Sport
18.02.2026. 19:16
Sport
04.03.2026. 17:24
Zoran Šećerov
INTERVJU Velimir Simanić
Veljina kuhinja za krčkanje medalja
On je Velja, dobri Velja Simanić. Čestitost, ljudskost i iskrenost su dominantne crte njegovog karaktera. Istina, zna i da zaprži. Ali, samo kad kuva. A to radi bolje od mnogih drugih. Misli se na kuvanje i jela koja sprema.
Ono što ga takođe čini drugačijim jeste da se u njegovim kulinarskim specijalitetima, između ostalog, krčkaju medalje.
"Nisam nutricionista, ali prihvatiću njihov aksiom da je dobra i pravilna ishrana 40 odsto svake medalje“, govori u šali.
Godinama unazad šef je kuhinje beogradskog Hotela M. Takođe je i zvanični kuvar fudbalske reprezentacije Srbije, odnosno FK Crvena zvezda na gostovanjima u inostranstvu.
S vremena na vreme svoju ljubav prema fudbalu potvrđuje i treniranjem nižerazrednih beogradskih klubova. Iz hobija i sa validnom trenerskom licencom.
Njegova životna priča počinje na Romaniji. Odrastao je u patrijarhalnoj porodici sa još petoro braće. Majka domaćica, otac skretničar na železnici. Kaže, svaki dan je bio borba za bolje sutra.
"Posle osmog razreda nisam baš bio siguran šta želim. Na kraju sam upisao Ugostiteljsku školu u Sarajevu. Kuvanje mi je nekako bilo blisko. Još kao dečak, da ne bih išao na njivu, kosio i skupljao seno, više sam voleo da ostanem kod kuće i spremam hranu koju sam posle nosio na livadu koscima.“
Sa Pala se preselio u Sarajevo. Postao je đak Ugostiteljske škole, smer kuvanje.
"Jedan od predavača bio je i Petko Gutić, u to vreme zvanično jedan od najboljih kuvara u Jugoslaviji. Naučio me je veštini kuvanja, ali i mnogim životnim stvarima. Zvao sam ga Učitelj.“
Dan posle diplomiranja Učitelj mu je kupio kartu za voz i ispratio ga sa sarajevske železničke stanice put glavnog grada.
"Iskreno, želeo je da se što pre dokažem, znao je šta i koliko mogu. U Beogradu me čekao posao u Hotelu ’Šumadija’ na Banovom brdu. Direktor hotela bio je nekoliko godina pre toga nastavnik u sarajevskoj Ugostiteljskoj školi, tražio je mlade kuvare, da ne kažem talentovane, i Petko Gutić je preporučio mene. U Beograd sam stigao 15. juna 1976.“
"Šumadija“ je u to vreme bila na dobrom glasu kao nov hotel sa dobrom kuhinjom. Česti gosti bili su sportisti.
"Prva ekipa za koju sam spremao hranu bili su fudbaleri Rijeke. Igrali su finale Kupa sa Trepčom, ali su u Beogradu proveli 15 dana jer su pre toga igrali u glavnom gradu i neke prvenstvene utakmice. Slavili su u finalu Kupa 1:0. Imali su sjajan tim. Tad sam prvi put video da igrač plače zato što nije među 16 prvotimaca. Pričam o Ivi Jerolimovu, kasnije i reprezentativcu, s kojim sam odgledao finalni meč sa tribina. Gol za Rijeku postigao je nezaboravni Krlja Radović.“
Sportskom ishranom dostojnom kuvara profesionalca počeo je da se bavi u nekadašnjem restoranu Stadiona JNA.
"Upoznao sam tada i Peđu Miloševića, više nego ozbiljnog nutricionistu, koji je vodio brigu o ishrani crno-belih sportista. Prvi su novi način ishrane prihvatili bokseri, zatim i atletičari Partizana.“
Vrlo brzo stalni gosti restorana, s propisanim režimom ishrane, postali su i fudbaleri. Ulogu trenera preuzeo je Fahrudin Jusufi. Imao je iskustva iz Nemačke, naprosto je znao koliko je pravilna ishrana bitna za fudbalere, priseća se Velja Simanić.
"Priključio mi se Slobodan Branković, fizioterapeut fudbalske ekipe, ali pre svega sjajan čovek, i tad počinjemo ozbiljno, naravno konsultujući nauku, da se bavimo menijem za sportiste.“
Veštinu kuvarskog zanata i nagomilano znanje doneo je u Hotel M, hotel koji se od starta uknjižio kao sportski.
"Sve ekipe tadašnje Jugoslavije, osim Hajduka i Dinama, dolazile su u karantin u Hotel M“, priseća se danas među sportistima najomiljeniji kuvar Srbije.
Prvu reprezentaciju u Hotel M doveo je Vlaho Orlić, legendarni selektor vaterpolista. Tradicija je sačuvana, vaterpolisti Srbije su i dalje gosti hotela u Bajfordovoj šumi u kome su, između ostalih, iskovali oba zlata osvojena na šampionatima Evrope održanim u Beogradu 2006. i 2026. godine. Pre toga i mnoge druge medalje sa najvećih takmičenja. Da li zato što su i zaista najbolji ili možda što su ih najbolje hranili, još se nije saznalo.
"Naši gosti bili su 1994. i košarkaši, u vreme kad su krenuli na kvalifikacioni turnir u Bugarsku posle koga su u Atini na EP osvojili zlato. Zatim su stigli i odbojkaši, nešto kasnije i odbojkašice.“
Pamti mnoge detalje.
"Odbojkaši su 1995. tri meseca proveli u našem hotelu. Bila je to ona generacija koja je predvođena braćom Grbić krčila puteve do prvih uspeha. Otišli su u Atinu i uzeli bronzu na Prvenstvu Evrope. Posle su osvajali i medalje na svetskim šampionatima, Olimpijskim igrama. Hotel nisu menjali. Naši gosti su i danas, po nepisanom pravilu, iz Hotela M odlaze na sva velika takmičenja.“
I odbojkašice su, pošto je za selektora izabran Zoran Terzić, za bazu odbrale Hotel M.
"Provodile su u našem hotelu po nekoliko meseci. Okupljale bi se posle 1. maja i kod nas ostajale do septembra ili oktobra. Naravno da se i te kako vodilo računa šta jedu, šta ne bi trebalo da jedu. Jelovnik se uvek pravi uz konsultaciju sa lekarom ili nutricionistom ekipe.“
Na pitanje šta je možda standardni meni osvajača medalja na najvećim takmičenjima i da li možda postoji neki tajni začin koji im trasira put do uspeha, popularni Velja uz osmeh odgovara:
"Jedu ono što vole. Za mnoge znam šta su im omiljena hrana jer su kod nas boravili i kao juniorski reprezentativci i od tada do danas na stotinu puta doručkovali, ručali i večerali. Znam koje je omiljeno jelo Maje Ognjenović, Vesne Čitaković, Jovane Nikolić, ali i mnogih drugih. Vodili smo računa praveći jelovnik i o tome da je Maja Simanić vegetarijanka. I kad smo pripremali jela koja baš i ne vole, ali koja treba da jedu, vodili smo računa da to bude na naš način, da uživaju u aromi i mirisu, da svaki zalogaj podseća na ono što su im nekada spremale bake ili majke.“
U Hotelu M mnogi sportisti su zavoleli kuvana jela. Odbojkaši su prvi probali sada već nadaleko čuveni sladak kupus sa teletinom. To je jedno od onih jela koje je po tradiciji na hotelskom meniju svakog ponedeljka. Posle toga u istom specijalitetu kuhinje uživali su i drugi sportisti.
Odbojkašice su izborom glavnog jela za ručak, seća se, napravile haos uoči četvrtfinala sa Čehinjama na Prvenstvu Evrope u Beogradu.
"Bio je četvrtak, dan kada kuvamo pasulj za naše goste. One su to, naravno, znale i tražile su osam porcija. Rekao sam ok. Kad je sve video, selektor Terzić se šokirao. Objasnio sam da su one to tražile. Pitao je zatim Jovanu Nikolić, kapitena, šta je ovo, rekla mu je, šefe, ne brinite brigu. Uveče su za rekordnih 78 minuta preslišale Čehinje sa 3:0 i ušle u polufinale.“
Kasnije je na jednom seminaru nutricionista saznao da zapravo služeći pasulj nije pogrešio. A na taj sada već čuveni pasulj danas četvrtkom dolaze mnogi bivši reprezentativci koji su u međuvremenu postali treneri i selektori. I to u društvu prijatelja.
Za žensku odbojkašku selekciju dobrog Velju vežu i druge uspomene. Više nego simpatične. Posebno iz vremena kada su boravile i igrale u dalekom Japanu.
"U dva navrata, boraveći u Japanu, a taj boravak trajao je danima i danima, selektor Terzić je tražio da im pošaljem jagnjetinu s ražnja. Njihova želja bila je za mene zapovest. Prvi put jagnjetinu je put Zemlje izlazećeg sunca odneo jedan novinar. U paketu je bilo i malo svežih ljutih papričica. Drugi put, ulogu dostavljača imala je jedna reprezentativka koja se posle zalečene povrede vraćala u Japan. Oba puta su osvojene medalje. Rekli smo joj da pusti da torba sa jagnjetinom najmanje dva puta prođe trakom za prtljag, a onda da je preuzme. Razlog, da psi u prtljagu ne bi nanjušili hranu.“
Posle su mu pričale kako ih je selektor Italije uhvatio na delu dok su u slast jeli jagnjetinu.
"Pitao je, devojke, šta to radite. Uglas su odgovorile ‒ mi se drogiramo. I na kraju kad su pobedile Italijanke i uzele zlato, Italijan je došao i uz čestitke rekao vi ste se stvarno drogirale, uzele ste zlato.“
Događalo se i da u isto vreme u Hotelu M borave ekipe koje dan kasnije očekuje međusobni duel.
"Rukometaši su u nekim kvalifikacijama izgubili od Francuza u Remsu šest razlike. U revanšu u Beogradu morali su da pobede sa najmanje sedam golova razlike. Francuzi su mislili da dolaze u divlji hotel, tek kad su direktor i selektor reprezentacije sve obišli, od soba do kuhinje i restorana, rukometaši su dobili zeleno svetlo da mogu da napuste autobus. Naši su za večeru imali tartar biftek i stek. Na pitanje Francuza šta oni mogu da dobiju, odgovorio sam da bi možda bilo najbolje da jedu isto što i naši pa sutra neka bolji pobedi. Kad je čuo da jedu tartar biftek, bio je šokiran. Nije verovao da mi uopšte znamo kakvo je to jelo.“
Sutra su Francuzi izgubili sedam razlike. Upravo onoliko koliko je Velja kuvar prognozirao u razgovoru sa kapitenom Peruničićem. Priča se, leteli su srpski "orlovi“ parketom kao da su ih hranili sirovim mesom. Na zajedničkoj večeri posle utakmice morao je da objašnjava francuskom golmanu, tada najboljem na svetu, ali i Peruničićevom saigraču u klubu, kako je pogodio ishod.
"Po praznim tanjirima koje su Francuzi ostavili iza sebe posle ručka uoči utakmice. Bio je to znak da su naš tim potcenili. Nije bila, dakle, u pitanju moja hrana, već njihova prepotencija.“
Pamti i mali nesporazum sa selekcijom odbojkaša Španije. Došli su u Beograd predvođeni legendarnim Paskvalom.
"Bio je izuzetno zgodan tip, desetine devojaka čekalo ga je ispred Hotela M. Uoči večere njihov lekar je izdiktirao meni. Ono što su tražili to su i dobili. Prvo čorbu, onda špagete, salatu i na kraju kolač. Glavno jelo nisu poručili. Brzo se razjasnilo ko je pogrešio, njihov lekar prihvatio je krivicu, još brže, za deset minuta servirano im je glavno jelo, a onda sam njihovom selektoru rekao ‒ samo da znate, sutra gubite. Rekao je ok, nudim opkladu od 100 evra da neće biti tako. Dogodilo se da su naši slavili sa 3:0 i to za samo 82 minuta. Kad su sutradan polazili, selektor Španaca me pozvao na recepciju i pošteno isplatio dug.“
Da se dobar glas daleko čuje, potvrdilo se i u njegovom slučaju.
"Kad nešto napraviš dobro, onda se o tome priča. I kad nisu gosti hotela sportski funkcioneri, treneri i sportisti rado danas svraćaju na ručak u Hotel M. Ima i onih koji telefonom poručuju obroke po koje dolaze i nose ih kući.“
Među njima su fudbaleri najbrojniji. Mnogi imaju u svom imeniku Veljin broj telefona.
"Tim Elšnik, slovenački reprezentativac i prvotimac Crvene zvezde, često naručuje tartar biftek. I nije jedini, spisak svih bi bio podugačak. Mnogi rado kući nose i pasulj, ali i druga jela.“
Priseća se i dogodovštine sa dimljenom kolenicom.
"U našem hotelu istovremeno su boravili najbolji srpski odbojkaši, ali i fudbaleri koji su imali kvalifikacioni meč za SP u Francuskoj. Selektor je bio Slobodan Santrač. Sećam se da mi je Vanja Grbić tražio da za odbojkaše pripremim kolenicu. Kao, treba im zbog kolagena. Fudbaleri su imali potpuno drugačiji meni. Međutim, kad su videli šta jedu odbojkaši, došao je Piksi, tada kapiten reprezentacije, i pitao da li i oni mogu da dobiju isto. Imao sam u rezervi jednu za njih, da sam imao i dvadeset, sve bi u slast pojeli.“
Zvanično, kuvar fudbalske reprezentacije Srbije postao je 2009. uoči kvalifikacionog meča sa Rumunijom u Konstanci.
"Trebala nam je pobeda za odlazak na SP u Južnu Afriku. Selektor je bio Radomir Antić. Otišao sam u Konstancu dan pre svih, poneo neke začine i, nikom ne govoreći, jednu pršutu. Bili smo smešteni u hotelu čiji je vlasnik legendarni rumunski as Georgi Hadži. Konstanca je turističko mesto i svi hoteli su van sezone zatvoreni. Hadži je, međutim, za našu reprezentaciju otvorio svoj. Sve je bilo vrhunsko, ali oprez nije bio suvišan. Sećam se da sam flašice sa vodom kupio dan ranije u nekom marketu i zaključao ih u moju sobu.“
I nastavak priče je zanimljiv.
"Svi tamošnji kuvari bili su profesionalci, znao sam da nema šanse da se nešto ružno desi. Ipak, oprez nije bio suvišan. Iz Beograda sam poneo parmezan, neke začine i pršutu. Doktor Mladenović je stajao pored pulta. Tanjire sa serviranim jelom koje sam ja spremao, a on čuvao, posluživao sam ja, nisam dozvolio Rumunima da to rade.“
Za vreme ručka pao je i dogovor da se uveče servira pored salate od tunjevine i pršuta.
"Deki Stanković, tada kapiten reprezentacije, složio se, rekao je da im tako nešto redovno serviraju u Italiji. Ipak, pitao sam za dozvolu i selektora. Složio se bez reči, a onda se vratio da pita odakle mi pršuta. Kad je čuo da sam je poneo iz Srbije, izgovorio je bože budale i uz osmeh zadovoljstva otišao dalje. Sutra je naša reprezentacija slavila 3:2 i tako obezbedila put u Južnu Afriku.“
U sastavu reprezentacije za SP, na zahtev Antića, bio je i kuvar Velja Simanić. Bilo je to njegovo prvo svetsko fudbalsko prvenstvo.
"Uz hiljadu i jedan doživljaj postoji i trenutak koji nikada neću zaboraviti. Posle neuspeha u utakmici sa Australijom morali smo kući. Došao sam pre svih u hotel i servirao večeru. Žao mi je što to nisam mogao da snimim, izgledalo je kao da su se vratili sa sahrane. To čak ni slika ne bi mogla da pokaže i dokaže koliko im je neuspeh teško pao. Ma koliko zvučalo kao floskula, ali neuspeh uvek najteže preživljavaju igrači.“
Priseća se i utakmice naše reprezentacije sa Albanijom u Elbasanu. Bio je to revanš posle prekida iste utakmice u Beogradu.
"Na dan utakmice putovalo se od Tirane do Elbasana, autobusom je to trajalo 45 minuta. Ali, saznali smo i za probleme koje su imale neke druge ekipe na istoj destinaciji. Prvi Dinamo iz Zagreba, a onda i Real iz Madrida. Zbog serpentina, nalik na one kad se penjete na Lovćen, a verovatno i nadmorske visine, događalo se da svi igrači u putu do Elbasana povraćaju. U dogovoru sa lekarom reprezentacije, odlučili smo da u vreme užine poslužimo ručak, a ručak kad je vreme užinu. Reprezentativcima nije bilo baš pravo, ali su na kraju prihvatili. Bane Ivanović je čak tražio da mu spremim dva sendviča da ih pojede posle najavljenog povraćanja. Iako smo u autobusu s kesama u ruci čekali taj trenutak, nije se dogodio. Ni Bane nije pojeo svoje sendviče. Ali, zato je reprezentacija slavila pobedu.“
Njegovo ime, Velja Simanić, bilo je na spisku i za SP u Rusiji. Selektor je bio Krstajić. Sa dve mlađe selekcije, U21 i U19, takođe je boravio na dva velika takmičenja, na evropskim šampionatima u Poljskoj i Italiji. Selektori su bili Lalatović i Đorović.
Zvezdin kuvar postao je posle korone, odnosno kad je tim kao trener preuzeo Dejan Stanković.
"Zvezdu je čekala utakmica sa Tiranom. Stanković je insistirao da i ja pođem u Albaniju. Od tada pa evo sve do sada kad je Dejan Stanković opet na istoj funkciji, Zvezda ne menja kuvara.“
Obišao je sa sportistima pola sveta, sve kontinente osim Amerike i Australije, sarađivao sa mnogim selektorima, trenerima, lekarima, nutricionistima…
"Sa svima je saradnja i zaista bila besprekorna. Izdvojiću jedan detalj sa pokojnim Sinišom Mihajlovićem. Prvo okupljanje bilo je u junu. Reprezentacija je išla na pripreme u Sent Galen, tamo je igrana i utakmica sa Špancima, a onda je sledila seoba u Francusku da bi priča bila završena u Švedskoj. Postojala su i pravila koja su važila za sve članove ekspedicije bez izuzetka. Iako je sve zapravo propisao FSS, igrači su to nazvali Mihinim pravilima. Jedno od pravila bilo je i da telefon za vreme obroka ne sme da zvoni. Međutim, trećeg dana ja zaboravim da smanjim ton i dok sam dopunjavao hranu na švedskom stolu telefon se oglasio. Igrači kao igrači, odmah su me uzeli u mašinu. Kolarov kaže, a sad, Veljo, idi kod Mihe po kartu u jednom pravcu. Nešto kasnije pozove me selektor, kaže ponesi mi malo onih tikvica da ručam, a ja znam da je već jeo. Bio sam uveren da idem po onu kartu u jednom pravcu. Dolazim do njega i kažem izvolite, a on meni, zvoni, zvoni. On onda dodaje, vidiš, imaš sreće. Da se na telefonu oglasila neka druga muzika, a ne srpska himna, dobio bi kartu za povratak kući.
Priseća se da je Siniša Mihajlović u svakoj zemlji voleo da proba tamošnji nacionalni specijalitet.
"U Švedskoj je hteo da proba ’stek ala Ibrahimović’ koji je u jelovniku boljih restorana. Onda je u Škotskoj video na slici neki stek i tražio je da mu spreme baš takav. Međutim, nije mu se svideo pa me je zvao da to nekako prepravim kako bi jeo kao čovek, kako je znao da kaže.“
Na pitanje ko su najveći gurmani ili zakerala među selektorima ili igračima Velja Simanić odgovara diplomatski.
"Svi su ok. Većina njih je u inostranstvu, klubovi u kojima igraju imaju svoje nutricioniste i oni odlično znaju šta je sportska ishrana. Takođe i koliko je bitna za njihovu formu. Kad tamo dobiju nešto novo, oni nam prepričaju i mi to stavljamo i na meni reprezentacije. Međutim, pošto znam da su željni nekih domaćih specijaliteta, u prvim danima priprema na tanjir zaluta, a da se selektor ne naljuti, i neki ćevap ili ono što oni su oduvek voleli da jedu.“
Pričom koja sledi govori i da su svi i te kako veliki profesionalci.
"Svi odlično znaju da kad se vrate u svoje klubove prvo moraju na vagu. Kazne za višak kilograma su ogromne i zato se maksimalno pridržavaju sportskog jelovnika.“
Odgovor na pitanje koliko su medalja osvojili pojedinci i ekipe koje su bile "na hrani“ u Hotelu M kaže da ne zna.
"Nisam vodio evidenciju, ali sam se najiskrenije radovao svakoj medalji kako vaterpolista, rukometaša, odbojkaša i odbojkašica koliko i rekordima i medaljama atletičara, plivača i svih drugih koji su boravili u Hotelu M.“
Priseća se i Aleksandra Saše Vujačića, košarkaša našeg porekla.
"Kad ga je dovela odbojkašica Maja Simanić, ja zapravo nisam znao koliko je dečko ozbiljan košarkaš. Bio je kod nas dva meseca, trenirao je svaki dan i naravno konzumirao hranu koju smo mu kao sportisti pripremali. Kad je otišao, uzmem novine i pročitam da je potpisao za Lejkerse. To je onaj momak koji je bio velika ljubav Šarapove.“
Najdraži poklon koji je dobio od sportista koji su boravili u Hotelu M je sa OI u Pekingu.
"Milorad Čavić, reprezentativac u plivanju, proveo je dva meseca na pripremama uoči Olimpijskih igara. Kada je sve prošlo, doneo mi je kapicu sa potpisom iz one čuvene trke u kojoj su mu i bukvalno ukrali zlatnu medalju. I danas kad god je pogledam shvatim da čovek ne može da dobije ono što mu pripada i pored toga što je to apsolutno zaslužio.“
Među onima koji su ga se setili i obradovali poklonom posle boravaka u Hotelu M jeste i legendarni košarkaški selektor Dušan Duda Ivković. Od njega je dobio na poklon dve trenerke Olimpijakosa.
Objavljivao je Velja Simanić svoje jelovnike za sportiste i u novinama. Posle toga obraćali su mu se mnogo roditelji za savet. Posebno roditelji mladih fudbalera.
"Mnogi od njih su kasnije napravili karijere, postali prvotimci u svojim klubovima. Ali ono što je najvažnije bilo za njihovu karijeru jeste to da im je pravilna sportska ishrana postala navika. I ljudima iz klubova često govorim da pravilna ishrana u karantinu ne znači ništa ukoliko njihovi igrači imaju nepravilnu ishranu tokom nedelje. Bogu hvala, to se sve više menja nabolje. Bilo bi još bolje da su naši klubovi za nijansu bogatiji, a mladi sportisti kad je ishrana u pitanju edukovaniji.“
Većina srpskih fudbalskih superligaša dolazi u karantin uoči utakmice baš u Hotel M. Sve je više i prvoligaša.
"Čukarički ima najduži staž, pred svaku utakmicu koju igraju kod kuće kod nas su u karantinu. Sada su redovni gosti i fudbaleri Javora, Vojvodine, Novog Pazara.“
Ima spreman i odgovor šta je to najlepše što je u karijeri kuvara doživeo ili što i dalje doživljava kad su sportisti u pitanju.
"Moj najveći uspeh je ako gost koji je boravio u Hotelu M dođe ponovo zato što se kod nas osećao prijatno ili je konzumirao hranu koja mu se dopala. Moja kuvarska filozofija je prosta. Ulažem u svakog gosta sa željom da ponovo dođe. I mnogi se vraćaju da bi kod nas ne samo ručali, već i da bi organizovali svoje male svečanosti. To je zapravo uspeh svakog kuvara i svakog restorana kad mu se gost vrati više puta. Zato sam i najsrećniji kada nam dođu oni koji su u svemu kod nas kao sportisti uživali pre dvadeset ili trideset godina. Na naše zadovoljstvo ‒ sve ih je više.“
Sport
15.12.2025. 17:10
NIKOLA LAZETIĆ: "Kad hoću da se hvalim, kažem da sam bio kapiten Zvezde"
Komentari
