Sport
08.08.2021. 19:03
Sport
30.01.2022. 10:15
Zoran Šećerov
Selektor
Kolaković: Uradiću sve da se kvalifikujemo za Olimpijske igre
Karakter je vrlo bitan. Imate sjajnih igrača koji nemaju karakter i onda od tog posla nema ništa. I ja i moj stručni štab birali smo i biraćemo reprezentativce na osnovu toga da li i koliko igrači karakterom pripadaju reprezentaciji
Njegov povratak na užarenu selektorsku klupu najboljih odbojkaša Srbije dočekan je sa iskrenim simpatijama ne samo u svetu sporta. Prvi mandat (2006–2014) na selektorskoj funkciji pečatirao je sa osam medalja: na SP 2010. osvojio je bronzanu, na SP 2013. za mlađe seniore srebro, u Svetskoj ligi dva srebra (2008. i 2009) i jednu bronzanu (2010), a na prvenstvima Evrope zlatnu medalju 2011. i bronzane 2007. i 2013. Dokazao se i kao klupski trener, ali i kao selektor Irana gde danas slave njegovo ime.
Iskren i častan, bez maske u komunikaciji, profesionalac bez mrlje u igračkoj i trenerskoj karijeri. Takođe je i čovek jasnih opredeljenja, uzoran suprug i otac, iskren prijatelj ljudi celog sveta. U isto vreme i drug i gospodin.
Poziv da govori za "Ekspres" rado je prihvatio.
Aktuelni ste trener ekipe Varta iz poljskog grada Zavjerče. Mnogi u Srbiji i ne znaju gde se Zavjerče zapravo nalazi?
"Reč je o gradiću sa 50.000 stanovnika, radničkom mestu sa velikom čeličanom. Katovice su udaljene manje od pola sata vožnje, do Krakova treba skoro sat. Šetnji i neobaveznih putovanja međutim nema, i ovde kovid uzima svoj danak, svaki izlazak bez preke potrebe je rizičan."
Zvanično ste i klupski trener i selektor. Da li imate nameru da i ubuduće sedite na dve stolice?
"Završiću sezonu u Poljskoj i onda se vraćam u Beograd, radiću samo sa reprezentacijom, bar tako sada mislim i planiram. Rad na dva mesta bio bi iscrpljujući, ne bi mi prijao."
Utisak je da Vas nisu dugo nagovarali da ponovo preuzmete selektorsku ulogu?
"Nije ni trebalo da me nagovaraju. Pratio sam šta se događa, znao sam da su u OS Srbije došli novi ljudi, razgovor sa njima mi je bio jako bitan. Međutim, predsednik Gajić i generalni sekretar Knežević brzo su me uverili da se u Odbojkaškom savezu razmišljanja po pitanju odnosa i očekivanja nisu promenila."
U prethodnom mandatu sjajno se sarađivali sa predsednikom OSS-a Aleksandrom Boričićem?
"Mislim da je taj period bio važan u mom životu. Boričić mi je dao šansu koju mi verovatno ne bi dao niko drugi, pogotovo šta se sve događalo u trenutku razdvajanja Srbije i Crne Gore. Kao što znate, vodio sam 2006. reprezentaciju na Svetskom prvenstvu pod zajedničkim imenom, a 2007, na moje veliko iznenađenje i još veće nekih drugih, Boričić mi je ponudio mesto selektora reprezentacije Srbije. Sve te godine zajedničkog rada protekle su u sjajnoj atmosferi i divnim odnosima i to je nešto što ostaje u lepom pamćenju za ceo život. Moram, međutim, da priznam da tog trenutka nisam smatrao da mogu da budem izbor tadašnjeg predsednika OSS-a."
Zašto ste tako mislili?
"Sticajem okolnosti postao sam selektor jer je Ljubomir Travica, čiji sam bio pomoćnik, praktično pred samo Svetsko prvenstvo 2006. zbog porodičnih razloga odustao. Odluku da ga tad nasledim sam razumeo jer nije bilo vremena za neke velike promene, ali već 2007. sam mislio da sam stvarno završio sa reprezentacijom Srbije jer se Crna Gora odvojila. Mislio sam da se to, to da budem selektor Srbije, jednostavno neće dogoditi. Nije da nisam verovao u svoj kvalitet ili svoje sposobnosti, ali ona druga situacija je bila takva kakva jeste i nije nudila neku nadu."
U Vama, kao i u Zoranu Terziću kome je poverio žensku selekciju, Boričić je očigledno znao da prepozna to nešto što vas je kasnije proslavilo?
"Mislim da mu se na kraju sve to višestruko i isplatilo. Iz ove perspektive mogu da mu kažem samo jedno veliko hvala. Njegovo poverenje značilo je veliku prekretnicu i u mojoj, verujem i u Terzićevoj karijeri."
Odnosi unutar Odbojkaškog saveza, čini se, na neki način bili su temelj za sjajne rezultate reprezentacije?
"Ono što je karakteristika tog vremena jeste da su igrači jedva čekali da dođu na okupljanje i da igraju za reprezentaciju. I sve drugo je proticalo u sjajnoj atmosferi i svi su uprkos naporima u svemu uživali. Ne samo igrači, već i članovi stručnog štaba, kao i svi drugi koji su na bilo koji način bili deo reprezentacije. Osećali smo se kao jedna velika skladna porodica u kojoj je bilo i problema, ali se to rešavalo unutar porodice."
Sport
03.07.2021. 10:54
Marinina "25. zapovest“
Prljavi veš se dakle nije iznosio napolje?
"Prljavog veša nije ni bilo, ali kao što i sami znate, od dve rečenice začas može da se napravi čitava priča i još veći skandal. Sve što se događalo, ako se događalo, ostajalo je unutar naših zidova i sve se mirno rešavalo."
Kao selektor uživali ste neverovatno poštovanje igrača, o Vama su uvek govorili biranim rečima?
"Drago mi je što je tako, uprkos činjenici što ja nisam neko ko voli da sluša lepe priče o sebi. Svestan sam da je nemoguće da vas svi vole i cene, kad bi bilo tako to baš i ne bi valjalo. Poštovao sam igrače, imao razumevanja i za njihovu mladost i za njihove probleme, i uvek sam se trudio da pomognem. I danas sa svima njima sam u sjajnim odnosima i kad god treba tu smo jedni za druge."
Kao trener odnosno selektor prepoznatljivi ste i po tome što insistirate na karakteru igrača?
"Karakter je vrlo bitan. Imate sjajnih igrača koji nemaju karakter i onda od tog posla nema ništa. I ja i moj stručni štab birali smo i biraćemo reprezentativce na osnovu toga da li i koliko igrači karakterom pripadaju reprezentaciji. Naravno, tehnički kvaliteti se podrazumevaju, ali karakter igrača je ispred svega. Vi znate onda na čemu ste, pogotovo u reprezentaciji, jer je jako bitno da imate odbojkaše koji će u bilo kojim okolnostima i bilo kojoj situaciji dati sve od sebe."
Sport
09.09.2019. 15:41
INTERVJU TIJANA BOŠKOVIĆ: Heroina kojoj se divi svet
Kažu da tim ne čini jedan vrhunski igrač, ali i da je vrhunski igrač neko ko može da razbije protivnika?
"Boga mi, vrhunski pojedinac je važna stavka u kvalitetu nekog tima. Reprezentacija Srbije imala je vrhunske pojedince, i danas ih ima, i to je veliko blago. Mislim da roboti ne igraju najbolje i da mora da postoji kreativnost koju donose neobični igrači u smislu ponašanja i karaktera."
Ko se danas izdvaja u skladu s navedenim karakteristikama?
"Uroš Kovačević i Aleksandar Atanasijević. Oni imaju naglašeni personaliti, nije ih lako ukrotiti, a opet daju reprezentaciji najviše što mogu. U suštini su uvek tu, imaju i taj vrhunski kvalitet i to neobično ponašanje koje možda nekog iritira, ali suština je zapravo da su samo kao ličnosti posebni. Ne kažem da ostali igrači nisu tu negde, ali oni su nešto malo više."
Da li će možda generacijski jaz biti sada naglašeniji nego u vreme kada ste prvi put bili selektor?
"Neće biti problema te vrste, oni su svi došli u reprezentaciju kada sam ja još bio u reprezentaciji, malo zbunjeni i s pogledom u smislu da ne znaju gde su stigli. Za svoj uspeh najviše su zaslužni oni i njihovi klupski treneri, ali im je i rad u reprezentaciji pomogao da budu ono što danas jesu. Uzajamno poštovanje i relacija korektnosti bili su i ostali osnov za velika dela."
Vi ste rasli i odrasli u Podgorici, u srećnoj familiji i imali ste srećno detinjstvo?
"Mislim da je većina nas u tim godinama imala srećno i bogato detinjstvo. Imali smo naše snove, ali prelepu stvarnost. Bio je to neki drugi način života sa potpuno drugim očekivanjima.“
U Podgorici su svi igrali fudbal i košarku, Vi ste otišli u odbojku. Ko Vas je prevario?
"Podgorica je sportski grad u kome je rođeno mnogo velikana fudbala, košarke, boksa. U moju osnovnu školu, prekoputa zgrade u kojoj smo stanovali, išli su legendarni fudbaler Ante Miročević, moj kum i sjajan košarkaš Luka Pavićević, nezaboravna reprezentativka u rukometu Dragana Pešić. Kako sam zalutao u odbojku? Bio je jedan momak koji je živeo na Kubi, otac mu je bio tamo ambasador, igrao je odbojku i preneo je na nas tu ljubav. Prvo smo odbojku igrali ispred zgrade, onda je on otišao u klub, u Budućnost koja je tada bila u nekoj nižoj ligi Crne Gore, poveo je i nas i odustajanja više nije bilo.“
Dobro, a kako ste zalutali u ženski rukomet?
"Kao odbojkaš Partizana. Ne možete puno da birate ako trenirate u Šumicama dva puta dnevno i isto tako to rade i ostale ekipe pa i Ženski rukometni klub Voždovac. Tu su se sreli prvo pogledi, bilo je onda i nekog uzajamnog interesovanja, i tako je jedna Šapčanka postala Podgoričanka.“
Ako nije tajna, na koju foru je osvojena?
"Bio sam strpljiv, moje i njeno društvo pravilo je situacije da se srećemo, mislim da je to presudilo.“
Onda se dogodilo što svet i Evropa ne pamte. U isto vreme muž i žena bili su selektori nacionalnih selekcija?
"Da, bilo je to 2006. Sanda je bila selektor ženske rukometne reprezentacije Srbije, a ja selektor odbojkaša Srbije i Crne Gore jer pod tim imenom smo morali da nastupimo na Svetskom prvenstvu.“
Ukras tog braka su dva sina, jedan je otišao u ekonomiste, drugi je u rukometu?
"Mlađi je probao sve, imao je višak energije, nismo mogli da ga ukrotimo, u jednom trenutku je trenirao četiri sporta. Sada je reprezentativac Srbije u rukometu. Na poslednjem EŠ nije igrao zbog povrede. Već sedam godina je u Francuskoj, od svoje 16. je tamo i ima taj neki svoj put rukometnog profesionalca.“
Očigledno, povukao je majčine, odnosno dedine gene. Malo ljudi zna ko mu je deda?
"Deda i ujak su igrali rukomet, Sandina majka je takođe bila rukometašica Radničkog, Sanda reprezentativka Jugoslavije, deda Zoran reprezentativac i olimpijski rukometni šampion iz 1972, tako da je ta rukometna linija Fajfrića vrlo dominantna u našoj porodici.“
Od prvog dana braka Sanda i Vi ste stalno zajedno, a zapravo razdvojeno?
"U početku, dok smo bili u Podgorici, bilo je ono kao što bi naš narod rekao – kako treba. Bili smo aktivni igrači, moji roditelji su pomagali oko odgajanja naše dece. Onda se dogodilo da Sanda jedne godine ode u ljubljanski Krim i da sa Krimom osvoji evropsku titulu. Tad smo prvi put bili razdvojeni. Posle smo se Sanda i ja pratili, bili smo zajedno u Ljubljani, onda i u Kanu. Kad sam otišao u Iran, i nije bilo baš uslova da budemo zajedno. Sada je u Šapcu prvi trener, ona ne može bez rukometa, ja bez odbojke, i sad se dovijamo i nalazimo na pola puta.“
Uskoro stižete u Beograd?
"Mnogo sam srećan, vidim svoju perspektivu u krugu porodice i prijatelja. Ovaj život u inostranstvu razumem koliko je važan, ali isto tako mislim da nam je život previše kratak da bismo se posvetili samo poslu.“
Slovenija, Francuska, Iran, Poljska... Odakle nosite upečatljive impresije?
"Slovenija mi je najbliža, Ljubljana je grad u kome bih mogao da živim, jako lepo sam se tamo osećao. Ono što je iznenađujuće za mene jeste život u Iranu. Otišao sam sa velikim predrasudama i nisam očekivao da ću tamo da steknem sjajne prijatelje i da ću da proživim tako lep period. Ljudi su najveće bogatstvo u Iranu, oni su ljubazni, predivni, slični nama pre 50 godina. Danas žive u svetu velikog međusobnog poštovanja, imaju jedan visok stepen kulture u međusobnoj komunikaciji, dijalogu, ophođenju, zapravo svemu. Otišao sam sa predubeđenjem da je to konzervativna zemlja sa previše pravila, a ispostavilo se da su oni ljudi koji imaju svoju slobodu kakva god da je.“
Ostaćete upisani zlatnim slovima u istoriji iranske odbojke?
"Uz moju malu pomoć osvojili su jedinu medalju u istoriji, onu na Svetskom kupu 2017. godine. I sa njima sam napravio sjajne odnose, mada u početku nije izgledalo da će biti tako. Sa igračima i danas imam komunikaciju i jako sam srećan zbog toga. Iskreno, žao mi je što nisam završio taj ciklus tamo sa njima.“
Uspeli ste da se sa Iranom plasirate na Olimpijske igre, ali ste rekli – moj ugovor ističe 2020. i ja odlazim...?
"Nije bilo tako, ja sam hteo da ih čekam. Politika saveza je tamo vrlo čudna. Suština je da je moj ugovor istekao 2020. i oni su odlučili da me zbog toga što su Igre pomerene na 2021. ne plaćaju još godinu dana uzalud. Onda su doneli odluku da u tom periodu ipak uzmu nekog drugog. Angažovali su najjačeg, kormilo je preuzeo Vladimir Alekno koji je sa Rusima uzeo olimpijsko zlato. Jednostavno, imali su tu mogućnost da novcem reše sve probleme, a ispostavilo se na kraju da su napravili veliku grešku jer ta reprezentacija u Tokiju nije ličila na reprezentaciju koja je izborila plasman na OI.“
Sada imate obavezu da posle dva neuspeha u kvalifikacijama za OI Srbiju odvedete u Pariz 2024.
"Mislim da je to potpuno prirodna ambicija Srbije. Znam da je to težak posao, ali u sportu bez izazova i rizika nema ni rezultata. Uradiću sve da se kvalifikujemo za OI. Iskreno verujem u to. Neću da kažem videćemo šta će da bude jer stvarno verujem da možemo da ostvarimo taj cilj.“
Imate 30 igrača na koje računate?
"Trenutno pratimo malo više igrača. Moramo da se ponašamo kao da ćemo 100 godina biti u selekciji, moramo da ostavimo neke informacije i za sledeće trenere i stručne štabove. Kroz neke filtere ove godine trebalo bi da prođe blizu 40 igrača da bi se napravila selekcija onih 15 ili 20 koji će da nose teret.“
Da li se zna ko je u Vašem stručnom štabu?
"Zna se, mogu to i da kažem, ali malo je nezgodno da sada o tome govorim, ja sam ta imena predao Savezu i očekujem da oni to objave. Ljudi iz stručnog štaba rade svoj posao bez obzira što nisu zvanično predstavljeni, uključeni su u selektiranje i nadzor forme igrača.“
Prvi izazov za novog selektora, stručni štab i reprezentativce je Liga nacija?
"Startujemo 6. juna, ali termini Lige nacija dosta smetaju pripremama za Svetsko prvenstvo jer kalendarski zalaze u pripremni period. Probaćemo da pravimo neku gimnastiku, da neke igrače odmorimo, da ne igraju kompletnu Ligu nacija koja nema prioritet u rezultatu. Stav je Saveza da se ove godine fokusiramo na SP.“
Najbolje reprezentacije sveta 2022. se okupljaju u Moskvi, šta da se očekuje?
"Imamo nameru da ostvarimo vredan rezultat. Prioritet je borba za medalju, ali je tu i želja da se pokažemo u što boljem izdanju. Naš najveći cilj su svakako Olimpijske igre, a Liga nacija, SP 2022. i EŠ 2023. su samo prolazne stanice.“
Odbojkaši su navikli naciju na medalje sa velikih takmičenja, kad izostanu svi se hvataju za glavu?
"Kad naviknete naciju na velike rezultate, onda morate i da ih ostvarujete. Naravno, navijači ne znaju suštinu tog procesa. Uspeh je proces i ne radimo samo mi na tome. Isti cilj imaju i druge zemlje sa neuporedivo većom bazom igrača. Da zlo bude veće, te i takve zemlje čak i kupuju igrače da bi bile još bolje. Primer je Poljska, koja je naturalizovala Kubanca Leonea, najboljeg igrača na svetu. Da, to je uradila Poljska sa 36 miliona stanovnika koja je uz to i svetski prvak u odbojci. Pogledajte zatim koliko naturalizovanih igrača ima Italija. Srbija ima samo sedam miliona stanovnika i decenijama se uspešno bori da se nađe na pobedničkim postoljima. U Srbiji svi očekuju da njeni reprezentativci budu najbolji, ali to uvek ne bude tako, i drugi rade.“
Uprkos svemu, Srbija je iako mala zemlja velika sportska nacija i velesila u kolektivnim sportovima?
"Mislim da su nam ciljevi visoki jer upravo zbog toga moraju da budu visoki. Ako postavljene ciljeve obeležavate sa A, B i C i ako ciljate C nikada nećete dostići A. Da biste bili na vrhu i vaši ciljevi moraju da budu visoki.“
Od koga nije sramota izgubiti, kojih osam reprezentacija čini krem svetske odbojke?
"Brazil, Poljska, Italija, Rusija, SAD, Francuska, Argentina, Srbija. Međutim, i sve ostale reprezentacije su jako nezgodne i sve žele da nadigraju i pobede ovih osam ispred sebe.“
Većina srpskih reprezentativaca igra u inostranstvu?
"Gotovo svi ovi koji ozbiljno nose reprezentaciju, Kovačević je u mom klubu u Poljskoj i igra dobro. I za klub, a igraće siguran sam i za reprezentaciju.“
Kad prelistate karijeru, gde ste ikad bili najponosniji?
"Najponosniji sam bio kada sam sa ekipom Budućnosti, u svom gradu u atmosferi koju je obeležilo neizbežno ludilo, uzeli titulu prvaka države 2002. u duelu sa Budvanskom rivijerom. Za nekog to nije možda prevelik rezultat, ali pošto govorimo o ponosu i sreći, to je nešto najviše što sam doživeo u svojoj karijeri. Jako sam ponosan i na 2013, kad sam sa većinom ovih momaka koji sada igraju za reprezentaciju Srbije na Evropskom prvenstvu osvojio bronzanu medalju u Kopenhagenu. Tada na nas niko nije računao, a uspeli smo bez velikih zvezda u timu i bez posebne reputacije da izguramo težak šampionat i na kraju osvojimo bronzu u konkurenciji svih evropskih velikana.“
Samo godinu dana kasnije podneli ste ostavku?
"Da, na SP u Lođu 2014. Osetio sam da nisam uradio dobar posao, deveto mesto nije imalo veze s tim, i isti dan sam otišao kod Boričića i rekao da želim da podnesem ostavku, da se osećam krivim za rezultat i da jednostavno želim da odem. Kao i uvek, staložen i tolerantan, tražio je od mene da sve prenoći, govorio da nema razloga da podnosim ostavku, da će novo jutro promeniti sve.“
Zašto ste se osećali toliko krivim kad ste sve dobro radili i uradili?
"Mislim da nisam dobro radio u jednom periodu, da sam izabrao pogrešne prioritete i da sam u tom radu otišao u pogrešnom pravcu. Mislim takođe da nisam usmerio pažnju na stranu na koju je to trebalo... Svi smo radili sa najvećom energijom, kao što ćemo i sada raditi, ali mislim da sam promašio prioritet.“
Da li ste isključivi kad su u pitanju principi, da li trener mora nekad da napravi i kompromis?
"Principi puno pomažu, ali nas i opterećuju. Mora da postoji u svemu mera. Trener mora dosta toga da vidi, dosta toga da čuje, ali i da se pravi da ne vidi i da ne čuje. Lako je praviti sukob, ako se držite principa sto posto uvek će neko da sklizne i vi gubite ljude oko sebe. Nisu svi roboti. Ne možete s robotima da napravite rezultat, morate da imate mlade ljude koji su spremni i da pogreše, morate da imate i toleranciju i razumevanje za takve stvari. Principi nas ograničavaju, teško je bez njih, ali im se ne sme robovati. Veliki je talenat imati meru u svemu.“
Koliko je naglašeni ego selektora ili trenera prepreka na putu do rezultata?
"Velika prepreka. Ako razmišljate samo o svom statusu ili tome kako želite da vas drugi vide, odmah ste u problemu. Trener sa izraženim egom može da bude interesantan za medije, ali za tim je poguban.“
Kako pobeđujete ego neke zvezde, da li imate recept?
"Razgovor je osnov svega, razgovorom se puno postiže. Kroz razgovor u četiri oka dođete do cilja, naravno ako vam je stalo do igrača, jer ja ne verujem u grupne sastanke. Nikada nisam odustao od ove ’terapije’, uvek sam u tim razgovorima išao do kraja. Moja je obaveza da mu dam sve, od njega zavisi da li će on to da uzme ili ne. Ko prihvati – napreduje, ako ne prihvati, po nepisanom pravilu tone. Dakle, igrač sam odlučuje o svojoj sudbini, treneri su tu samo da pomognu, ništa drugo. Ja nikada ne odustajem, ali oni odustaju.“
Uspešni selektori i treneri grade karijeru na autoritetu znanja, a ne zvanja. Da li se slažete?
"Znanje ne poseduje niko do kraja, svaki dan se trudim da učim, i to najviše od igrača. Znanje jeste podloga autoriteta, ali autoritet se gradi odnosom. Nikada neću na postavljeno pitanje odgovoriti samo da bih odgovorio. Ako nešto ne znam, kažem da ću proveriti i da ću dan kasnije dati odgovor. Igrači su okrutni, i te kako prepoznaju kada trener nešto ne zna.“
U Srbiji Vas smatraju Crnogorcem, u Crnoj Gori Srbijancem, a Vi ste zapravo...?
"Ja sam jugoslovenski opredeljen, to nije baš popularno, i deca nekada s podsmehom govore kako im je dosta te priče o Jugoslaviji i komunizmu, ali to je period mog odrastanja, ja se time ponosim. Nije Jugoslavija bila samo komunizam, to je bio ispravan način života, mi smo živeli u ljubavi i koliko god neko mislio da je to bila lažna ljubav, ja sam je doživljavao kao ljubav. I ta, kako neki kažu, lažna ljubav bila je bolja nego ova otvorena mržnja. U Srbiji me smatraju Crnogorcem, u Crnoj Gori Srbinom. Majka mi je iz Crne Gore, Podgoričanka, deda po ocu je iz okoline Kragujevca, selo se zove Borač, brvnara u kojoj je rođen je u Srbiji i šire mnogima znana, u njoj su snimane epizode serije ’Moj rođak sa sela’. Moj deda je posle rata došao u Crnu Goru da radi, stekao je porodicu i nastavio da živi u Podgorici. Mene podele ne interesuju, za razliku od nekih drugih nisu mi važne jer mislim da se ljudi dele na dobre i loše. To jeste floskula, ali ja zaista mislim da je to tako. Sve ostale podele me ne interesuju.“
Da li se 2024, posle Olimpijskih igara u Parizu, vidimo na balkonu?
"To bi bilo lepo. Sav ovaj trud, izazov i rizik idu u tom smeru da reprezentacija Srbije bude u Parizu i da se u Gradu svetlosti bori za mesto koje će joj omogućiti da Srbiju pozdravi sa tog legendarnog balkona.“
Komentari
