri laka komada. Kad smo se spremali za košarkaški meč, sećam se Pera Borota je pobegao iz Hale sportova. Zapravo svi smo u ekipi voleli fudbal. Nezaboravni trener Reba Ćorković imao je praksu da ponedeljkom na treningu igramo fudbal, a petkom svi zajedno ručamo pasulj kod njegove majke. Nikada ta vremena i tu atmosferu ne bih poredio sa ovim danas.“

Kažu da ste više igrali i Vaša karijera bi imala drugu priču.

"Nisam podnosio to što ne igram, ono uđi sa klupe i pokaži šta znaš. Priznajem da mi je žao što nisam prošao dalje. Imao sam sve uslove u trenutku kada sam bio jedan od talentovanijih juniora. Pitao sam se i zašto. Možda zato što nisam imao podršku, leđa, što psihološki u tom trenutku nisam bio dovoljno spreman. Na treninzima sam bio, svi su govorili, najbolji, ali me na utakmicama ono uđi-izađi jednostavno psihološki ubijalo.“

Na kraju ste dobili i malu satisfakciju?

"Na neki način da. Desilo se da Žeravica ode u Pulu i da mi ljudi iz Zvezde na njegovu preporuku ponude da obučem crveno-beli dres. Rekao sam tim ljudima ja sam partizanovac i ne mogu, ali sam posle pitao Ranka što me nudite Zvezdi, kad vam nisam bio dobar u Partizanu. Dobio sam objašnjenje zarad kojeg sam za sva vremena prestao da se ljutim na gospodina Žeravicu. U prevodu, bilo je stvari koje su se u ime drugih interesa događale i mimo vaše volje.“

Kažu da je malo nedostajalo da obučete dres sarajevske Bosne?

"I to je istina. Pregovaralo se prvo u restoranu ’Vltava’, Boša (Tanjević) me je voleo kao sina, a ja sam se opet sjajno družio u reprezentaciji sa Delibašićem, Čečurom, Varajićem. Kaže mi Tanjević, ovi moji hoće da dođeš u Bosnu. Ja ono znaš, ne mogu majku da ostavim samu, onda i ono imam obaveze na fakultetu, a on kaže dođi, mi smo studentski klub, sve završavamo. Ne znam kako da izbegnem ponudu, mi prethodne godine prvaci, ne ide mi se, Boša kaže, bez brige, iduće godine mi smo šampioni. Kažem ok, doći ću ako mi ovi moji daju ispisnicu ubeđen da neće. I dođu oni na trening, poslednji je dan prelaznog roka, oni nešto u ćošku pregovaraju, vidim Boša neraspoložen. Govore mu Bora je naše dete, on će ove godine igrati, ne može da ide. I zaista svake godine pre početka lige ja igram, kad počne prvenstvo trener kaže sedi pored mene na klupu i ja opet ne igram. A te naredne godine Bosna je bila i prvak države, a već naredne i šampion Evrope. Boša je bio čudo od trenera.“

Odrasli ste sa majkom?

"Oca nisam ni upamtio, majka je imala snage da zatraži razvod braka u vremenu kad to baš i nije bilo popularno. Otac se vratio u Sloveniju, ja i danas nemam ništa lepo da kažem za njega. Kad je pred kraj života bio bolestan, tražio je da dođem u Sloveniju da me vidi jer se do tada nismo videli. Pitao me je da li mi nešto treba. Rekao sam ne, dao si mi sve što si mogao, rodio sam se, hvala ti. Kad je umro, bio sam na turneji s Partizanom u inostranstvu.“

Da li Vam je klub za sve godine dodelio stan?

"Stan sam dobio preko saveznih organa. Tamo je baš na tim poslovima radio otac mog drugara iz osnovne škole. Čuo je kao da čekam stan pa ako mi odgovara taj i taj u toj i toj ulici, kaže dobićeš odmah ključeve i mogućnost da se useliš. Tako sam rešio stambeno pitanje.“

Da li i dalje tvrdite da ste igrali košarku u vremenima koja su bila najbolja?

"Nije to bila samo košarka, već i druženje. Naučili smo da sportski prihvatamo poraze i slavimo pobede, sve utakmice su bile interesantne, imale su neku posebnu draž. Bilo je i dosta turneja po svetu. Malo je ko tada imao priliku da vidi Filipine ili Hongkong, ili da doživi da mu na Kubi u poluvremenu utakmice u svlačionicu uđe Fidel Kastro i rukuje se sa svim igračima. Žao mi je samo što taj trenutak nije zabeležen na fotografijama.“

Na kraju ste svojom voljom napustili "crno-bele“?

"Baš tako. Godinama sam bio tu, nisam prošao i mislio sam da je najbolje da odem negde, da oslobodim mesto, da neko drugi možda igra, napravi više. Otišao sam u Tuzlu, zvao me Vlada Đurović, Boša ga je usmerio na mene, ali nije to bilo ono pravo.“

Sa 30 godina napustili ste teren, treninge?

"Počeo sam da radim u ’Partizan komercu’. U međuvremenu sam se i oženio, dobio sina, sada imam i unuku.“

Radili ste i kao tehniko u ženskom košarkaškom klubu?

"Sale Stanimirović je bio trener, tri puta smo bili prvaci Jugoslavije. U poslednjoj sezoni sam na tri utakmice obavljao i ulogu trenera jer je Stanimirović iznenada odlučio da ode. Bila je to generacija Bilje Majstorović, Jelice Komnenić, Olivere Krivokapić, Cvetane Dekle, Omerovićke, Pukšićke. Najbolja generacija ženskog kluba svih vremena.“

Zašto niste postali trener?

"Imao sam kombinaciju. Kada je Moka Slavnić preuzeo Partizan, Kićanović mi je ponudio da budem trener, odnosno pomoćnik Moki. Kažem da radim, da sam se zaposlio, da imam siguran posao, da sam živac i da grizem nokte, da ne znam da li bih izdržao, preselio bih se na onaj svet već posle treće utakmice.“

Imali ste i lepu epizodu u "Partizan komercu“?

"Bila je to firma u kojoj su radili bivši sportisti Partizana. Gajica Đurović, Dragan Arsenović i Vlado Čapljić igrali su fudbal, bio je tu i rukometaš Matijašević, stonoteniser Silijevski, atletičar Mića Vukomanović. Radilo se u sjajnoj atmosferi, bili smo ekipa koja nije jurila reklame, već posao, na razlici u ceni uzimali smo profit. Asortiman roba sa kojim smo radili bio je širok, a lova je kapala.“

Pratite i dalje košarku, šta mislite o ABA ligi?

"Našim klubovima je nekad trebala neka ozbiljna liga, ABA je u jednom trenutku bila idealno rešenje, sada mislim da to više nije. Nama trebaju dobri klubovi u što više sredina, u njima se rađa kvalitet. Nedostaje i vreme za trening, najbolji su preopterećeni. Igraju Evropu, onda se igra i ABA liga, zatim nacionalni Kup koji ništa ne znači, na kraju i naše prvenstvo. Šta dobijaš? U najboljem slučaju pehar koji skuplja prašinu. U ovakvoj priči i tom haosu moj Partizan je izgubio ono najvrednije, identitet kluba koji stvara igrače.“

Kako komentarišete to što su "crno-beli“ letos doveli 11 novih igrača?

"Željko Obradović je dokazani stručnjak, najbolji u Evropi, imam poverenja u ono šta i kako radi. Da nije došao, Partizana ne bi bilo, to garantujem. Znam, i sada je mnogo onih koji su protiv njega, međutim dok je on tu – klub će postojati. Bez njega, neće.“

A šta ako naredne godine, u igri onih koji ljube samo bogate, Partizan ne bude deo Evrolige?

"To se neće dogoditi. Udareni su neki temelji, plaćanja idu na vreme, tribine su uvek pune, svaka utakmica u Beogradu je mali spektakl. Evroligi to treba. Pre će se odreći Virtusa nego Partizana.“

Čini se da evropska košarka luta na putu do budućnosti?

"Svi su uplovili u profesionalizam, velike pare i ljubav sa menadžerima. Ima u svemu onog što liči na dobro. Za mene su oni, mislim na menadžere, najproblematičniji. U nekim momentima čak i sumnjam da preko igrača utiču na rezultate jer kako objasniti situaciju, govorim o onome što se i zaista dogodilo, da su tri glavna igrača ekipe, profesionalci koji igraju za dobre pare, prvi koš dala tek tri minuta pre kraja. Ima dosta pojava kojima bi se moralo što pre stati na put. Voleo bih zapravo da se evropska košarka oslanja ubuduće na svoje resurse, znanje i potencijale, a ne da kupuje s one strane okeana.“

Ni NBA nije više što je bila, evropski igrači su neko ko sve više dominira?

"Da, danas su to Jokić i Dončić, promenili su obrazac NBA lige, dokazali da se košarka igra i glavom, a ne samo fizikom. Jokić nema sve ono bez čega se juče nije moglo ni na prag NBA klubova, ali zato ima ono što nijedan američki igrač nema. Njegova košarka je magija, asistencije čarolija. Čudna je ta srpska glava, Jokić tamo razbija potezima koji do sada nisu viđeni. Nisam verovao da će toliko daleko stići. Trenutno je najbolji i jedan je od najboljih svih vremena u NBA. Za jednu karijeru više nego dovoljno.“

I za kraj, šta je ono ili ko je onaj zarad koga nikada nećete zaboraviti svoje košarkaške dane?

"Postoji i ime mu je Dragan Kića Kićanović. On je najbolji igrač s kojim sam igrao, najbolji igrač ondašnje Jugoslavije i Evrope u to vreme. Zaslužio je za života bistu na stadionu, mnoge mlade košarkaše je afirmisao, mnoge stvari vizionarski predvideo i na pravo mesto locirao. Na terenu je bio apsolutna zvezda, mag igre između dva obruča. Prosto je nemoguće nabrojati šta je sve za košarku učinio. U njegovoj karijeri i životu ne postoji mrlja. Bio je i ministar sporta, predsednik Olimpijskog komiteta, klupski rukovodilac i svugde je znao da pliva. Bog bogova za mene.“

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Ne bismo bili ZEMLJA KOŠARKE da nije bilo OVOG čoveka
košarka

Izumitelj

15.12.2024. 08:15

Ne bismo bili ZEMLJA KOŠARKE da nije bilo OVOG čoveka

Za Srbiju kažu da je zemlja košarke. Sa razlogom, ali ne samo zbog brojnih reprezentativnih uspeha koje smo beležili kroz istoriju.
Close
Vremenska prognoza
scattered clouds
16°C
04.04.2025.
Beograd
Wind
PM2.5
5µg/m3
PM10
6µg/m3
UV
UV indeks
1
AQI indeks
1

Oni su ponos Srbije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve