Svet
16.03.2026. 22:11
Svet
01.09.2026. 17:16
Boško Vukčević
Strateški i etički izazov
Kako se veštačka inteligencija koristi u modernom ratovanju
Veštačka inteligencija više nije eksperimentalna tehnologija na marginama vojne doktrine – ona je postala nervni sistem savremenih borbenih platformi. Od autonomnih sistema osmatranja, preko algoritama za analizu ciljeva, do sistema za podršku odlučivanju, AI danas oblikuje ono što vojni teoretičari nazivaju „lancem uništenja“ (kill chain), skraćujući vreme između otkrivanja pretnje i reakcije na nju sa minuta na sekunde.
Razmere te promene najbolje ilustruju najnovija ratna iskustva. Prema podacima američke Centralne komande (CENTCOM), tokom operacije protiv Irana snage SAD pogodile su više od 1700 ciljeva u prva 72 sata, a broj je u narednih deset dana premašio 5000. Ovakav tempo i obim pogađanja ciljeva bio bi nezamisliv bez algoritamske podrške u obradi obaveštajnih podataka, određivanju prioritetnih ciljeva i koordinaciji višedomenskih dejstava.
Prema rečima Darka Obradovića iz Centra za stratešku analizu, upravo na toj tački ‒ gde se tehnička sposobnost pretvara u strateški i etički izazov ‒ leži suština rasprave o AI-ju u savremenom ratovanju.
„Ukoliko se pogleda rat SAD protiv Irana, treba primetiti broj pogođenih ciljeva u Iranu. U prvim danima operacije bilo je više od hiljadu ciljeva, što znači da je to više od hiljadu odluka“, ističe Obradović.
Dodaje da ključni doprinos AI-ja nije samo u brzini, već u transformaciji same prirode senzora i platformi.
„AI od savremenih sredstava osmatranja pravi aktivne učesnike u dinamičnom borbenom okruženju“, objašnjava on.
Podvlači da AI istovremeno analizira ulazne podatke prikupljene osmatranjem, špijunažom i izviđanjem, analizira teorije igara i simulacije.
„Drugim rečima, ono što je nekada bila statična kamera ili pasivni senzor postaje čvor u mreži koja samostalno prepoznaje obrasce, procenjuje verovatnoće i predlaže optimalne poteze“, ističe Obradović.
Na taktičkom nivou, prema njegovim rečima, AI-vođeni sistemi već su prisutni u autonomnim dronovima, sistemima protivvazdušne odbrane koji samostalno razlikuju prijateljske od neprijateljskih letelica i u municiji koja „luta“ (loitering munitions) dok ne prepozna cilj.
„Na strateškom nivou, algoritmi za analizu velikih podataka omogućavaju predviđanje pokreta protivnika, modeliranje scenarija eskalacije i optimizaciju logistike na nivou čitavih teatara operacija“, naglašava Obradović.
On podseća da su ratna iskustva iz Ukrajine, sa Bliskog istoka i iz Crvenog mora pokazala da prevagu sve češće ne odnosi strana sa najvećom vatrenom moći, već ona koja brže zatvara obaveštajno-udarni ciklus.
On napominje da, prema publikaciji „Širenje AI vojne tehnologije na Bliskom istoku“, koju je izradio Međunarodni institut za strateške studije iz SAD, integracija AI u komandno-informacione sisteme upravo tu daje presudnu prednost.
Kaže i da ono što se u javnosti često previđa jeste da iste tehnologije imaju i izrazito humanitarnu, civilnu primenu, a posebno naglašava koncept pametnih gradova kao domen u kome AI direktno unapređuje bezbednost građana.
„AI ima i svoje humanitarne svrhe u bezbednosti kroz koncept pametnih gradova, gde se koristi kako bi se unapredila opšta bezbednost, podigao nivo prevencije, ali i reakcije“, navodi Obradović.
Kao konkretan primer, on ističe situaciju koja ilustruje razliku između pasivnog i inteligentnog nadzora:
„AI kamera može detektovati nepomično telo osobe koja je dobila srčani udar, a svi misle da je osoba pijana i da zato leži na ulici. U takvom slučaju algoritam ne registruje samo sliku, već tumači kontekst i pokreće reakciju koja može spasti život“, objašnjava Obradović.
Značajno je, dodaje on, da AI pri tome ne zahteva potpunu zamenu postojeće infrastrukture.
„AI koristi tradicionalne resurse koje kroz integraciju unapređuje, što znači da se postojeće kamere, senzori i komunikacione mreže nadograđuju novim analitičkim slojem, umesto da budu odbačeni.
Možda se najvažnija poruka koju Obradović upućuje tiče pogrešnog svođenja veštačke inteligencije na puko sredstvo za ubrzanje odlučivanja.
On upozorava da AI treba razumeti kao čitav eko-sistem tehnologija sa dubokim ekonomskim i geopolitičkim korenima.
„AI se od savremenih borbenih sistema, o kojima sam pisao u svojoj knjizi ’Uloga strateških sirovina u odbrambenim sposobnostima Srbije’, svrstava u eko-sistem tehnologija poslednje generacije koje su zavisne od lanaca snabdevanja strateških sirovina. Na taj način stvari postaju dodatno komplikovane“, ističe Obradović.
On podvlači da poluprovodnici, retki metali i specijalizovane komponente neophodne za rad AI sistema čine ovaj domen ranjivim na poremećaje u globalnim lancima snabdevanja i predmetom sve oštrije geoekonomske konkurencije.
Zbog toga, zaključuje Obradović, AI „treba posmatrati kao industriju, a ne kao alat sam po sebi koji može skratiti vreme donošenja odluka“.
„Ovakav pristup pomera fokus sa uskog pitanja vojne efikasnosti na šire pitanje tehnološkog suvereniteta, industrijske politike i strateške autonomije ‒ ključne teme za države koje žele da zadrže kontrolu nad sopstvenim bezbednosnim kapacitetima“, smatra Obradović.
Kaže i da iskustva sa savremenih ratišta pokazuju da veštačka inteligencija istovremeno umnožava borbenu moć i multiplikuje odgovornost.
„Hiljadu ciljeva zaista jeste hiljadu odluka, a svaka od njih nosi pravne, etičke i strateške posledice. Dok se svet nadmeće u razvoju AI-vođenih borbenih sistema, države koje pravovremeno prepoznaju da je reč o industriji ‒ sa svojim lancima snabdevanja, sirovinskim zavisnostima i dvostrukom civilno-vojnom namenom ‒ biće te koje će zadržati inicijativu. Za ostale ubrzano vreme odlučivanja može postati opasna iluzija kontrole“, zaključuje Obradović.
Svet
18.06.2025. 20:05
Kako se Nemačka sprema za rat sa Rusijom
Sa druge strane, neke kompanije već razvijaju sisteme bazirane na veštačkoj inteligenciji koji bi mogli da planiraju i vode vojne operacije na bojnom polju.
Jedan od njih je „Smek tehnolodžiz“ (Smack Technologies), čiji osnivači tvrde da rade na modelima koji bi uskoro mogli da nadmaše mogućnosti poznatog AI sistema Claude kada je reč o planiranju i izvođenju vojnih operacija.
Direktor kompanije Endi Markof smatra da je odgovornost za etičku upotrebu tehnologije pre svega na ljudima koji je koriste.
„Kada služite u vojsci, polažete zakletvu da ćete služiti časno, u skladu sa zakonom i pravilima ratovanja“, kaže Markof.
Po njegovom mišljenju, oni koji koriste tehnologiju i brinu o njenoj etičkoj primeni treba da budu ljudi u uniformi.
Markof nije tipičan direktor tehnološke kompanije. Nekada je bio komandant u američkim specijalnim snagama i učestvovao je u visokorizičnim operacijama u Iraku i Avganistanu.
Modeli koje razvija Smack uče kroz proces pokušaja i grešaka, slično načinu na koji je Google trenirao svoj čuveni program AlphaGo 2017. godine.
Sistem se izlaže velikom broju simulacija ratnih scenarija, takozvanih ratnih igara, dok stručni analitičari procenjuju da li je strategija koju je model izabrao uspešna.
Na osnovu tih procena model postepeno uči koje su odluke najefikasnije.
Inače, tema vojne upotrebe veštačke inteligencije poslednjih meseci postala je jedna od najkontroverznijih u Silicijumskoj dolini.
Posebnu pažnju izazvao je sukob između američkog Ministarstva odbrane i kompanije Anthropic tokom pregovora o ugovoru vrednom oko 200 miliona dolara.
Markof smatra da se u toj raspravi često zanemaruje jedna važna činjenica.
„Današnji veliki jezički modeli“, kaže on, „nisu zapravo prilagođeni vojnim zadacima. Modeli opšte namene, poput Claude-a, veoma su dobri u analiziranju i sažimanju izveštaja. Međutim, oni nisu trenirani na vojnim podacima i nemaju dovoljno razvijeno razumevanje fizičkog sveta, zbog čega nisu pogodni za upravljanje stvarnim vojnim sistemima“, smatra Markof.
Prema njegovim rečima, takvi modeli trenutno nisu sposobni ni za pouzdano prepoznavanje ciljeva.
Markof tvrdi i da u američkom vojnom vrhu niko ozbiljno ne govori o potpunoj automatizaciji takozvanog lanca odlučivanja o upotrebi smrtonosne sile, odnosno procesa koji vodi od identifikacije cilja do odluke o napadu.
„Ipak, autonomno oružje već postoji. U određenim situacijama vojske već koriste sisteme koji mogu samostalno da reaguju, posebno u protivraketnoj odbrani gde je brzina reakcije presudna“, ističe Markof.
Prema rečima Rebeke Krutof, stručnjakinje za pravna pitanja autonomnog naoružanja sa Univerziteta u Ričmondu, Sjedinjene Države i više od trideset drugih država već koriste sisteme oružja sa različitim stepenom autonomije, a neki od njih se mogu smatrati potpuno autonomnim.
„U budućnosti bi specijalizovani AI modeli poput onih koje razvija Smack mogli da se koriste i za planiranje vojnih misija. Ideja je da se komandantima pomogne da automatizuju veliki deo rutinskog posla koji danas podrazumeva ručno crtanje planova na tablama i vođenje beleški“, pojašnjava ona.
Sa druge strane, Markof veruje da bi u eventualnom sukobu sa velikom silom poput Rusije ili Kine takvi sistemi mogli da pruže Sjedinjenim Državama ogromnu prednost u brzini donošenja odluka.
„Ipak, ostaje pitanje koliko bi veštačka inteligencija bila pouzdana u tako kritičnim situacijama. Jedan nedavni eksperiment koji je sproveo istraživač sa londonskog King’s College-a pokazao je zabrinjavajući rezultat. U simulacijama ratnih scenarija jezički modeli često su donosili odluke koje su vodile eskalaciji nuklearnog sukoba“, podvukao je on.
Naglasio je i da savremeni ratovi već pokazuju koliko su važni relativno jeftini poluautonomni sistemi zasnovani na komercijalnoj tehnologiji.
„Rat između Rusije i Ukrajine posebno je istakao značaj dronova i drugih sistema koji koriste standardni hardver i softver. Još 2023. godine američka mornarica testirala je nove autonomne sisteme u Persijskom zalivu, između ostalog za otkrivanje dronova koje koriste pobunjeničke grupe povezane sa Iranom“, kaže Markof.
Ipak, mnogi stručnjaci upozoravaju da bi trebalo jasno definisati granice upotrebe veštačke inteligencije u vojsci, posebno zato što su mnogi ugovori koje vojske trenutno potpisuju prilično široko formulisani.
Ana Hehir, koja u organizaciji Future of Life Institute vodi programe za upravljanje vojnom upotrebom veštačke inteligencije, upozorava da bi čak i sistemi koji danas nisu direktno povezani sa autonomnim oružjem u budućnosti mogli postati deo procesa donošenja odluka o napadima.
Prema njenim rečima, veštačka inteligencija je i dalje previše nepouzdana, nepredvidiva i teško objašnjiva da bi se koristila u situacijama gde su ulozi izuzetno visoki. Takvi sistemi, kaže ona, ne mogu pouzdano da razlikuju borca od civila, a kamoli da prepoznaju čin predaje.
Markof, međutim, smatra da će određena ograničenja autonomije verovatno uvek biti neophodna, upravo zbog haosa koji prati svaki rat.
„Nikada u stvarnom svetu nisam učestvovao u operaciji koja je čak i polovično išla po planu“, kaže on i dodaje: „I to se verovatno nikada neće promeniti.“
Svet
18.08.2026. 17:41
Amerika se ispucala – nedostaju municija i PVO rakete
Komentari
