Sport
23.08.2022. 07:38
Sport
26.08.2022. 09:10
Zoran Šećerov
Bravo šampioni!
Kako su srpski atletičari "oživeli" sport na pragu izumiranja
Ovih dana se u Srbiji atletika piše velikim slovom. Zbog Almira, Adriane, Angeline. Tu je i Ivana Vuleta čija su slova A na kraju imena i prezimena, što svemu nudi i zrno simbolike jer je finiš njene karijere, koji se ne mora dogoditi sutra, zapravo početak nove ere srpske "kraljice sporta“. Ili se to možda samo čini?
Kontinentalni šampionat u Minhenu za sva buduća vremena srpska atletika pamtiće kao mesto jednog od najvećih uspeha. Jedno zlato (Ivana Vuleta), dva srebra (Armin Sinančević i Adriana Vilagoš) i jedna bronza (Angelina Topić), plus još sedam plasmana među osam najboljih su ne samo dokaz sjajnih ostvarenja, već i potvrda ispravnosti strategije jednog sporta koji je u zemlji Srbiji, koliko juče, bio na margini i pragu izumiranja.
"Nije se ovo desilo danas, to traje desetak godina unazad. Posle malih ulaganja u priču je uskočio Veselin Jevrosimović, aktuelni predsednik nacionalne organizacije, sa sjajnim idejama i ljudima koji su to mogli da prate i isprate.
Za početak osmišljena je strategija na duži period, poboljšana infrastruktura, napravljena je čak i atletska dvorana, organizovano nekoliko velikih takmičenja na najvišem nivou zahvaljujući kojima je srpska ’kraljica sportova’ skrenula pažnju javnosti na sebe.
Uloženo je dosta i u struku da bi sve to počeli da prate i prvi veliki uspesi Ivane Španović, Emira Bekrića i nekih drugih. Posle svega nameće se samo jedan zaključak, a to je da svuda tamo gde nešto organizovano radimo, gde postoji zrno sistema, da to daje rezultat“, uverava uvaženi profesor dr Vladimir Koprivica.
Danas je srpska atletika oaza srećnih ljudi. Legendarni Đorđe Balašević rečenicu koja sledi nije namenio atletičarima, ali kao da jeste: "Srećni ljudi veruju u bajke, još srećniji učestvuju u njima.“
Sport
22.08.2022. 10:02
Angelina Topić: "Nemam reči"
U srpskoj atletskoj bajci junakinje su dve princeze. Angelina Topić je sa samo 17 godina uspela svoje ime da upiše u almanah srpske i svetske atletike zlatnim slovima. U 2022. osvojila je bronzu na Svetskom šampionatu takmičarki do 20 godina, zatim i zlato na Evropskom šampionatu atletičarki do 18 godina i onda bronzu na Evropskom šampionatu za seniore. Profesor Koprivica smelo tvrdi:
"Ona je budući olimpijski pobednik u skoku uvis. Ako se to ne dogodi u Parizu 2024, dogodiće se četiri godine kasnije. Fascinantno je kako brzo napreduje. Naslednik je dva velika atletska šampiona, mame Biljane, koja je bila rekorderka u troskoku, i tate Dragutina, jednog od najboljih svetskih skakača uvis iz prošlih vremena.“
Dragutin Topić jedan je od retkih kome je pošlo za rukom da na tablicama najboljih bude u isto vreme svetski juniorski šampion i evropski seniorski.
"Danas je izrastao u vrhunskog stručnjaka. On i njegova supruga su s puno entuzijazma okupili brojnu talentovanu decu u klubu čiji su vlasnici i u kome pored Angeline trenutno stasava čitava plejada fantastičnih mladih takmičara u obe konkurencije. Tamo gde ima ljubavi, malo podrške i još više znanja odmah se nešto i dešava“, kazuje profesor Koprivica.
Atletika se desila i u Malom Iđošu. Selo nadomak Bačke Topole danas se ponosi Adrianom Vilagoš, zasigurno najperspektivnijom bacačicom koplja na svetu. Takođe i njenom majkom Đerđi, koja osim pravničkih poslova u subotičkom tužilaštvu gotovo bez greške primenjujući najsavremenije metode trenira i svoju kćerku izvodeći je na zvezdane staze sportskog uspeha. Prošlog leta Adriana je osvojila zlato u Najrobiju na SP za juniorke, ove godine je u Kaliju taj naslov odbranila i onda je u Minhenu kao najmlađa na borilištu za koplje zadivila kontinent osvajanjem srebra u konkurenciji seniorki.
Sport
21.08.2022. 08:57
Srbija ima novo čudo od deteta, zove se Adriana Vilagoš!
Sport
27.10.2021. 06:30
Adriana Vilagoš: I danas mi je teško da poverujem da sam najbolja
Nedostajali su joj centimetri do zlata. Da je uspela, izjednačila bi se sa legendarnom Snežanom Pajkić, jedinom atletičarkom u istoriji ovog sporta koja je u istoj godini objedinila titule svetske juniorske šampione i evropske seniorske prvakinje (1990). Adriana ne žuri, koliko vredi, a vredi nestvarno mnogo, pokazaće već naredna velika takmičenja i najviše Letnje olimpijske igre 2024. u Parizu na kojima će Vilagoševa, hrabro prognoziraju stručnjaci, biti jedan od najozbiljnijih kandidata za zlatnu medalju.
Ivana Vuleta (Španović) je u orbitu uskočila 2007. kada je na Evropskom festivalu mladih osvojila srebro. A onda je put uspeha, planski i uz podršku nacionalne atletske federacije, trasirala korak po korak. Godinu dana kasnije, u Bidgošću na Svetskom prvenstvu za juniore, bila je na prvom stepeniku pobedničkog postolja. Danas je najuspešnija srpska atletičarka svih vremena i jedna od najboljih sportistkinja.
Sport
19.08.2022. 00:20
Bravo Ivana! Srpska atletičarka je šampionka Evrope
Osvajala je medalje na Olimpijskim igrama, svetskim prvenstvima na otvorenom i u dvorani, takođe i evropskim. Imala je i neverovatne pehove zarad kojih je ostajala bez vrednih rezultata i medalja (otisak startnog broja u pesku ili pletenice), ali uprkos svemu nikada nije klonula duhom. Zbog nje, njenih rezultata i slave koju je stekla, mnoge devojčice zakoračile su na atletska borilišta. Danas je Ivana Vuleta uz Novaka Đokovića, Nikolu Jokića i Filipa Filipovića nedodirljiva ikona srpskog sporta. Njima, naravno, treba pridodati i Milicu Mandić, odnosno Sonju Vasić, koje su svojim dostignućima briljirale prošlog leta.
"Svi oni su neverovatne zvezde, megazvezde u svetskim okvirima, ljudi koji su ulepšali sliku o Srbiju u 2021, ali srpski sport to definitivno ne zna da iskoristi na pravi način“, govorio je krajem prošlog leta selektor vaterpolista Dejan Savić.
Srbija se, s pravom, ponosi medaljama košarkaša i košarkašica, odbojkaša i odbojkašica, vaterpolista... U pojedinačnim sportovima uspesima rvača, tekvondista, džudista, veslača, boksera, sada i atletičara. U jednom sportu, streljaštvu, Srbija je velesila, ali u sazvežđu malih apsurda. Jedna anegdota iz Kine, sa takmičenja u kojem su srpske reprezentativke osvojile zlato, puno toga odslikava.
Jedan radoznali Kinez, oduševljen ostvarenejm Srpkinja, "udavio“ je Zoranu Arunović pitanjem koliko Srbija zapravo ima takmičarki u disciplini u kojoj je planetarno najuspešnija. Naša reprezentativka je prvo govorila da ne razume šta je pita, onda i da ne shvata šta ga to zapravo interesuje da bi na kraju saopštila da ne zna tačan podatak krijući sramotu da Srbija u toj disciplini trenutno ima samo šest takmičarki od kojih su, da apsurd bude veći, tri najbolje na svetu. Sakrila je tako i istinu da nacionalni šampionat u istoj disciplini nije održan jer je za tako nešto, ukoliko se poštuju pravila, neophodno bar deset takmičarki.
Sport
22.08.2022. 10:03
Da se ponosimo! Srbija u atletici kao nikada do sada!
Događalo se, koliko juče, i da na atletskim borilištima u vreme nacionalnog šampionata neke staze zvrje prazne jer Srbija jednostavno nije imala osam takmičara ili takmičarki u istoj disciplini.
Ne tako davno ovaj isti prostor bio je i šahovska velesila. Odlaskom Gligorića, Ivkova, Matanovića, Matulovića, Ljubojevića i ostalih izostale su i medalje sa Šahovskih olimpijada koje su po nepisanom pravilu unapred osvajane. Čovek koji poznaje svetski šah, međunarodni sudija Nebojša Baralić, u želji da se napravi iskorak u pozitivnom smislu predložio je srpskoj šahovskoj organizaciji pre nekoliko godina saradnju sa Uzbekistancima. Naišao je na podsmeh. Ove godine na Šahovskoj olimpijadi u Čeneju Uzbekistanci su osvojili zlato. Sada im je naravno nemoguće prići.
Posle raspada Jugoslavije i socijalističkog načina razmišljanja na tlu Srbije individualni sportovi, uverava egzaktni svet brojki, sve više dolaze do izražaja. Profesor Koprivica naglašava:
"Od kolektivnih sportova još uvek se u svetskom vrhu drži vaterpolo, naprosto zato jer uvek imaju jasnu ideju i uvek se na vreme pripremaju za ono što sledi. Ovo što se danas događa u ovom trofejnom sportu nije ništa drugo nego dobra priprema za Olimpijske igre u Parizu 2024.“
Sport
21.08.2022. 09:28
I Novak Đoković ispratio slavnu šestorku srpskih vaterpolista
Minulog vikenda od igranja u nacionalnim timu oprostila se šestorka veličanstvenih. Međutim, u vaterpolo sportu odlazak pomenutih velikana ove igre (Filip Filipović, Andrija Prlainović, Milan Aleksić, Stefan Mitrović, Gojko i Duško Pijetlović) samo je kraj jedne epohe i ništa više. Profesor Koprivica ne zaboravlja ono što drugi jesu.
"Svi oni još kao klinci od 16 godina dobili su šansu da igraju. Sa 18 su već bili asovi i onda je krenulo. Dogodio se Evropski šampionat u Kranju i posle još puno toga što ih je obeležilo kao najtrofejniju generaciju. Ona nije nastala tako što su se eto okupili na jednom mestu, nego je godinama okupljana i projektovana da bude najbolja. Sad se opet radi nešto slično. Zahvaljujući ulaganjima države, Srbija danas ima najjaču vaterpolo ligu u Evropi i svetu, što nije zanemarljivo kada je u pitanju budućnost i generalno razvoj jednog sporta.“
Vaterpolo, dakle, ima budućnost. I one koji će u toj budućnosti zadiviti svet.
"Zapamtite prezime Gavrilović. Dečko ima 16 godina i budući je as. Već sad je najbrži plivač u konkurenciji svih srpskih vaterpolista. Plivači uveravaju da bi za tri meseca treninga sa njima bio prvak Evrope. Sada je u Zvezdi, radi i trenira pod budnim okom Dejana Savića, prava je mala ajkula“, uverava profesor Koprivica.
Ovde, međutim, postoji jedna mala začkoljica. Vaterpolo je kao sport bio predviđen da se briše iz olimpijskog programa. Spasle su ga žene jer se pokazalo da je u poslednjoj deceniji ovaj sport sve prisutniji među ženskom omladinom, pogotovo u državama manje razvijene sportske kulture, ma šta to značilo.
Srbija je koliko juče bila zemlja košarke. Da li će biti i sutra?
Utisak je da srpska košarka, uprkos sjajnim pojedincima koji igraju uglavnom u inostranstvu, gubi tlo pod nogama. Ukoliko se srpska selekcija ne plasira na prvenstvo sveta, teško da će stići do Olimpijskih igara, a dva izostajanja sa najveće smotre sportista planete neće biti ništa drugo nego susret sa sudbinom s kojom se od raspada Jugoslavije druži hrvatska košarka.
U toku je akcija da se spase što se spasti može, međutim veliko je pitanje da li će projekat s Pešićem rezultatski biti uspešan. Ukoliko i bude, ostaje pitanje šta će srpska košarka posle Pešića.
Srbija više nama ni najbolje košarkaške stručnjake u Evropi. Bolje upućeni istina tvrde da naslednici postoje, ali da uprkos vrednostima koje poseduju, zarad nedostatka odgovarajućeg sistemskog rešenja, nisu dobili šansu. Ima i onih koji će reći da baš i nije tako, da je priliku da se dokaže imao Saša Đorđević. I dokazao se. Na tri velika takmičenja reprezentacija je sa njim na klupi osvojila tri srebra. Međutim, ni to nije zadovoljilo apetite alave javnosti naviknute na trijumfe košarkaša. Na kraju Đorđević je morao da ode što su oni koji poznaju ovaj sport u dušu nazvali katastrofom. Savez, naravno, nije stao iza njega. Evropa na drugoj strani tvrdi da je sa mesta selektora otišao stručnjak koji "bolje radi u nacionalnoj selekciji nego u klubu“. Tužno je da košarkaška Srbija to nije prepoznala.
Takođe se postavlja i pitanje ko su ti mladi srpski igrači koji će biti garant uspeha reprezentacije u nekoj budućnosti. Šansu da igraju u jakoj nacionalnoj ligi nemaju, stranci su im uzeli mesta u Evroligi, a oni, uprkos talentu i igranju u jednoj u mnogo čemu nedorečenoj nacionalnoj ligi, jednostavno nisu sposobni da se pod ogromnim pritiskom pokažu i dokažu kao reprezentativci u onim famoznim kvalifikacionim prozorima sa zamagljenim pogledom na budućnost evropske košarke generalno.
Šta sportski svet radi kada se nađe u sličnoj situaciji? U akademskoj besedi na Banjalučkom univerzitetu profesor Koprivica napravio je osvrt kako funkcionišu sistemi sporta u raznim zemljama sveta. Već u uvodu je naglasio:
"Među 40 osnovnih sistemskih karakteristika jedna od važnijih je da velike države, i ne samo one, kad ne uspeju na nekom takmičenju odmah lociraju problem zarad kojeg se sve dogodilo da bi onda munjevitom akcijom krenule u njegovo rešavanje.“
Konkretno, Sovjeti su na Olimpijske igre prvi put posle Drugog svetskog rata došli 1952. Na kraju priče, brojeći medalje, Amerikanci su shvatili da će izgubiti primat u svetu sporta ukoliko neke stvari ne usmere u drugom pravcu. Brzo su napravili analizu i konstatovali da Sovjeti veliki broj olimpijskih odličja osvajaju u ženskoj konkurenciji. Od tog trenutka aktiviran je ženski sport i u SAD koji je danas zahvaljujući sistemskoj opredeljenosti planetarna vrednost.
Na Igrama u Seulu 1988. Francuzi su bili katastrofalni. Odmah su uočili "gde gori“ i u praksi počeli da primenjuju sovjetski sistem zasnovan na sportskim školama. Bio je to, pokazalo je vreme, pun pogodak. Sličan sistem u sportu imaju i Nemci. Ruski je dugo živeo i bukvalno na Staljinovoj sentenci "sve medalje moraju biti naše“ dok je kanadski vrhunski sport, verovali ili ne, nastao iz rekreacije.
"Kanađani dugo, dugo nisu stajali iza vrhunskih sportista. U igru su se kao država uključivali tek kada takmičar ili ekipa ostvari normu ili uslov za učešće na OI. Onda im se dogodila doping afera sa Benom Džonsonom i država je, da bi sprečila sve buduće sramote, povukla radikalan potez. Prvo su razvili rekreaciju jer su analizirajući svoje stanovništvo videli da njihov 40-godišnjak ima iste sposobnosti kao i Šveđanin sa 60 godina. Procenili su da je suština u vežbanju i država je uložila ogroman novac u sedam velikih sportskih centara širom zemlje sa svom potrebnom logistikom. Vrlo brzo i kanadski sport je krenuo u visine. Na poslednjim OI osvojili su 18 medalja“, podseća profesor Koprivica.
Najuspešnija sportska nacija sveta u odnosu na broj stanovnika je Mađarska. Zemlja sa malo više od devet miliona žitelja u svojoj sportskoj riznici ima 490 olimpijskih medalja. Statističari su izračunali da su njihovi sportisti na Olimpijskim igrama u proseku osvajali 19 medalja. Da imaju moćan sistem sporta jedan od pokazatelja je i taj što su u Tokiju 2021. osvojili osam zlatnih medalja.
Najbolji sistem, međutim, imaju Australijanci. Sa 22 miliona stanovnika u proseku osvajaju nešto više od 30 medalja, uz napomenu da sve što rade preciziraju do u detalj. I kineski sistem sporta, na pet nivoa kako s ponosom ističu, jeste fascinantan. Jedan od podataka kazuje da Kinezi u svakom trenutku imaju oko 3000 takmičara sposobnih da uzmu medalje u disciplinama olimpijskog programa. Japanci su svu pažnju kroz sistem koji ima opravdanje, takođe i novac, usmerili na osam sportova u kojima tradicionalno osvajaju medalje.
Kako bi bilo kad bi Srbija forsirala sportove u kojima po tradiciji uzima medalje? I da li bi to, znajući srpsku narav, bilo uopšte moguće.
Istoričari kazuju da je sport na tlu Srbije nastao iz tradicije, uticaja Olimpijskih igara koje okupljaju besmrtne i austrougarskog prisustva što na neki način potvrđuje i tezu da je danas Vojvodina "najolimpijskiji“ deo Srbije, odnosno baza takmičara koji su u raznim disciplinama osvojili brojne olimpijske medalje. Juče braća Grbić i Maja Ognjenović u odbojci, Bodiroga i Rebrača u košarci (danas Jokić), Simić u rvanju...
Ali, vratimo se u stvarnost. Ako se sportski uspesi jedne nacije mere brojem medalja, a ovaj podatak može puno toga da kaže, onda baš i nemamo puno razloga da se hvalimo. Konkretno, na Olimpijskim igrama u Londonu srpski sportisti su osvojili četiri medalje, u Riju ih je bilo dvostruko više, čak osam, a u Tokiju prošlog leta devet. Napredak je očigledan, ali postoji i drugo apsolutno neprijatno poređenje koje kazuje da su konkretno Mađari toliko medalja osvojili samo u plivanju. Na večnoj tabeli osvajača olimpijskih medalja, Srbija mora da prizna da nije najbolja čak ni u konkurenciji zemalja iz eks Jugoslavije. Hrvati su u toj priči 26, a Srbija 36. Mesto iza Srbije je Slovenija.
Gde je najveći problem srpskog sporta? U prvom planu su sistemska rešenja i površnost u razmišljanju, odnosno nedostatak konkretnog u percepciji onog šta zapravo želimo. Takođe i saznanje da je školski sport, nekada biserno izvorište najtalentovanijih, poslednjih decenija praktično marginalizovan. Srbije nema ni na mapi onih čime se zemlje s razvijenom sportskom kulturom ponose. U prevodu, učešće starije populacije u rekreaciji je više nego simbolično.
Teoretičari sporta upiru prstom i u podatak da za pojedine olimpijske discipline u Srbiji nema interesovanja uprkos činjenici da su u regionu popularne. Konkretno, u Tokiju su prvi put u program OI uvršćeni surfovanje, skejtbording i penjanje uza zid. Srpskih predstavnika, naravno, nije bilo.
Ipak, najveći minus jeste izostanak rezultata srpskog sporta u takozvanim bazičnim sportovima. Ozbiljne sportske nacije svoje uspehe temelje na atletici, gimnastici i plivanju. Pogotovo na gimnastici. Da zabune ne bude oko plivanja. Srpski takmičari osvajali su medalje u konkurenciji najboljih plivača, ali ta deca, čiji su koreni iz Srbije, u šampione su izrasla trenirajući u inostranstvu.
Utisak je i da odnosi na relaciji Nacionalni olimpijski komitet i Savez sportova Srbije nisu definisani na pravi način. Možda je pravi trenutak da se 16 sportova u kojima smo osvajali medalje konačno stavi na listu prioriteta. Za malu zemlju kakva je Srbija i to je mnogo, ali neka svoj stav o svemu kažu stručnjaci. Oni drugi sportovi, naravno, ne bi imali kategoriju beznačajnih. Njihov zadatak sveo bi se na obavezu da razvijaju masovnost, što nije manje značajno za sportsku sliku jedne zemlje.
Nedostatak struke, posebno u vrhunskom sportu, i strategije na tom polju zasigurno su najveći problem Srbije u ovom trenutku. Pamet se i na ovom polju olako izvozi, oni najbolji koje Srbija ima odlaze u inostranstvo jer tamo dobijaju ono što ovde ne mogu. Prvo veliki novac, zatim sjajne uslove za rad i na kraju mir u kome mogu da rade ne misleći na bilo šta drugo. Ovde je to zapravo nemoguće, ovde može svako čak i najboljeg da osporava. Realizacija ideje da se konačno oformi nacionalni stručni savet potrebnija je nego ikada. U toj opciji, gotovo je sigurno, i fudbal bi kao najomiljeniji i najmasovniji sport u Srbiji izašao iz trenutno prisutne strahote da trener može biti i pekar i apotekar.
Problem srpskog sporta je i infrastruktura. Novca ima, ali se, utisak je, troši na malo pogrešan način. Uz precizna strateška opredeljenja i transparentnost u radu, i ovaj problem bi se mogao lako rešiti, a mnogi sportovi dobili bi tako priliku da u organizacionom i svakom drugom smislu potrče za atletikom koja je samo pokazala da i u najbezizlaznijim situacijama zapravo uvek postoji ispravno rešenje. Srbija, dakle, ima ljude, ideju, talente, čak i novac, ali ima i neko zlo koje boljitak sprečava i zaustavlja.
Komentari
