Svet
26.07.2021. 18:00
Milan Mišić

Povlačenje iz Avganistana

Bajdenov Vijetnam

Avganistan, vojska, 25. 7. 2021.
Izvor: EPA / WATAN YAR

Američko povlačenje iz Avganistana započeto 1. maja privodi se kraju brže nego što se očekivalo, uz neprijatna podsećanja na traumatične scene evakuacije iz Sajgona u aprilu 1975.

Rat je izgubljen onog dana kada je počeo – 7. oktobra 2001 – ali je ipak potrajao bezmalo 20 godina. 

Povlačenje je počelo 1. maja, a prvobitni rok za odlazak američke vojske iz Avganistana, 11. septembar, praktično više nije bitan, pogotovo posle 2. jula kada je, zatvaranjem Bagrama, najveće američke baze na avganistanskom tlu, de fakto završen najduži rat koji je Amerika ikad vodila.

Bagram je napušten u tri sata ujutru, kada su sa njegove dve piste uzleteli poslednji kargo avioni sa vojnicima i opremom koja se mogla poneti.

Avganistanski partneri nisu bili unapred obavešteni o evakuaciji, pa nije bilo nikakve završne ceremonije, a pošto je bazu napustio poslednji transporter, u džinovskom vojnom kompleksu u kojem je u jednom momentu živelo oko 30.000 ljudi (uključujući i zatvor sa 5.000 zatvorenika) – ugašena je struja.

Ostavljeno je mnoštvo putničkih automobila, oklopnih vozila i kamiona – bez ključeva. Deo municije je uništen, a prema izjavi avganistanskog generala Abdulaha Kohistanija datoj Bi-Bi-Siju, ostavljeni inventar ima oko 3,5 miliona stavki, uključujući i na desetine hiljada boca vode za piće i isto toliko paketa s vojničkom hranom. To je bio dovoljan mamac da napušteni kompleks do svanuća, kada je u njega ušlo domaće obezbeđenje, pustoše bande pljačkaša, čiji će plen završiti na lokalnim bazarima. 

Sedam dana kasnije, delegacija talibana u poseti Moskvi, na konferenciji za novinare koju su im omogućili ruski domaćini, saopštila je da njihov pokret već kontroliše 85 odsto teritorije Avganistana (isto koliko je kontrolisao na dan američke invazije pre 20 godina), nastojeći pritom da sebe prikažu kao odgovornu novu vlast u zemlji i snagu koja neće biti pretnja nikome u regionu. Na listu svojih obećanja stavili su i da će „učiniti sve što mogu“ da spreče delovanje Islamske države na svojoj teritoriji, pa čak i da će obustaviti proizvodnju narkotika čijim izvozom su dosad finansirali svoje ratovanje protiv američkih „okupatora“.

Nisu pominjali „Islamski Emirat“, što je od 1996. bilo u zvaničnom imenu države tokom njihovog režima – naprotiv, naglasili su da će poštovati prava svih etničkih manjina, kao i da će svi građani imati pravo da se školuju (za vreme njihove vlasti škola je bila zabranjena za devojčice) – doduše „u okviru islamskog prava i avganistanske tradicije“.

Lekcija Sovjetskog Saveza

Nekako u isto vreme, 8. jula, predsednik Džo Bajden je svoje sunarodnike i ostatak sveta nastojao da ubedi kako je njegova odluka o prestanku vojevanja u Avganistanu bila ispravna i u najboljem nacionalnom interesu. „Nismo otišli u Avganistan da bismo gradili avganistansku naciju: tako nešto – da odlučuju o svojoj bezbednosti i kako žele da upravljaju svojom zemljom – pravo je i odgovornost samo avganistanskog naroda“, naglasio je, ne propustivši da napomene da je tamošnji rat trebalo da bude završen „još pre deset godina“.

Američko brzo povlačenje – danas je u Avganistanu još samo oko 650 vojnika, koji čuvaju veliki kompleks američke ambasade u Kabulu, i isto toliko turskih (čitaj NATO) koji obezbeđuju prestonički aerodrom – uz istovremeno napredovanje talibana ostavlja utisak teškog američkog poraza. Skupo plaćenog: kao ukupan trošak najčešće se pominje svota od 2,26 biliona (hiljada milijardi) dolara, uz (do kraja jula) 2.372 poginula američka vojnika i 20.320 ranjenih. Ljudskim žrtvama treba pridodati još oko 250.000 avganistanskih civila…

Bekstvo Amerikanaca iz Avganistana nije doduše tako haotično i dramatično kao napuštanje Vijetnama u aprilu 1975 – koje je bilo najveća helikopterska evakuacija u istoriji – ali nekih sličnosti u jedina dva poraza američke vojne sile svakako ima. Fijasko u Jugoistočnoj Aziji je doduše bio mnogo skuplji kad je reč o američkim žrtvama – na mramornim pločama Vijetnamskog memorijala u središtu Vašingtona uklesano je 58.300 imena poginulih ili „nestalih u akciji“ – ali su oba konflikta pokazala da moć oružja ne mora da bude odlučujući faktor u jednom asimetričnom ratu, koji nominalno jača strana vodi na tuđoj teritoriji.

U Avganistanu ne samo da je zaboravljena ova vijetnamska lekcija, nego je ignorisana i ona istorijski bliža: poraz Sovjetskog Saveza koji je na vrhuncu Hladnog rata poželeo da preko avganistanske „grobnice imperija“ izađe na „toplo more“. SSSR je u Avganistanu „demokratsku republiku“ po uzoru na svoj sistem, dakle posredstvom kadrova komunističke partije, gradio deset godina i, prema mnogim istoričarima, to je doprinelo njegovom brzom urušavanju posle pada Berlinskog zida.

Rusi su se međutim iz svoje avganistanske avanture povukli bez žurbe – njihov odlazak trajao je pune tri godine – ostavljajući iza sebe funkcionalnu vladu sa solidnim oružanim snagama. Demokratska Republika Avganistan preživela je čak i kolaps Sovjetskog Saveza i pala je tek pet godina kasnije, pod naletom od Amerike podržavanih i naoružavanih mudžahedina, ali i nove snage koju je organizovao i indoktrinirao Pakistan, pokreta talibana.

Amerika je Avganistan ušla manje od mesec dana posle napada Al Kaide na Svetski trgovinski centar u Njujorku i zdanje Pentagona u Vašingtonu 11. septembra 2001, dakle udara na centre njene finansijske i vojne moći. Al Kaida je uživala gostoprimstvo talibanskog režima u Kabulu i pošto taj režim nije bio spreman da izruči njenog lidera Osamu bin Ladena usledila je invazija. 

Bin Laden je ubijen 2. maja 2011, na teritoriji Pakistana, ali ni to nije bio dovoljan razlog da Amerika prestane da ratuje u Avganistanu. Naprotiv, taj događaj je tadašnjeg predsednika Baraka Obamu podstakao da pojača ratne napore – u jednom momentu tamo je bilo čak 100.000 američkih vojnika (i još nekoliko desetina hiljada savezničkih). Cilj je ostao isti – da se pokore talibani, obuči avganistanska vojska i stabilizuje vlada.

Avganistan, rat, deca
Izvor: EPA / HEDAYATULLAH AMID

Ništa, naravno, od ovoga nije postignuto, a o uzrocima američkog poraza još dugo će se raspravljati, kao, uostalom, i o njegovim posledicama ne samo po Avganistan, nego i na američku unutrašnju i spoljnu politiku. 

Kao prvo, u ovom momentu čini se sasvim izvesnim da će se o sudbini Avganistana odlučivati na bojnom polju (mada jedan britanski general nastoji da obnovi mirovne pregovore započete još za vreme predsednika Trampa). Kako stvari sada stoje, talibani su uvereni da će se, ranije ili kasnije, vratiti na vlast, uprkos tome što od Amerikanaca podržan režim u Kabulu ima oružane snage („Avganistansku nacionalnu armiju“) sa nominalno 300.000 ljudi, naspram oko 75.000 talibanskih ratnika. 

Brzina kojom talibani osvajaju teritorije, a pogotovo činjenica da su, 9. jula, lako preuzeli vlast i u ključnoj južnoj pokrajini Kandahar, pokazala je da je moral vladinih trupa prilično nizak. Deo šire slike je i činjenica da su tehniku avganistanske vojske, a posebno njeno vazduhoplovstvo, do povlačenja održavali američki tehničari i velika mreža dobavljača koji su već evakuisani, što znači da je tehnička premoć snaga režima samo privid.

Nova „Velika igra“

Bajden je s jedne strane za odluku o okončanju rata dobio podršku među svojima, dok će, sa druge, sasvim sigurno biti na klizavom terenu ako talibani nastave svoj osvajački pohod i krenu na Kabul. „Bajdenov Vijetnam“ bi, ako situacija u Avganistanu krene takvim tokom, mogao da bude zgodan slogan republikanaca u izbornim okršajima za novi sastav Predstavničkog doma i trećinu Senata, koji se održavaju već iduće godine.

Američko povlačenje, a pogotovo način na koji se realizuje, već daje razloga za brigu američkih azijskih saveznika – Japana, Južne Koreje i Tajvana pre svih – koji ovo s dobrim razlogom mogu da shvate kao dokaz da Amerikanci nisu više tako pouzdan strateški oslonac kao što ih uveravaju da jesu.

Ovakav rasplet otvara i novu rundu „Velike igre“ na geopolitičkoj šahovskoj tabli („Velika igra“ je fraza za političku i diplomatsku konfrontaciju Britanske imperije i Rusije oko Avganistana i susednih teritorija Južne i Centralne Azije, tokom najvećeg dela 19. veka). 

Da je ta runda već počela, pokazuje pomenuta poseta delegacije talibana Moskvi, a za očekivati je da će posetiti i Peking, pošto Kina od prošle godine održava bliske kontakte sa njima. Njen strateški cilj je svakako promena režima u Kabulu, u uverenju da nova talibanska vlast zadugo neće biti naklonjena Vašingtonu. Kina bi navodno da svoj strateški koridor u okviru projekta „Pojas i put“ koji je povezuje s Pakistanom (investicija od 62 milijarde dolara), proširi i na Avganistan.

Pakistan, koji je sve vreme, dakle u poslednjih 40 godina, iz senke aktivan akter avganistanske drame, ima i sopstveni ulog u promeni režima, s obzirom na to da je talibanski pokret začet na njegovom tlu, uz aktivnu podršku njegove vojne obaveštajne službe. Pakistan je u stvari bio taj koji je kvario sve računice kako Sovjetskog Saveza tokom njegove okupacije Avganistana, tako i Amerike, čiji je nominalni saveznik u regionu, time što je talibanski pokret sve vreme naoružavao, njegovim liderima pružao utočište, obuku – i finansije. Nijedan od američkih predsednika koji su bili vrhovni komandanti tokom rata u Avganistanu – ni Džordž Buš mlađi, niti Barak Obama ni Donald Tramp – nije uspeo da bitno utiče na ovakve sabotaže koje su dolazile iz nuklearno naoružanog Islamabada, što je povremeno dovodilo do zaoštravanja odnosa, ali ni u jednoj prilici do njihovog prekida.

Džo Bajden
Izvor: EPA-EFE/Andrew Harnik / POOL

Među zainteresovanima za sudbinu Avganistana su i Indija i Iran – prva kao regionalna sila, a druga kao sused.

Zanimljiv elemenat cele drame je i sudbina na hiljade avganistanskih prevodilaca i drugog pomoćnog osoblja koje je tokom okupacije bilo velika pomoć Amerikancima. Strahuje se da bi oni mogli da budu predmet odmazde talibana kad se vrate na vlast. Prema izveštajima američkih medija, njima je ponuđeno 2500 specijalnih useljeničkih viza, od čega je dosad prihvaćena samo polovina.

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Šta je rekao Putin, a šta Bajden posle sastanka u Ženevi
Vladimir Putin, 16. 6. 2021

Samit dvojice lidera

16.06.2021. 18:16

Šta je rekao Putin, a šta Bajden posle sastanka u Ženevi

Američki predsednik Džozef Bajden i njegov ruski kolega Vladimir Putin su održali "pragmatičan" sastanak u Ženevi o brojnim temama: nastavku pregovora o kontroli naoružanja, povratku ambasadora u Moskvu i Vašington, razmeni zarobljenika, kontroli naoružanja...
Close
Vremenska prognoza
clear sky
4°C
03.12.2022.
Beograd

Katar 2022

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve