Sport
30.10.2022. 08:05
Dragana Todorović

Kralj fudbala!

Od fudbalskog disidenta do najboljeg golmana na svetu

petar radenković radi
Izvor: Marko Stevanović

Sigurno znate ko je Franc Bekenbauer. Znate, takođe, i da je njegov nadimak Kajzer Franc (Car Franc). Ali, verovatno ne znate zašto je on dobio baš taj nadimak, a ne na primer Kenig (Kralj)? Zato što je u tom trenutku na fudbalskoj sceni Nemačke već postojao Kenig Radi (Kralj Radi)!

Pravo ime Keniga Radija je Petar Radenković. Rođen je u Beogradu 1934. godine, ali je za širu javnost na ovom prostoru gotovo anoniman. Istovremeno, u Nemačkoj je zvezda u pravom smislu te reči.

Na čuvenom Oktoberfestu nema šatora u kojem se ne čuje pesma njemu u čast, čak i danas, a u anketi časopisa "Bravo“ iz 1967. godine bio je na trećem mestu, nakon što su čitaoci odgovorili na pitanje "Ko vam je idol?“. Na prvom mestu bio je nemački kancelar Konrad Adenauer, na drugom francuski glumac Pjer Bris koji je igrao Vinetua, a na trećem – Radi.

Modna linija muških pantalona sa njegovim imenom je brend koji nosi svaki drugi stanovnik Bavarske. Ploča koju je snimio prodata je u dva miliona primeraka, a dugo je bila na u vrhu nemačkih top-lista ispred "Bitlsa“ i tada veoma popularne Dajane Ros!

U dokumentarnom filmu o njegovom životu "Najbolji golman na svetu“ o Radiju govore Hulio Iglesijas, Vim Venders, Zubin Mehta, Verner Hercog, Uve Zeler, Sep Majer, Bekenbauer…

"Veoma sam zadovoljan tim filmom, naročito jer je realističan, a znam da se u filmovima te vrste uvek nešto doda, izmeni, kako bi publici bilo zanimljivije, ali ovde to nije slučaj. Od prvog do poslednjeg kadra sve je istinito i objektivno. Na kraju filma objasnio sam publici da taj naslov ’Najbolji golman na svetu’ nisam ja izmislio, ali da nemam ništa protiv“, kaže u intervjuu za "Ekspres“ Petar Radenković Radi, kojeg smo upoznali nakon beogradske premijere dokumentarnog filma o njemu, čiji su tvorci Katarina Sinđelić, scenarista, i Vladimir Kurčubić, reditelj. Publika je bila na nogama, a aplauz glasan i dug, nakon odgledane filmske priče o neverovatnoj karijeri Beograđanina koji je ’60-ih godina prošlog veka bio golman u klubu Minhen 1860.

"Bio sam prvi golman Bundeslige koji je nosio rukavice, a dobio sam ih na Olimpijskim igrama u Melburnu 1956. od čuvenog sovjetskog golmana Lava Jašina. Igrali smo finale protiv Rusa i izgubili 1:0, a kada su se dodeljivale medalje Jašin, koji je igrao u rukavicama, skinuo ih je i dao mi za uspomenu. Već na prvom sledećem treningu shvatio sam da u rukavicama imam veliku prednost i da one omogućavaju jednu apsolutno drugačiju tehniku hvatanja lopte. Kasnije sam počeo da pravim i svoje rukavice, ali one nisu bile ni prići modelima kakvi postoje danas. Sada golmanske rukavice imaju specijalnu gumu na dlanu i prstima koja zadržava loptu, ona se takoreći lepi za tu rukavicu. Moje su bile kožne, na kojim je takođe bilo gume, ali one koja se, na primer, nalazi na reketima za pingpong. To je samo donekle amortizovalo hvatanje.“

Taj nastup u finalu Olimpijskih igara protiv SSSR-a bio je jedan od samo tri koja ste imali za našu reprezentaciju. Šta mislite da je najveći uzrok tome?

"Mi smo imali veoma kratke pripreme za te Olimpijske igre, ali smo igrali sa najjačim B reprezentacijama u to vreme. Igrali smo pripreme sa Bugarima, a bile su tu i reprezentacije Mađarske i Slovačke. Koliko je meni poznato, te tri reprezentacije nisu posle rata izgubile nijednu utakmicu, a mi smo ih sve ’tukli’. Dakle, imali smo kratke pripreme, ali vrlo uspešne. Na samim Igrama protivnici su nam bili Amerikanci, Indijci, mislim da su u njihovom timu dvojica igrača bili bosonogi, a u finalnoj utakmici smo igrali protiv Rusa. To je bila vrlo nedinamična utakmica koju smo na kraju izgubili. Mi nismo imali mnogo šansi jer su Rusi tada imali svoj istorijski dobar tim sa Lavom Jašinom, sa kapitenom Igorom Netom, centarforom Eduardom Streljcovom… Posle toga smo 1958. igrali Svetsko prvenstvo u Švedskoj. U našoj reprezentaciji prvi golman je bio Vladimir Beara, a njegova rezerva Srboljub Krivokuća. U to vreme niste mogli da budete reprezentativac ako niste igrali u Partizanu, Zvezdi, Hajduku ili Dinamu, a ja sam igrao za OFK Beograd, tada BSK, tako da je moja karijera u reprezentaciji manje-više prestala posle Olimpijskih igara u Melburnu.“

Petar Radenkovic
Izvor: Privatna arhiva

U vreme Vaših najvećih uspeha bila je raširena praksa da najpopularniji fudbaleri snime ploču (Bekenbauer, Gerd Miler, Mustafa Hasanagić, Dragan Džajić...), ali Vaša je doživela nezapamćenu popularnost. Šta je bio presudno, osim velikih uspeha Vašeg tadašnjeg kluba Minhen 1860 i Vašeg atraktivnog stila branjenja koji je podrazumevao i igru van šesnaesterca, što je tada bila avangarda?

"U to vreme su pevali svi sportisti, ne samo fudbaleri. To je bilo veoma popularno, a mene je nagovorio jedan moj prijatelj, američki muzičar koji je u to vreme takođe živeo u Nemačkoj. Izlazili smo uveče zajedno u provod, pevali smo i on mi je jednom prilikom rekao: ’Pa ti baš dobro pevaš. Mogao bi da snimiš ploču.’ Pesmu za mene komponovao je Čarli Nisen. Pesma je bila orijentisana na moju ličnost, govorila je o tome da sam ja Radi, golmanski kralj, a fudbalski teren moja kraljevina. Ploča je brzo postigla ogroman uspeh. Naročito je bila popularna u takozvanim džuboksovima gde se ubacuje novac za odabranu pesmu. Kažu da se moja numera u nekim restoranima birala non-stop. Tako sam počeo i da gostujem u velikim televizijskim šou-programima onog vremena, išao sam na turneju po nemačkim gradovima zajedno sa Rojem Blekom, a gostovao sam i na takmičenju za pesmu ’Evrovizije’. Naslov te pesme me prati i dan-danas – u Nemačkoj kada me neko vidi na ulici kaže – vidi Radija, vidi kralja.“

Bivša kancelarka Angela Merkel, iako odrasla u Istočnoj Nemačkoj, jedan je od fanova čuvenog Radija. Da li je nekada bilo pokušaja da se iskoriste Vaša prijateljstva sa najuglednijim nemačkim političarima poput Franca Jozefa Štrausa, Franca Johana Fogla, Ludviga Erhanda?

"Bio sam deset godina u Fudbalskom savezu Nemačke, u internacionalnoj komisiji, i išao sam svuda sa reprezentacijom. Na jednoj prijateljskoj utakmici Jugoslavije i Nemačke desilo se da sam na tribini, u Gajlenkirhenu, sedeo pored Angele Merkel. Da li je moje mesto bilo baš slučajno pored nje ili ne, ne znam, ali započeli smo razgovor i ona mi je tada rekla da dok sam ja igrao u Minhenu ona je živela u Istočnoj Nemačkoj, gde su mogli da gledaju veoma malo televizijskih emisija iz Zapadne Nemačke, ali su ipak pratili šta se dešava sa druge strane. Rekla mi je da je njen favorit bio fudbalski klub Minhen 1860, a ja njen idol. Inače, moje poznanstvo sa ostalim nemačkim političarima potiču od toga što sam bio deo nekoliko izbornih kampanja u Bavarskoj za CSU (Christian Social Union). To nisam radio samo ja, već i mnogi drugi u to vreme popularni sportisti, umetnici, a vidim da se to sada radi i kod nas u Srbiji. Sa nekim od tih političara sam se i družio, odlazili smo jedni kod drugih u kućne posete. Nikada nije bilo pokušaja da se ta moja poznanstva iskoriste na bilo koji način. Znate, ja sam bio neka vrsta fudbalskog disidenta. Otišao sam u Nemačku da igram bez dozvole Fudbalskog saveza, tako da sam u svojoj zemlji bio brzo precrtan.“

Vi niste bili samo prvi sportski disident, već i prvi sportski gastarbajter u Nemačkoj.

"Da, može se i tako reći. Ja sam otišao 1960. godine, a Bundesliga je počela 1963. godine, što je napravilo veliki preokret u Nemačkoj. Do tada su imali pet regionalnih liga sa ukupno oko 80 klubova, a sada je odjednom trebalo izabrati samo njih 16 za jedinstvenu Bundesligu. Biralo se na osnovu rezultata koje su klubovi postigli u poslednjih pet godina. Ali, ako bi neko u međuvremenu osvojio prvenstvo regionalne lige, mogao je naknadno da uđe u taj izbor, dok bi neko drugi istovremeno bio izostavljen. To se desilo nama – osvojili smo prvenstvo u Južnoj ligi i ušli smo u Bundes, a Bajern Minhen je ostao u amaterskoj ligi jer nisu imali dovoljno poena. U sledećih pet godina moj klub je postao najtrofejniji u Nemačkoj.“

Petar Radenkovic
Izvor: Privatna arhiva

Odela "Radi Look“ švajcarske tekstilne kompanije "Petar Sleks“ bila su apsolutni hit u Nemačkoj, kao i šljivovica koja je u čuvenom lancu restorana Vinervlad sa Vašom slikom i etiketom na flašama prodata u više od pola miliona primeraka. Današnje vreme ima neke nove heroje, ali se nadamo da će uspeh filma "Najbolji golman na svetu“ ponukati nekog od izdavača da prevede na srpski i objavi Vašu autobiografiju "Ja sam Radi“, koja je u Nemačkoj bila prodata u tiražu od 50.000 primeraka. To bi bilo značajno za nove generacije da saznaju kakav je put od emigranta do fudbalskog kralja.

"Niko me u vezi sa tim nije kontaktirao, ali ni ja nemam takve ambicije. Čak i film ’Najbolji golman na svetu’ nije bio moja ideja. Ovde sam anoniman, što je i normalno, jer sam u Minhenu živeo skoro 60 godina, a i sada živim i tamo i u Beogradu, naročito s obzirom na to što moje dve ćerke i dalje žive u Nemačkoj. Široj javnosti sam nepoznat u Srbiji, mada ne i sportskom svetu.“

Da li pratite fudbal i dalje, za koga navijate?

"Pratim, naravno. Navijam za svoj tim i dalje, mada su oni sada u Trećoj ligi. Imao sam, a imam i sada puno prijatelja fudbalera i trenera. Rajko Mitić, na primer, a sa Miljanom Miljanićem sam igrao u Zvezdinom drugom timu, sa Borom Kostićem, Šekularcem, igrali smo protiv Partizana, protiv Bobeka, Čajkovskog, protiv Hajduka i Beare, protiv Dinama i Ivice Horvata… Posle mog povratka iz Melburna imao sam poziv da dođem u Crvenu zvezdu jer sam igrao u BSK-u, ali me moj matični klub nije pustio. To je bio razlog zbog kojeg sam ovde napustio sve i otišao u Nemačku, u nepoznato.“

I niste nikada zažalili?

"Nisam. To je bila božja volja, iako sam ja žarko želeo da igram ovde i da igram za državni tim. O tome sam maštao još kada sam sa 14 godina počeo da igram fudbal, na poziciji halfa, na sredini terena, u malom klubu koji se zvao Milicioner. Tu nas je trenirao čika Buda, koji je bukvalno pokupio dečake iz kraja i napravio tim. Međutim, desilo se da je ubrzo golman postao punoletan i više nije bio za naš tim. Čika Buda je, tražeći među nama ko je najviši, odredio da ja budem novi golman. Počeo sam da plačem jer to nisam želeo, ali kasnije u karijeri golmana mnogo mi je pomoglo baš to što sam neko vreme bio fudbaler. Zato sam i mogao da istrčavam iz šesnaesterca, a to sam prihvatio od golmana Srđana Mrkušića koji je hvatao sve duge lopte, one iz kornera i takozvane nabačene lopte.“

Mnogo je dečaka, mladića, koji maštaju o tome da budu fudbalski gastarbajteri i možda najbolji golmani na svetu. Šta biste im poručili?

"Ako nešto u životu stvarno želite, onda znajte da je ona latinska izreka – preko trnja do zvezda – istinita. Tome se mora dodati i strpljenje. Takođe, tajna mog uspeha, a to savetujem i drugima, jeste da rade ono što vole. Ako uživate u svom poslu, da li je to sport ili nešto drugo, rezultat će doći. Ja sam uživao kada vidim da se publika na utakmici dobro provodi, da se smeje i da odlazi puna srca.“ 

 

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Srpski fudbal i "ubistva trenera s predumišljajem" 
trener, pištaljka

Srpski fudbal

25.03.2022. 22:10

Srpski fudbal i "ubistva trenera s predumišljajem" 

Fudbalska opservatorija instituta u Nojšatelu, između ostalog detaljno analizira koliko nacionalni šampionati „troše“ trenera u toku jedne sezone. Na uzorku od januara 2015. do decembra 2019. Srbija je sa prosekom od 6,2 trenera po klubu bila peta u Evropi.
Close
Vremenska prognoza
clear sky
6°C
20.04.2024.
Beograd
Wind
PM2.5
5µg/m3
PM10
6µg/m3
UV
UV indeks
1
AQI indeks
1

Oni su ponos Srbije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve