Sport
18.08.2023. 17:00
Mihailo Paunović

Intervju

Igor Duljaj: Sport sportistima, politika političarima

Igor Duljaj
Izvor: Marko Stevanović

Igor Duljaj je više nego poznato ime srpskog fudbala. Status velikog igrača stekao je igrajući za Partizan i Šahtjor, u kome je ostavio neizbrisiv trag iako je bio stranac.

Ovim ne može da se pohvali veliki broj srpskih igrača, kao ni time da ga i dan-danas na ulici, kako kaže, zaustavljaju navijači "večitog rivala“ i upućuju mu samo reči hvale.

Posle 15 godina provedenih u Ukrajini, u jednom sasvim drugom fudbalskom sistemu, Igor Duljaj je početkom ove godine prihvatio ponudu koju su mnogi pre njega odbili. Odlučio je da sedne na klupu FK Partizan, ali ovaj put kao glavni trener. Prihvatio je posao za koji mnogi kažu da treba da budeš ili mnogo hrabar ili mnogo lud.

Klupa Partizana oduvek je sa sobom nosila veliku odgovornost, ali u trenutku kada je Duljaj odlučio da na nju sedne ona je dodatno bila opterećena atmosferom oko FK Partizan. Atmosferom nezadovoljstva zbog još jedne izgubljene titule, bojkota navijača, mrakom koji je u jednom trenutku i u bukvalnom smislu zavladao u Partizanu.

Zbog svega navedenog, nismo mogli a da već na početku razgovora trenera Partizana ne pitamo da li je, iz ove perspektive, odluka da preuzme "crno-bele“ bila brzopleta?

"Mislim da nikad težu odluku nisam doneo. Rekao sam i stojim iza toga. Kada sam dobio poziv, moj razum mi je govorio ne, ali srce je bilo za to da prihvatim. Iz mnogo razloga je tako. Pre Gordana Petrića sam već imao ponudu da preuzmem Partizan, ali sam rekao da nisam spreman i da mislim da tim treba da bude drugačiji... Verujem i znam da je klub bio u potrazi za drugim rešenjima, trenerima koji su bolji od mene, koji imaju veće ime, međutim, postoje neki razlozi zbog kojih treneri nisu želeli da dođu u Partizan. Vodio sam se logikom – da je dobro, ne bi zvali mene. To je činjenica i nema potrebe da se lažemo. Nisam došao da se učim na Partizanu, ali nisam hteo da dozvolim da Partizan nema trenera, da ne želi niko da dođe. To je nešto što me je strašno pogodilo... Ja ne pričam o ljudima, pričam o jednoj instituciji kakva je Partizan i koja traje od 1945. godine. Ne govorim o imenima, rukovodiocima, već o Partizanu kao takvom.

Preuzeti Partizan bila je sigurno najteža odluka... Bilo je mnogo ljudi koji su mi govorili da nisam normalan, da mi to ne treba u životu, ali bilo je i onih koji su govorili da nemam šta da izgubim. Ti koji su mi govorili da nemam šta da izgubim nisu u pravu jer ja stavljam na vagu celu moju igračku karijeru po kojoj me ljudi pamte. Mogao sam da odbijem i da živim mirno svoj život. Poneo sam se emocijama iako sam znao da mi sledi velika borba i najveći izazov u mom životu. Što se upravo i dešava.“

Situaciju u kojoj se nalazite praktično ste nasledili. Došli ste na klupu kada je titula već bila rešena.

"Titula je bila rešena i jurili smo drugo mesto na tabeli koje nismo uspeli da ostvarimo. Bila je mnogo turbulentna sezona. Kada sam dobio poziv Partizana, prvo koga sam pozvao jeste Gordan Petrić koga izuzetno poštujem. On je takođe u službu Partizana stavio svoje ime, prezime i svoje poštenje. Ne u službu ljudi, već u službu Partizana. Ima nas mnogo koji poštujemo Partizan i ne bežimo od odgovornosti kada je najteži trenutak. Niti smo tu iz nekih ličnih interesa, finansijskih... Posebno kada je Gordan u pitanju kome to uopšte nije potrebno. Kada sam ga pozvao i kada sam mu rekao da imam ponudu Partizana, rekao mi je da je odluka moja i da moram sam da odlučim.

Kada je reč o igračkom kadru, otprilike sam znao kakva je situacija. Uvek sam polazio od toga da je to ekipa koja je pobedila Keln dva puta, želeo sam da krećem od pozitivnih stvari. Nisam želeo da apostrofiram poraze, kako bi ekipa bila stabilna. Znate, nije jednostavno kada dođete na stadion i na tribinama je 100 ljudi. Igrači čuju sve i svašta...“

Stanje je takvo da navijači bojkotuju, bili ste bez struje u jednom trenutku, Partizan je godinama bez titule... Koliko sve to što se dešava oko Partizana otežava posao Vama i igračima?

"Mnogo nam otežava i dosta utiče na nas. Pogotovo je to bio slučaj u trenutku kada sam preuzeo Partizan. Ljudi očekuju da se desi šok terapija koja će doneti boljitak. Međutim, tim je tek u plej-ofu počeo da igra donekle onako kako sam želeo. Bilo je tu mnogo problema, nemamo navijače, bojkot, problemi u klubu... Ali, želeo sam da svaki problem rešavamo razgovorom i da to mora da ostane unutar kluba. Da sve što se radi bude u interesu Partizana, da niko ne može i ne sme da bude iznad Partizana. Početak je bio mnogo težak. Izgubiš jednu utakmicu, pa drugu... Ali poslušao sam savet jednog velikog košarkaškog trenera koji mi je rekao – Igore, savetujem ti da ne čitaš novine, komentare, oslobodi se toga. Poslušao sam njegov savet i potpuno sam izolovan od komentara. Međutim, povremeno se desi da sretnem ljude na ulici koji me pitaju šta ću u Partizanu, šta mi sve to treba, identifikuju me sa pojedincima... Ja sam svoj i ja sam isključivo u službi Partizana. Partizan mi je mnogo dao i želim da na neki način jedan deo duga vratim. Da je u Partizanu sve dobro, bio bi red trenera za klupu Partizana, nema govora i svestan sam toga. Nisam odustao, ali nisam ni tvrdoglav da radim nešto ukoliko vidim da je neispravno i da udaram glavom u zid. Dokle god budem imao i poslednji atom snage, daću ga za momke koji su deo fudbalskog kluba Partizan.“

Bojkot navijača je donekle i opravdan ukoliko uzmemo u obzir rezultate koje FK Partizan ostvaruje i činjenicu da je godinama bez titule. Da li se ova situacija sa navijačima rešava isključivo dobrim rezultatima?

"Naravno da rezultati i dobra igra vraćaju publiku na stadion... Međutim, kao što sam rekao, svako treba da se bavi svojim delom posla. Ja bih voleo, kao trener, da moji igrači dožive ono što su doživeli u Novom Sadu i Bačkoj Topoli. Ubeđen sam da bez navijača, bez obzira na kvalitet igrača koji imamo, ne bismo ostvarili rezultat koji smo ostvarili. Mi smo bez njih ništa. Sa našim navijačima na ovim utakmicama osetio sam neku drugu vrstu energije, štit, neverovatnu podršku... Ne udvaram se niti se dodvoravam ikome, ali činjenica je da je igračima mnogo lakše kada imaju podršku. Fudbal i sport se igraju zbog navijača. Bez njih smo niko i ništa. Ko može da reši taj problem – neka ga reši, ja ne mogu. Voleo bih da mogu da pomognem, ali na kraju krajeva nije ni na meni da rešavam taj problem. Ja samo mogu da zahvalim svakom ko dođe... I onome ko ne dođe na stadion, a podržava klub. Voleo bih da ponovo doživimo ono što smo doživeli u Novom Sadu. Partizan se nalazi u mnogo teškoj situaciji, to je činjenica. Moramo da se borimo da opstanemo kako znamo i umemo. Da bismo u tome uspeli, svako od nas mora da da nešto od sebe. Ali opet podvlačim, bez navijača ne možemo.“

Kada govorimo o srpskom fudbalu, godinama je normalnost da se van terena valjamo u blatu. Konstantna saopštenja, pritužbe na suđenje, povremeni skandali kao sa Kolubarom. Šta je potrebno da se desi da se više posvetimo fudbalu i samoj igri?

"To je mnogo kompleksno, ali može lako da se reši. Sport treba da spaja ljude, da bude čist. Kada sam preuzeo klupu Partizana, rekao sam da neću da komentarišem suđenje, ne zato što ne smem ili neću da štitim Partizan, već zato što to nije moj posao. Kao trener šaljem lošu sliku o svom klubu, sebi i igračima. Mnogi klubovi su oštećeni kad su igrali protiv nas, nenamerno... Sudije su takođe ljudi i greše kao i svi mi... Ali postoji mnogo mehanizama, poput VAR-a... Postoje nadležni, stručni organi čiji je to posao da reše. Sa druge strane ne možemo ni da na sve što se događa samo zatvorimo oči. Uvek polazim od toga da sve treba da bude čisto i želim da svaki naš protivnik ima identične uslove kao i mi. Ali, Partizan mora da se poštuje. Ne može da se neko smeje u lice igraču Partizana zato što je on u bezizlaznoj situaciji. To je mnogo ružno i nije sportski.“

Stvari koje se dešavaju posle utakmica samo dodatno doprinose rivalstvu Partizana i Crvene zvezde. Sve to je uveliko prevazišlo granice sporta...

"Meni je to neshvatljivo. Imam mnogo prijatelja koji navijaju za Crvenu zvezdu. Volim da sve što se radi bude u interesu srpskog fudbala. Ne pričam ovo napamet, već sam video da tako može. Bio sam u Ukrajini i video sam da predsednik fudbalskog kluba Šahtjor, kada Dinamo osvoji titulu, prvi pozove predsednika Dinama iz Kijeva, čestita mu na tituli i kaže mu da se nada da će ga on prvi pozvati sledeće godine kada Šahtjor osvoji titulu. Tamo svi klubovi rade u interesu ukrajinskog fudbala. Žele da imaju što više timova u Evropi. Da imaju što više odličnih stadiona. Sad neko može da kaže da su to uglavnom privatni klubovi i to jeste tačno, ali svi oni ulažu u sport. Sve što se uloži ostaje ukrajinskom fudbalu. Isto tako treba da bude i kod nas. Stalno ističem da novinari više treba da pišu o uslovima u kojima ekipe igraju, o samim terenima... Da vidimo u kakvim uslovima Radnički iz Niša igra i trenira, Surdulica takođe... Da se pomogne svim tim klubovima, da imaju što bolje uslove i fudbalske terene. Da kada gostujemo tim ekipama ne govorimo kako su isti uslovi za igru svima... Nije baš tako. Klubovi poput Partizana, Crvene zvezde, Čukaričkog i TSC-a, koji igraju napadački fudbal, njima treba dobar teren za igru. Zbog toga pozdravljam akcije koje se trenutno dešavaju. Ali isto tako, šta će nam reflektori ako nam je teren katastrofa.

Igor Duljaj
Izvor: Marko Stevanović

Sport treba da bude zdrava priča. Ne treba da se mrzimo, dovoljno je samo da se poštujemo. Ne smemo da dozvolimo da kao ljudi iz sporta stvaramo atmosferu u kojoj će se ljudi svađati zbog fudbala. Imam decu i vidim kako se sve to prenosi na njih... Od njih sve počinje. Nema loše dece, ima samo loših roditelja. Moramo da ih učimo da su sve te medalje i prva mesta nebitni ukoliko od njih pravimo ljude koji će mrzeti Zvezdu ili Partizan. Sa tim mora da se stane.“

Pomenuli ste malopre privatne klubove u Ukrajini... Povremeno, kada se govori o rešenju za probleme u srpskom fudbalu, govori se o privatizaciji... Pre svega Crvene zvezde i Partizana. Koliko je to izvodljivo u Srbiji i da li privatizaciju uopšte vidite kao rešenje za probleme koje imamo?

"U te stvari se stvarno ne razumem i ne znam da li je to rešenje. Ukoliko bi to moglo da izgleda kao što izgleda u Šahtjoru i Dinamu Kijev, ja prvi dižem ruku i glasam. Da se zna ko je gazda. Da se pita onaj ko najviše i ulaže. Ali ponavljam, ne razumem se dovoljno u to.“

U Ukrajini ste proveli gotovo 15 godina kao igrač i trener. Poznajete njihov sistem. Šta je to što biste od njih uzeli i preneli u srpski fudbal?

"Oni su počeli od toga šta je interes ukrajinskog fudbala. Konstatovali su da je to da se zaštite domaći igrači. Znali su da sa 11 domaćih igrača ne mogu da ostvare domaće igrače, ali su zato doneli zakon da ukoliko ima 10 klubova u ligi, imaju 40 domaćih igrača. Ukoliko zemlja ne može da ima 40 odličnih domaćih igrača koji će da rastu uz vrhunske igrače koji dolaze iz inostranstva, onda za tako nešto nema prostora. Ja jesam za to da mi imamo igrače iz naše škole, ali ne na silu. Iz naše škole se svake godine potpisuju profesionalni ugovori, ali gde su ta naša deca? Imamo po 50, 60 profesionalnih ugovora i to sve košta. Ali gde su ta deca? Naravno, možeš da pogrešiš, ne možeš unapred da znaš ko će postati vrhunski igrač.

U Šahtjoru je postojao sistem u kom roditelji nisu mogli da dovode decu zbog novca. Uvek bi dobili odgovor da imaju druge klubove i da se u Šahtjoru igra iz ljubavi. Ko god se kretao finansijskim momentom za njega nije bilo mesta. Deca imaju sve uslove, školu koja se ne zapostavlja, internat, odlične trenere i bilo je lako da se uđe u prvi tim. Najbolji primer je Mudrik koji je otišao u Čelsi. Debitovao je sa 17 godina u Šahtjoru.

Igor Duljaj
Izvor: Marko Stevanović

Drugo na šta su se fokusirali jeste infrastruktura. Krenuli su od stadiona, ali ono što se mnogo važnije krije iza stadiona jesu sportski centri. Svaki fudbalski klub u Ukrajini ima svoju bazu, svoj sportski centar. Kod nas klubovi treniraju na glavnom terenu... Padne kiša i teren je ubijen. To je sramota. Preneo bih i poštovanje koje imaju međusobno, ali pre svega bih preneo da sve što rade rade u interesu domaćeg fudbala. Zato su i imali jedan jak Šahtjor. Sećam se reči predsednika Šahtjora koji je rekao da nikada neće znati kolika je snaga njegovog kluba ukoliko ne bude imao jak Dinamo Kijev. Njemu ne treba slab Dinamo, i to je mnogo važno.“

Apropo toga što ste rekli, Zvezdan Terzić je nedavno rekao da Partizan više nije rival Crvenoj zvezdi i da više ne veruje u to da bez jakog Partizana nema jake Crvene zvezde...

"Svako ima pravo na svoje mišljenje. Moramo da poštujemo protivnike i tradiciju. Da poštujemo Crvenu zvezdu kao klub, kao instituciju. Isto tako bih voleo da se poštuje i Partizan kao veliki klub, institucija i tradicija koja traje toliko godina. Ja samo uzimam primer predsednika koji je napravio veliki evropski klub. ’Meni ne treba slab Dinamo Kijev jer nikada neću znati koja je stvarna jačina mog kluba. Ne uživam u slabom Dinamu’. Isti primer bih naveo i da se Partizan i Crvena zvezda nalaze u obrnutoj situaciji.“

Šahtjor, koliko god bio finansijski stabilniji od srpskih klubova, nije postao to što jeste preko noći. Čini se da srpskom fudbalu upravo to što nedostaje jeste kontinuitet... Treneri se smenjuju kao na traci, igrači mnogo mladi odlaze...

"Ovde čim izgubiš jednu utakmicu trener se smenjuje. Kada govorimo o mladim igračima, ponovo ću navesti Šahtjor kao primer jer sam tamo bio i imam pravo da o tome pričam. Mladi igrači su tamo stasavali uz starijeg igrača, godinu, dve. Ukoliko je igrač ekstremno talentovan, naravno da će odmah igrati. Na taj način klub ne oseti preveliku prazninu kada proda starijeg igrača jer već ima spremnu zamenu za njega. To je sistem. Kod nas imate situaciju u kojoj roditelji ucenjuju Crvenu zvezdu, Partizan i druge klubove... Roditelji kažu da ukoliko im dete ne povedu na pripreme neće potpisati ugovor. Ili traže 50 odsto od transfera... I šta se desi, taj mlad igrač ode u neki drugi klub, pokaže se i onda se ovde priča – pa imali ste takav potencijal u svojim redovima. Ali ljudi ne znaju celu priču. Mora da postoji sistem.“

Dotakao bih se reprezentacije. Ovih dana se u javnosti govori o tome kako se kult košarkaške reprezentacije narušio zbog silnih otkaza selektoru i da to više nije priča koja nas je kao naciju nekada krasila. A šta je sa kultom fudbalske reprezentacije? Kada je on poslednji put postojao i da li postoji danas?

"Moram da se vratim u vreme kada sam ušao u prvi tim reprezentacije. Znam da su tada igrači poput Peđe Mijatovića, Miloševića, Siniše Mihajlovića, Jokanovića dolazili o svom trošku da igraju za reprezentaciju Jugoslavije... Jer to je bila čast i poštovanje. Uvek sam govorio bez obzira na to da li se ta država zvala Jugoslavija, Srbija i Crna Gora, samo Srbija... ona je moja, ja nemam drugi dom. Ne razumem izgovore poput umoran sam ili nemoj da ideš u reprezentaciju da se ne bi povredio. Mi smo odavde, klubovi iz ove države su nam omogućili da odemo u inostranstvo i postanemo to što jesmo. Meni je Partizan omogućio da odem dalje. Da li postoji nešto časnije nego igrati za svoju reprezentaciju? Ukrajinci su se odazivali reprezentaciji i povređeni, sa ponosom išli. Ne znam kako smo došli u ovu situaciju. Treba da se ugledamo na vaterpoliste, odbojkaše, tekvondo, karate, rukometašice i druge sportove u kojima novac nije u prvom planu. Pogledajte kako ti ljudi igraju za svoju zemlju. Ja sam presrećan kada ih vidim, kada vidim njihove emocije kada čuju himnu. Nema ništa lepše od predstavljanja svoje zemlje.“

Selektor Dragan Stojković Piksi je zaista udahnuo jedan nov život fudbalskoj reprezentaciji, osetilo se to i među navijačima. Otišli smo na Svetsko prvenstvo, ali ponovo nismo uspeli da prođemo grupu. Stalno se vraćamo na to da su nam igrači mnogo bolji od onoga kako igramo. Je li to neka naša zabluda? Da li neopravdano stavljamo prevelik teret na fudbalsku reprezentaciju?

"Ljudi imaju prevelika očekivanja s razlogom. Kada pogledamo kakav tim imamo, to su sve igrači na svetskom nivou. Piksi je uradio veliku stvar, odveo je reprezentaciju na Svetsko prvenstvo. Međutim, mi nismo ni počeli da igramo utakmice, a počeli smo da pravimo sami sebi probleme. Da narušavamo mir u reprezentaciji. Nisam video da to drugi rade. Bio je to slučaj i u vreme kada sam ja bio reprezentativac. Posle poraza od Holandije na Svetskom prvenstvu odjednom su počele priče zašto nije ovaj igrao, odnosno zašto je ovaj igrao... To je neprihvatljivo. To ne radimo u klubovima, poštujemo odluke trenera. Kada dođemo da igramo za reprezentaciju, priča se menja. Ko smo mi da se stavljamo iznad reprezentacije. Da li će trener pogrešiti, pa naravno... Ne postoji čovek koji ne greši.

Ali vraćam se na naša prevelika očekivanja. Treba biti realan, kvalifikovali smo se na Svetsko prvenstvo, to je veliki uspeh, ali idemo bez prevelikih obećanja.“

Nemanja Matić je svojevremeno govorio o tome da ne možemo da očekujemo da imamo rezultate u fudbalu kao na primer Hrvatska. Da ne možemo da se poredimo sa njima jer mi imamo igrače u Torinu, a oni imaju Luku Modrića koji je nosilac igre Reala.

"Njihovi igrači su u većini slučajeva lideri u svojim klubovima. Ali isto tako kada razgovaram sa Darijom Srnom, koji mi je veliki prijatelj, on takođe nikada nije mogao da shvati zašto ne postižemo uspehe slične reprezentaciji Hrvatske, a imamo igrače kakve imamo. Međutim, on mi je takođe rekao da oni u reprezentaciji imaju kult kog se drže jako dugo, a to je da te tim sam odbaci ukoliko iskačeš. Igrači se drže čvrsto. Čim si iznad grupe – sam si. Pričao mi je da jedan igrač nije hteo da ide na zagrevanje i igrači su sami tražili da taj igrač ne bude deo tima. Bez obzira na to što su svi prijatelji. Nisi deo grupe. Niko ne može da stavi sebe iznad reprezentacije. Grupa odmah staje iza selektora i neće pojedinca koji im kvari kult reprezentacije.“

Kada ste bili u Partizanu kao igrač, na stadionu Partizana je gostovao Real Madrid. U kakvom stanju želite da vidite klub kada ga budete napuštali.

"Znam da će udarci krenuti čim se desi kiks. Čim nešto ne bude kako treba. Spreman sam da ih prihvatim jer znam da radim savesno, čisto, i želim da nešto ostavim sledećem treneru Partizana. Pre svega razmišljam o tome šta ostavljam Partizanu i njegovom sledećem treneru. Znam da ostavljam igrača kao što je Severina, Saldanja, Trifunović koji treba da raste, Ilića... To su igrači koji su budućnost Partizana i klub će moći da profitira od njih. To mi je mnogo važno. Želeo bih da Partizan bude poštovan i cenjen, a da bi to bio, mi moramo sami sebe da cenimo i poštujemo. Sport sportistima, politika političarima. Partizanu je potrebna pomoć i ko god može neka pomogne, a ukoliko ne može – neka mu ni ne odmaže.“

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Od fudbalskog disidenta do najboljeg golmana na svetu
petar radenković radi

Kralj fudbala!

30.10.2022. 08:05

Od fudbalskog disidenta do najboljeg golmana na svetu

Sigurno znate ko je Franc Bekenbauer. Znate, takođe, i da je njegov nadimak Kajzer Franc (Car Franc). Ali, verovatno ne znate zašto je on dobio baš taj nadimak, a ne na primer Kenig (Kralj)? Zato što je u tom trenutku na fudbalskoj sceni Nemačke već postojao Kenig Radi (Kralj Radi)!
Close
Vremenska prognoza
clear sky
14°C
29.02.2024.
Beograd
Wind
PM2.5
5µg/m3
PM10
6µg/m3
UV
UV indeks
1
AQI indeks
1

Oni su ponos Srbije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve