Sport
30.11.2021. 06:05
Zoran Šećerov

"Nekad su bili bogovi..."

Za trenere nije bitno koliko znaju, već koga znaju

Fudbal
Izvor: Shutterstock

Svakog fudbalskog proleća i jeseni ili bolje rečeno kad god im tako nešto padne na pamet, što zapravo i nije neka pamet, umišljeni moćnici i nadobudni fudbalski funkcioneri ih smenjuju. Misli se na trenere. Oni, treneri, umesto da vrište zbog svega što ih je snašlo uglavnom skrhani sramotom ćute i uprkos tome što usput gutaju knedlu za knedlom na kraju ostaju gladni. I bez posla. Nepisano pravilo za njih glasi: ako se suprotstaviš, više te nema. Naravno ne bukvalno, već samo na apsurdnoj sceni srpskog fudbala i možda nešto malo šire.

I oni sami, misli se naravno na trenere, svesni su da zapravo i nije bitno koliko znaju, već koga znaju. Ti neki mogu sve: i da treneru obezbede posao, da mu omoguće da volšebno završi trenersku školu, dobije licencu, izgubi ili dobije utakmicu. Takođe i da mnogo zaradi, ali i da izgubi dostojanstvo, poštovanje, prijatelje, ženu, porodicu. Zbog svega Milorad Kosanović, trener s bogatim internacionalnim iskustvom i član esnafa koji je u izumiranju, kao i uvek "puca pravo u čelo“:

"Situacija je kriminalna, srpska trenerska organizacija je u rasulu, školovanje fudbalskih stručnjaka u našoj zemlji odavno je stvar politike, a ne fudbala“.

I Dragan Okuka, pravnik po zvanju, a trener po profesiji, upire prstom u problem koji ima oznaku gorućeg.

"Malo trenera u Srbiji je autoritet koji se može odupreti nefudbalskim uticajima sa strane ili nesportskim zahtevima vlasnika klubova, medija i menadžera. Ovo je posebno primetno u tri poslednje godine. Klubovi menjaju stručnjake svaki dan, Savez selektore, profesija fudbalskog trenera u Srbiji definitivno je ponižena.“

A kako i da i ne bude kada je svemoćni predsednik FSS-a u ostavci smenio čak i selektora koji je sa reprezentacijom Srbije izborio plasman na Svetsko prvenstvo u Rusiji. Setite se i kako je zbog samovolje predsednika FSS-a prošao onaj prethodni selektor koji se nije samo plasirao, već je i vodio selekciju na SP. Misli se na Radomira Antića. Ili primera kada uprava kluba ili već ko u klubu smeni trenera posle samo tri prvenstvena kola uprkos činjenici da je taj isti stručnjak samo sezonu ranije, zbog rada u tom istom klubu, proglašen za najperspektivnijeg trenera Vojvodine (Branko Žigić).

Aleksandar Veselinović, nadolazeći stručnjak modernog kova, uz konstataciju da je tema vrlo kompleksna, iznosi i još jedno zanimljivo zapažanje:

"Uvek kada dogovaram, ako dogovorim, angažman prvo pitam zašto ja i šta je to što se očekuje od mene. Mislim da nije svaki trener za svaki klub i nije svaki klub za svakog trenera.“

Jedno istraživanje kazuje da je Srbija u samom evropskom i svetskom vrhu po "potrošnji trenera“. Na Starom kontinentu produktivniji po učestalosti smene šefova fudbalske igre su fudbalske velesile Bosna i Hercegovina, Kipar, Crna Gora i Albanija, a u svetu još i Bolivija, Tunis i Alžir...

Ove jeseni "je rodilo kao nikad“. Otkaz su ponudili ili su smenjeni, što je isto samo se drugačije zove, Nenad Lalatović, Aleksandar Stanković, Radomir Koković, Branko Žigić, Dušan Đorđević, Igor Bondžulić, Milan Milanović, Kenan Kolašinac, Predrag Rogan, Vladimir Buač, Mladen Krstajić, Vladimir Radenković... Moguće i još neko. Miloš Miljanić, predsednik Trenerske organizacije Srbije, medijima je nedavno ponudio izjavu sa zastrašujućim podatkom:

"Prošle godine 37 trenera ostalo je bez posla u elitnom rangu takmičenja i četrdesetak u Prvoj ligi.“

Savo Milošević
Izvor: Starsportphoto / Srđan Stevanović ©

Matematika je čudo, 36 klubova u dva najelitnija ranga angažovalo je, a onda i smenilo, verovali ili ne, 37 trenera. U ime rezultata i prosperiteta fudbala. Naravno, kad bismo se zezali. I da ne bi bilo dileme: predsednik trenerskog udruženja ovo može samo da konstatuje. Da nešto promeni, ne može.

Mala digresija. Svet je pre neki dan saznao da je Oskar Tabarez, selektor Urugvaja, kormilo reprezentacije napustio posle 16 godina. Reprezentaciju je predvodio na četiri svetska šampionata, a najbolji sastav Urugvaja na 234 utakmice. Od 2006, dakle za 15 godina, Srbija je promenila 12 selektora. Piksi Stojković je 13. Onih 12 ukupno je u ulozi selektora predvodilo "orlove“ na 163 meča... Urugvaj je dvostruki svetski šampion, a Srbija...

Ivan Golac, proslavljeni internacionalac koji se kao trener dokazao i van granica Srbije, konstatuje:

"Strah caruje u fudbalskoj Srbiji, ukoliko nije poslušan i ne igra kako moćnici sviraju, treneru je ugrožena egzistencija. Selektorima takođe. Na pijedestalu su genijalci koji nisu ništa uradili, posledice ovog haosa tek će biti vidljive.“

Ugled trenera i dostojanstvo trenerske profesije u Srbiji niko, čini se, ne štiti. Apsurdno je da to ne rade čak ni oni sami. Mirko Poledica, predsednik Sindikata profesionalnih fudbalera "Nezavisnost“ oslonjenog na FIFAPro, kaže:

"Trenere u Srbiji niko ne ceni i ne poštuje, Trenerska organizacija više radi protiv interesa trenera nego za njihovo dobro i afirmaciju. Kad imaju problem, zovu nas u Sindikat što je sasvim razumljivo, pogotovo kad se zna ko su ljudi koji zastupaju trenere? U Izvršnom odboru Trenerske organizacije FSS-a osim Branka Sose Babića nema reprezentativnog imena. Ilustracije radi, jedan od članova koji brine o interesima fudbalske struke je vlasnik auto-škole. Zanimljivo je takođe i to da i pored toliko trenera Trenersku organizaciju vodi Miloš Miljanić koji je po fudbalskom zvanju sin trenera Miljana Miljanića“.

"Podaci su poražavajući. Meni kao treneru je izuzetno žao što Trenerska organizacija nema autoritet, što treneri nemaju svoj sindikat kao jedan vid zaštite. U Saudijskoj Arabiji, gde sam radio, klub ima pravo da u toku sezone angažuje samo dva šefa struke. Zamislite da isto pravilo važi i u Srbiji i da klub koji to ne poštuje ima obavezu da zbog svega plaća penale. Ili da i za ljude koji donose odluke o angažovanju ili ishitrenoj smeni trenera postoji neki vid odgovornosti ili kazne. Ovako uvek je i samo trener kriv“, kazuje Aleksandar Veselinović koji je u Srbiji sedeo na klupi tri superligaša.

Kad bi bilo tako, a nije, niški Radnički konkretno bio bi na velikim mukama. Za samo nekoliko meseci Nišlije su promenile četiri trenera (Lalatović, Stanković, Koković, Batak). To što puno toga ne valja i što srpska fudbalska scena iz ugla struke sve više liči na teatar apsurda navodi Milorada Kosanovića da kaže i sledeće:

"Treneri koji su sticajem okolnosti dobili priliku da naprave karijere u inostranstvu jednostavno ne žele da se vrate u srpski fudbal. Čak i otvoreno govore da treba bežati iz fudbalske Srbije jer se u toj istoj Srbiji nameštaju utakmice, vlasnici klubova i menadžeri sastavljaju timove ili se dodvoravaju navijačima koje posle (zlo)upotrebljavaju kada treba skandirati protiv trenera. Taj pritisak je za trenere jednostavno neizdrživ i zato mnogi žele da pobegnu što pre i što dalje.“
 

Koliko trenera iz Srbije radi u inostranstvu? Prema nekim podacima, u Evropi, Africi, Aziji i Severnoj Americi je njih šezdesetak. Postoji još desetak stručnjaka koji su selektori zemalja poput Angole, Filipina, Libije, Kine (U20).To je trenutno stanje. Ali ni tamo ne teče med i mleko.

Trenerskih priča sa različitim sudbinama je bezbroj. I različite su koliko su različiti ljudi ogrnuti u kožu fudbalskih stručnjaka. Slavni Ljupko Petrović, jedini stručnjak sa ovih prostora sa trijumfom u Kupu evropskih šampiona, danas je trener u Vijetnamu. Kako mu se zove klub teško da i on može da izgovori. Za velikog stručnjaka je ovo veliki pad, a mali izazov, ali očigledan rezon je "ko te pita kad kinta kaplje“.

Nenad Lalatović se pre nekoliko dana vratio iz Saudijske Arabije i to samo posle dva meseca rada u ovoj zemlji. Bilo je planirano da ostane duže, ali... Njegov greh je bio to što nije prihvatio sugestiju gazde kluba da gazdin sin uprkos fudbalskom neznanju mora biti u timu na poziciji desnog beka. Lalatović je zbog neposlušnosti autoriteta popio otkaz, ali je uprkos dražima milionskog ugovora sačuvao sopstveni ugled i ugled profesije kojom se sve više i sve češće očigledno u celom svetu manipuliše.

"U fudbalu se smanjuje uloga trenera, važnost igrača je mnogo veća, ali ova igra je takva da uprkos svemu fudbal još uvek ne može bez trenera. I nikad neće moći“, kaže Aleksandar Veselinović.

Dragan Okuka ukazuje na još jednu muku trenera koja poprima konture trenda i kod nas i u svetu.

"Fudbal je postao biznis, jedan od najvećih u svetu, tako da sada tržište diktira mnoge stvari. Svedoci smo da treneri sve češće ne dovode kvalitet, već igrače koje traže gazde koje se sve više petljaju u struku. Taj trend je više prisutan kod nas nego u svetu, ali je trend na globalnom nivou, što je zabrinjavajuće za fudbal.“

U nekim prošlim vremenima bilo je pokušaja da se ugled trenerskoj profesiji u Srbiji vrati, da stvari funkcionišu kao nekada kada su, kako je govorio pokojni bard Milan Živadinović, treneri "bili bogovi u klubovima odgovorni ne samo za rezultat, već i za selekciju ekipa, kada su postojali trenerski uzori“.

Mladen Krstajić
Izvor: Starsportphoto / Srđan Stevanović ©

"Pokušali smo, ali nismo uspeli. Na čelu Trenerske organizacije FSS-a bili su i ostvareni treneri poput Ilije Petkovića ili Ljupka Petrovića koji je gledajući kroz prizmu rezultata na međunarodnoj sceni uspeo što nijedan srpski trener nije i verovatno neće. Šansu sam imao i ja, ali kako da radiš i rukovodiš Trenerskom organizacijom kad ti u ona vremena čovek s funkcije priđe i kaže kako zapravo imam sva ovlašćenja, ali kada se bira selektor A tima i mlade selekcije onda sam u obavezi da ćutim jer tada on odlučuje“, priseća se neslavne epizode na čelu Trenerske organizacije FSS-a Ljubiša Tumbaković iz koje se dostojanstveno povukao.

Da glavnu reč u srpskom fudbalu kada je struka u pitanju vode oni koji bi trebalo da budu manji od makovog zrna odavno je svima znano.

"To je sada već pojava kojoj se teško suprotstaviti. O sudbini trenera odlučuju oni koji drže novac u rukama. Posebno je teško trenerima kad dobiju posao, a nemaju rezultat. Tada su ranjivi mnogo više nego što je to u nekim normalnim situacijama. Stari trenerski vuk Marčelo Lipi je prokletstvo naše profesije objasnio rečenicom da je treneru potreban rezultat da bi bio u pravu“, govori Dragan Okuka uz napomenu da su i sami treneri i te kako krivi što su uleteli u kavez iz kojeg se teško izleće u orbitu slave i sazvežđe znanja.

Nenad Lalatović
Izvor: Peđa Milosavljević/STARSPORT

Mirko Poledica upire prstom u Trenersku organizaciju FSS-a uz konstataciju:

"Trenerska organizacija Srbije, kao deo FS Srbije, direktno radi protiv interesa trenera. Umesto da budu sindikat trenera i da se bore za interese struke, oni se ne čuju čak ni u trenutku kad superligaši svake nedelje otpuštaju ili smenjuju prvog čoveka struke. Zar to nije njihov prvi zadatak.“

Ivan Golac konstatuje da je Srbija došla u poziciju "da je trenerskom poslu uče nepismeni“. I još dodaje:

"U našem fudbalu dominiraju neznanje i kompleksi svih vrsta. Neuki vole da se pitaju, sujetni su ako im ne posvetiš pažnju, za dijalog od opšteg dobra jednostavno ne znaju. Ko kod nas stvara igrače? Imamo fudbalere koji su neškolovani i koji posle par godina od završetka karijere naprasno odluče da postanu treneri jer nemaju šta drugo da rade. I sada se postavlja pitanje svih pitanja: kako od neškolovanog čoveka napraviti školovanog trenera? To je alhemija koja nigde osim u Srbiji ne funkcioniše.“

Neko se očigledno potrudio da profesija trenera u Srbiji ne bude profesija od ugleda i profesija visokih etičkih standarda koja ima za cilj vaspitavanje mladih generacija. Jedna od izjava Miloša Miljanića puno toga objašnjava:

"Shodno važećem Statutu FSS-a Trenerska organizacija nije u mogućnosti da pokrene inicijativu da se bilo šta izmeni jer to naprosto nije u skladu za važećim propisima. Jednostavno je tako.“

Kad se ovo zna, onda je jasno i zašto je profesija fudbalskog trenera u Srbiji obesmišljena i zašto kao takva nije zaštićena od strukovnog udruženja.

"Ne znam koliko Srbija ima trenera sa profi licencom, kažu više od 200, ali znam da nas niko iz Trenerske organizacije Srbije ne kontaktira i ništa ne pita. Definitivno propisi su takvi da nas kao struku ne štite. Zvuči apsurdno, a istina je da treneri ovde lako dobijaju posao, ali ga još lakše gube“, uveren je Dragan Okuka.

"Isto sam radio i ovde i u inostranstvu, ali ovde to nije imao ko da primeti“, objašnjava razliku između ovog i onog Ivan Golac.

Postavlja se i pitanje ko je osim Srbije toliko bogat da ima pet puta više trenera sa PRO licencom koji ne rade u odnosu na one koji sede na klupama superligaša ili prvoligaša. O položaju trenera u Srbiji, ali i samovolji onih koji iz fotelja kroje sudbinu fudbala i struke pogotovo kazuje i ovaj primer:

"Umesto da bude besplatna, PRO licenca košta 750.000 dinara. To je najskuplja licenca na svetu. Vredi tačno 14 prosečnih plata u zemlji Srbiji. I kad na kraju trener sve plati i dobije licencu, niko mu ne garantuje da će sutra imati posao.“

Priča se da ni to nije kraj. Neko je doneo odluku da svaki trener koji hoće da produži PRO licencu mora da plati 120.000 dinara, za A licencu 50.000 dinara i za B licencu 35.000 dinara. Za one koji nemaju posla, a takvih je među trenerima uistinu mnogo, ovo je gotovo nerešiva enigma i ogroman pre svega finansijski problem jer su zarade pogotovo onih koji rade kao asistenti ili treneri mlađih kategorija iz kategorije mizernih.

Osim ove istine, Poledicu brine i to što ne postoje kriterijumi za upis na profi licencu.

"Uvek se javi duplo više kandidata u odnosu na broj mesta pa se i tim trguje. Među onima koji se upisuju polovina je anonimusa. Njihov upis objašnjava se dobrim političkim vezama. U vremenu kada je Slaviša Kokeza bio predsednik FSS-a, morao si da ispuniš dva uslova da bi dobio prohodnost i upisao se na kurs za profi zvanje. Prvi je bio da si Kokezin prijatelj, a drugi da dolaziš iz Brodarca.“

Poslednju frku oko upisa na PRO licencu napravio je Vidak Bratić, nekadašnji fudbaler Crvene zvezde i internacionalac u Rusiji, Grčkoj i Švajcarskoj. U oktobru 2021. javno je govorio kako konkuriše treći put u karijeri i sa ubeđenjem "da posle devet godina rada sa A licencom, samostalnog angažovanja u radu sa omladinskom ekipom Crvene zvezde, skoro decenije neprekidnog posla u stručnim štabovima Nenada Lalatovića i Dragija Kanatlarovskog, da ima mesta za njega“. Međutim, prevario se.

Za najviše fudbalsko zvanje devete generacije za PRO licencu konkuriše 20 polaznika. Školovanje je počelo u oktobru, a na spisku su: Boris Arsić (trenutno angažovan u ŽFK Spartak), Stevan Bates (asistent u kineskom superligašu Šangaju), Vladimir Buač (bez angažmana), Predrag Grozdanović (selektor ženske fudbalske reprezentacije Srbije), Jovan Damjanović (selektor mlađe omladinske reprezentacije Srbije), Goran Drulić (angažovan kao asistent u školi Crvene zvezde), Dušan Đorđević (šef struke surduličkog Radnika), Branko Žigić (bez angažmana), Radovan Krivokapić (selektor kadetske reprezentacije Srbije), Zoran Kostić (šef struke Sloge iz Bajine Bašte), Milovan Milović (šef struke Javora), Branko Mirjačić (bez angažmana), Nenad Milijaš (asistent u stručnom štabu Crvene zvezde), Dragoslav Milenković (šef struke Zemuna), Vladimir Mudrinić (trener omladinaca Zlatibora), Albert Nađ (šef struke Teleoptika), Nebojša Stamenković (trener u stručnom štabu reprezentacije Srbije), Branko Savić (šef struke Bečeja 1918), Nikola Trajković (šef struke norveškog Brinea), Dejan Čelar (bez angažmana).

Da li je Vidak Bratić s pravom ljut ili nije presudite sami. I upitajte se kako je moguće da selektor neke selekcije bude trener bez potrebnog znanja ili da na klupi superligaša, uprkos tome što to propisi ne dozvoljavaju, sede ljudi bez PRO licence, a na tribinama oni koji je imaju i kojima ista može očigledno da posluži jedino kao skupo plaćeni podmetač za sedište.

"Neke stvari su postavljene naopako. Umesto da sportski radnici po jasno određenim kriterijumima odlučuju ko će sutra biti vlasnik PRO licence, o tome odlučuju političari, a licencu dobijaju oni koji je ne zaslužuju“, mišljenje je Dragana Okuke.

Mirko Poledica sve komentariše rečenicom "da oni koji nisu bili treneri odlučuju ko će biti treneri i da je to razlog zašto jedan Vidak Bratić i njemu slični ne mogu da se upišu“.

"Nije baš tako. Licence koje izdaje Centar za edukaciju fudbalskih trenera FSS-a samo su licence, a ne i diplome kako mnogi pogrešno misle“, objašnjavaju iz FSS-a.

Mirka Poledicu brine još jedna navika srpskog fudbala koja se svodi na neozbiljnost prilikom angažovanja trenera koji rade sa mlađim kategorijama.

"To što se dešava u takozvanim fudbalskim školama i u radu sa mlađim kategorijama je veliki problem. Ko su ljudi koji rade sa decom, koje su škole završili, kako su došli u priliku da budu pedagozi. Koliko su plaćeni, kakav je njihov socijalni status. Mnogi od njih su neškolovani treneri koji autoritet grade galamom i psovkama.“

"Fudbal ne može napraviti iskorak u kvalitetu ukoliko nema kvalitetnu struku. Naš fudbal je daleko od toga da bude u rangu sa nekim drugim zemljama Evrope. Nedostaju nam treneri za rad sa mlađim kategorijama, kao i jasno opredeljenje da je naša liga razvojna liga. Ovo je istina za sada samo lepa ideja, o svemu se i glasno priča, ali se zaboravlja da je to nemoguće pre svega bez školovanih trenera za rad sa mlađim kategorijama“, tvrdi Dragan Okuka.

Javna je tajna da je u našim klubovima među trenerima mlađih kategorija jako malo onih čije je ime magnet za decu. Nema bivših velikih igrača, uglavnom su to igrački anonimusi. Milorad Miša Kosanović se ne libi da kaže i ono što drugi znaju, ali o tome ne pričaju:

"Ne tako davno selekcija stručnjaka počinjala je u klubovima. Oni koji su hteli da se bave trenerskim poslom morali su da krenu od mlađih kategorija, ali i da završe bar prvi stepen na Fakultetu za fizičku kulturu na kome su polagali i stručni ispit. Danas je druga priča. Većina onih koji imaju trenersku školu nisu napisali ni sopstveni diplomski rad. Znam i neke stručnjake koji su dobili zvanje, a da nisu ni pročitali svoj diplomski rad.“

"Danas imamo jaku A selekciju jer smo ne tako davno imali svetske šampione u U19 kategoriji i evropske prvake u U20. Naše selekcije danas u istom uzrastu ne mogu čak ni da se plasiraju na tako velika takmičenja, a još manje da na njima predstavljaju vrednost. Zašto je to tako pravog odgovora nema, ali je svima ipak jasno da selekciju, obuku i trening tih dečaka nisu radili kvalitetni treneri. Zbog svega već sada plaćamo visoku cenu, a još veću platićemo u budućnosti“, uverava Dragan Okuka.

"Da nam Trenerska organizacija nije dno dna i da se koncentriše na ono što je suština njenog postojanja, neke stvari sigurno ne bi izgledale ovako jadno i tužno. Ponovo smo ušli u jedan veliki problem. Plašim se da će plasman A selekcije na SP, ma koliko bio veličanstven, pod tepih gurnuti mnoge goruće probleme u srpskom fudbalu. Pogotovo one u vezi sa strukom. Gospodo, u Piksijevoj selekciji koja je ostvarila veliki uspeh ne postoji nijedan igrač koji je 20. rođendan proslavio igrajući u Srbiji. Ako je tako danas, šta nas čeka sutra?“, pita se Mirko Poledica.

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Trijumf nacionalnog tima: "Piksi je svoje ludilo preneo na ekipu"
Fudbalska reprezentacija 19.11.2021.

Patriotski zadatak

20.11.2021. 06:05

Trijumf nacionalnog tima: "Piksi je svoje ludilo preneo na ekipu"

Fudbal je trenutno u Srbiji, zahvaljujući Draganu Stojkoviću Piksiju, kako neki kažu gospodaru strategija, imenica uz koju idu veliki pridevi. I igra čije se ime slavi. S razlogom. Peca Popović, znan kao muzički kritičar, ali i kao neko ko je decenijama opčinjen lepotom čudesne fudbalske igre, stvar pojednostavljuje kad kaže: "Ko je voleo fudbal, voleo je Piksija.“
Close
Vremenska prognoza
broken clouds
17°C
28.05.2022.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve