Svet
25.09.2022. 23:43
Svet
01.10.2022. 19:45
Milan Mišić
Pokrenuta lavina...
Dani gneva u Iranu
Mahsa Amini, 22-godišnja studentkinja, pripadnica kurdske manjine sa severa Irana, bila je u poseti Teheranu, kada joj na izlasku iz stanice prestoničke podzemne železnice prišla patrola "Policije za moral“ i uhapsila je zato što je na glavi imala nepropisno povezan hidžab – maramu za pokrivanje kose.
Ugurana je u policijski kombi i odvezena u "Centar za prevaspitavanje“, u kojem se ženama, pošto potpišu priznanje da su načinile prekršaj, drže lekcije kako da se ubuduće propisno oblače – uz policijsko fotografisanje i otvaranje dosijea.
Mahsa Amini uhapšena je 13. septembra, a tri dana kasnije, 16. septembra, proglašena je mrtvom. Prema zvaničnom saopštenju, imala je srčani udar, iako, prema izjavama roditelja, dotle nije imala nikakvih zdravstvenih problema.
Prema izjavama nekih svedoka, od samog momenta hapšenja bila je izložena policijskom nasilju: pendrecima je udarana u glavu, a nekoliko puta su joj glavu udarali i o metalne stubove kombija.
Kako god bilo, njena smrt je bila ona metaforična "grudva koja je pokrenula lavinu“. Prvi protesti izbili su 17. septembra, na dan sahrane u njenom rodnom gradu Sagiz u iranskom Kurdistanu, pokrajini na severozapadu zemlje. Potom su se raširili kao šumski požar, zahvativši do početka ove nedelje većinu od 31 iranske pokrajine i gotovo sve urbane centre.
Pokazalo se da je smrt mlade žene u rukama omražene verske policije oslobodila nakupljeni narodni gnev. Ono što ovu građansku pobunu razlikuje od prethodnih – a protesti raznim povodima, od socijalnih do političkih u Iranu, od kako je 1979. prestao da bude monarhija i postao islamska republika, izbijali su svakih nekoliko godina – jeste činjenica da su u njenim prvim redovima žene, koje skidajući svoje marame i bacajući ih na lomaču i javnim sečenjem kose upućuju smeo izazov verskim i političkim vlastima.
Do početka ove nedelje u sukobima sa snagama reda, koje koriste suzavac, a ponegde i oružje sa "živom“ municijom, zvanično je bilo oko 50 žrtava, a kao i u sličnim situacijama drugde, pretpostavlja se da je stvarna brojka znatno veća.
Predsednika Irana (od prošle godine) Ebrahima Raisija nemili događaji u zemlji zatekli su u Njujorku, na zasedanju Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, odakle je izjavio saučešće porodici preminule studentkinje i najavio sveobuhvatnu istragu, ali i ostao pri zvaničnoj verziji da "Policija za moral“ nije upotrebila silu. Priliku je iskoristio i za tiradu prema zapadnim zemljama, optuživši ih za dvostruke standarde i navodeći primere policijskih ubistava građana u Americi i Ujedinjenom Kraljevstvu.
Prema procenama zapadnih medija, demonstracije povodom smrti Mahse Amini najveći su izazov iranskom režimu od 2009. kada su u takozvanoj Zelenoj revoluciji Iranci masovno izašli na ulice osporavajući rezultate tadašnjih predsedničkih izbora. Ti protesti, uprkos velikoj masovnosti uminuli su posle brutalnih intervencija snaga bezbednosti i bez ijednog ustupka režima.
Najnoviji talas nezadovoljstva zbiva se, međutim, u nešto drugačijem kontekstu, socijalnom i političkom. Prvi put demonstranti su iz svih socijalnih slojeva zahtevajući ono što se u Iranu čini nemogućim: labavljenje verskih stega i razvlašćivanje institucionalizovane verske elite. To potvrđuju i slogani demonstranata: „Život, sloboda i žene“ i "Smrt diktatoru“, svemoćnom "vrhovnom vođi“ (od 1989), ajatolahu Aliju Hamneju.
Iranski sistem je jedinstvena kombinacija demokratije i teokratije, koja je institucionalizova pre 43 godine u Iranskoj revoluciji u kojoj je svrgnut zapadno orijentisani monarh, šah Reza Pahlavi, posle narodnog ustanka koji je predvodio ajatolah Ruholah Homeini, kasnije proglašen za vrhovnog lidera nacije kome su podređene i sve institucije svetovne vlasti: predsednik, parlament i pravosuđe.
Svet
23.09.2022. 09:36
Iranski predsednik obećao istragu zbog smrti privedene devojke (FOTO)
Ovo dvojstvo ogleda se i u činjenici da pored redovne armije postoji i moćna Islamska revolucionarna garda blisko povezana sa vrhovnim vođom koji je i verski i politički poglavar, ali i vrhovni komandant. Revolucionarna garda ima personal od 190.000 ljudi i sopstvene kopnene snage, mornaricu i vazduhoplovstvo.
Revolucionarna promena sistema donela je i promenu ne toliko u statusu žena – Irankama su i danas otvorena vrata i za univerzitetsko obrazovanje, slobodan izbor profesije i javne funkcije – koliko u njihovom odevanju, po tumačenju šiitskog ogranka islama kojem pripada između 90 i 95 odsto stanovnika Irana. Ono što je iranskim ženama uskraćeno jeste „moda“: izbor garderobe kojom bi, kako to danas čini većina žena u slobodnom svetu, pa i u raznim diktaturama, dodatno istakle svoj karakter i stas.
Umesto toga, dekretom vrhunskog lidera izdatom još u prvim postrevolucionarnim danima definisan je kodeks ženskog oblačenja (posle puberteta) koji im dozvoljava jedino tamnu široku haljinu (koja ne sme da pokazuje konture figure) ili mantil od ramena do peta, kao i pomenuti hidžab, dakle marama ispod koje ne sme da viri ni pramičak kose. "Policija za moral“ osnovana je upravo da bi obezbedila striktnu primenu ovog kodeksa.
Posebna pravila za žensko odevanje nisu doduše samo specijalitet Irana. Najstroži režim u tom pogledu je u talibanskom Avganistanu, gde je propisana "burka“, haljina koja pokriva telo i glavu, ostavljajući "prozor“ samo za oči.
Kodeks ženskog odevanja postoji i u Saudijskoj Arabiji koji je, međutim, rigidniji na papiru nego u praksi: od žena se očekuje da se odevaju "skromno“, hidžab nije obavezan, dok je šminka nepoželjna. Saudijke su, inače, tek 2017. dobile pravo da budu za volanom automobila.
Zanimljivo je da kodeks oblačenja postoji i u Severnoj Koreji, koja nastoji da eliminiše zapadni uticaj. Suknje i haljine tamo moraju da pokrivaju kolena, a zabranjeni su bojenje kose i uske farmerke, dok frizure treba da se uklapaju u stilove koje je država odobrila: ima ih 18 za žene i 10 za muškarce.
Posebna vrsta odevnog kodeksa postoji i u nekim zemljama Evrope: u Francuskoj je tako zabranjeno ono što je u Iranu i drugde od države propisano kao obavezno: burka i hidžab na javnim mestima i u školama, sa obrazloženjem da njihovo nošenje oduzima slobodu ženama. Pokrivanje ženskih lica kao praksa islama zabranjeno je u Holandiji, Danskoj, Austriji i Belgiji. U našem neposrednom susedstvu, burku je 2016. zabranila Bugarska.
Iranke su masovno protestovale smatrajući se poniženim i zbog obrazloženja mera: bez hidžaba su „nage“, a u atraktivnoj garderobi "mogu da isprovociraju muškarce da ih napadnu“. U pojedinim periodima tokom minulih decenija, zavisno od toga koliko su ortodoksni ili liberalni predsednik i druge ličnosti na ključnim položajima, dolazilo je do izvesnog popuštanja – "Policija za moral“ nije bila tako stroga, zakoni nisu menjani, ali su labavije primenjivani.
To naročito važi za dva četvorogodišnja mandata (koliko maksimalno može da ima iranski predsednik) Hasana Ruhanija (2013–2021), relativnog umerenjaka u predsedničkoj palati koji je zabranio da „Policija za moral“ žene privodi zbog nepropisnog povezivanja hidžaba.
Pobedu na predsedničkim izborima u junu 2001. odneo je rigidni islamista Ebrahim Raisi, koji je pre toga bio na nekoliko visokih državnih funkcija. On je nekoliko meseci po preuzimanju dužnosti objavio novi paket restrikcija i dodatnih mera kontrole, među kojima je i postavljanje kamera za nadzor u urbanim središtima kako bi se tehnologijom prepoznavanja lica evidentirale i potom kažnjavale nepropisno odevene žene.
Glavno pitanje sada je da li će najnoviji sudar Iranki i Iranaca sa svojom državom uspeti u onome u čemu nisu uspeli prethodni: da iznudi malo više verskih, političkih i ukupnih sloboda – i bar neki pomak ka boljem životu.
Prognoze u tom pogledu nisu optimističke, iako je režim na prvi pogled slabiji nego što je bio u pređašnjim izlivima građanskog nezadovoljstva. Ekonomija zemlje, koja je pod zapadnim sankcijama, već dugo je na nizbrdici: BDP po glavi stanovnika je od 2012. smanjen sa oko 8000 dolara po glavi stanovnika, na nešto manje od 3000, inflacija je visoka…
Pregovori o obnovi nuklearne pogodbe – odricanja Irana od programa proizvodnje atomske bombe – sa šest velikih sila (pet stalnih članica Saveta bezbednosti plus Nemačka), koju je 2018. raskinuo Donald Tramp, u zastoju su jer iranske vođe traže više nego što druga strana u ovom momentu može da im pruži.
S druge strane, zapadni eksperti za Iran ocenjuju da bi svaki ustupak demonstrantima bio početak kraja teokratskog režima, bar dok je njegov vrhovni vođa ajatolah Hamnej (83) čije je zdravlje u poslednjim mesecima narušeno i koji svakako želi da ga nadživi sistem za čije je formiranje jedan od najzaslužnijih. "Preživljavanje iranskog režima zasnovano je na njegovoj brutalnosti, a ne na popularnosti“, izjavio je "Vašington postu“ Karim Sađadpur, viši saradnik „Karnegijeve zadužbine za međunarodni mir“, dok Sanam Vakil, zamenik direktora programa za Bliski istok u britanskom institutu "Četam haus“, ukazuje na uverenje vrhovnog lidera da "svaki kompromis otvara vrata za nove kompromise i pokazuje slabost, a ne snagu“.
Komentari
