Američki obaveštajni kompleks, deo njene „duboke države“ koji se sastoji od 17 obaveštajnih službi, sa 854.000 ljudi koji imaju pristup supertajnim podacima i godišnjim budžetom od 60 milijardi dolara – upravo je domaćoj i svetskoj javnosti predočio jedan kratak (samo 27 strana), ali važan dokument: procenu bezbednosnih pretnji naciji za ovu godinu, koju zvanično potpisuje krovni deo ovog sistema, Kancelarija direktora nacionalnih obaveštajnih službi (ODNI).
Dočekan je s pažnjom i zbog činjenice da je prethodni objavljen još pre dve godine, u januaru 2019. Razlog što se u ovome pauziralo bio je sukob obaveštajne zajednice sa tadašnjim predsednikom Donaldom Trampom koji je posle svedočenja direktora ODNI-ja pred Kongresom u kojem su izneta neka neslaganja sa predsednikom, preko svog omiljenog sredstva komuniciranja, Tvitera, ocenio da su svi obaveštajci „naivčine“ i da bi trebalo da se „vrate u školu“. Zbog toga – da se tajne službe ne bi u javnosti suprotstavljale vrhovnom komandantu – obaveštajne procene za 2020. nije bilo (ili bar nije obelodanjena).
Ovogodišnju analizu uradila je ekipa u kojoj su izabranici novog predsednika Džoa Bajdena. Neposredno uoči isteka njegovih prvih sto dana u Ovalnom kabinetu, i ovaj dokument odslikava nesumnjivo promenjeni ton i unutrašnje i spoljne politike, ali u glavnoj stvari produžava liniju Trampovog „režima“. U oštar fokus stavlja ono što je pominjano i 2009 – da se ukupne međunarodne okolnosti komplikuju i da se pretnje Americi umnožavaju i usložnjavaju.
Generalni kontekst ovoga puta je pandemija – planetarna zdravstvena kriza koju je doneo virus kovid-19 – ali se prvi put i kao najdirektnija i najozbiljnija pretnja nacionalnoj bezbednosti izdvaja Kina (2019. to su zajedno bili Kina i Rusija, pojedinačno i kao saveznici). Za Avril Hejns, direktorku ODNI-ja (i prvu ženu na tom mestu), Kina je „prioritet bez presedana“, dok je direktor Ef-Bi-Aja Kristofer Vrej izneo podatak da njegova agencija otvara neku novu istragu koja ima vezu sa Kinom – svakih deset minuta. „Mislim da nema neke druge zemlje koja je ozbiljnija pretnja našim inovacijama, našoj ekonomskoj bezbednosti i našim demokratskim idealima“, objasnio je.
Početna konstatacija je da Kina nastavlja napore da uveća svoju globalnu moć, da svoj uticaj proširi na račun uticaja SAD, da izazove napukline između Vašingtona i njegovih partnera i pospeši međunarodne norme koje favorizuju njen autoritarni sistem. U tom procesu koristiće taktičke prilike da smanji tenzije sa Amerikom, ali samo kad joj to odgovara.
Deo strategije „kineskog zmaja“ je i da umanji svoju zavisnost od inostranih tehnologija, održi visok tempo ekonomskog razvoja i ojača svoje oružane snage. Utakmicu sa Amerikom rukovodstvo kineske Komunističke partije pre svega vidi kao deo epohalne geopolitičke promene – u korist Kine.
Uspon zmaja
U istoj funkciji – širenja kineskog ekonomskog, političkog i vojnog prisustva u svetu – jeste i kineski program „Pojas i put“ (BRI), koji podrazumeva infrastrukturno povezivanje Kine preko Centralne i Južne Azije sa Evropom i Afrikom. Kina će svoj uticaj nastojati da ojača i svojom „vakcinalnom diplomatijom“, omogućavajući nekim zemljama favorizovani pristup svojim proizvođačima cepiva za kovid-19.
Jačanjem svojih potencijala u ovom procesu Kina nastoji i da promoviše nove norme za tehnologiju i ljudska prava, dajući prednost državnom suverenitetu i političkoj stabilnosti nad individualnim pravima. U tehnološkoj ekspanziji pritom će koristiti sva sredstva – od investicija, preko špijunaže, do krađe.
Američki obaveštajci u najnovijem izveštaju konstatuju da su kineske vazduhoplovne snage i mornarica već najveće u regionu i da razvijaju sisteme koji će kineskoj armiji omogućiti da moć projektuju i izvan svojih neposrednih granica. Kineski raketni sistemi tako već mogu da nišane američke i baze njenih saveznika u regionu. Peking uz to nastavlja da jača svoje nuklearne arsenale, s ciljem da ih do kraja ove decenije udvostruči i konsoliduje svoju nuklearnu „trijadu“: sposobnost da nuklearne bojeve glave lansira sa zemlje, iz podmornica i iz vazduha, kao i da stekne mogućnost za „drugi udar“ – da na napad odgovori lansiranjem svojih interkontinentalnih raketa.
Konstatuje se i kineski napredak u svemirskoj tehnologiji, sa prognozom da će kineska svemirska stanica u takozvanoj niskoj Zemljinoj orbiti biti funkcionalna već između 2022. i 2024, dok se ističe da su već operativni sistemi koji mogu da gađaju američke i savezničke satelite.
Kina je aktivna (i agresivna) i u sajber prostoru: dosad su već evidentirani upadi njenih hakerskih timova u mnoge američke i druge zapadne sisteme, kako radi špijunaže tako i zbog pribavljanja tehnoloških i drugih tajni…
Nagodba sa Rusijom
Na drugom mestu najnovije liste američkih neprijatelja je Rusija, za koju se kaže da će u neposrednoj budućnosti nastaviti da koristi mnoštvo taktika za umanjivanje američkog uticaja i za razvoj novih međunarodnih normi i partnerstava. Na ovoj listi ruskih nepočinstava je i unošenje podela u saveze zapadnih zemalja i pokazivanje sposobnosti da oblikuje globalna zbivanja kao važan igrač u novom multipolarnom poretku.
Stav američke obaveštajne zajednice istovremeno je i da će Rusija nastaviti da razvija svoje vojne, nuklearne, svemirske, sajber i obaveštajne sposobnosti, ali i istovremeno „tražiti prilike za pragmatičnu saradnju sa Vašingtonom pod svojim uslovima“, uz zaključak da „Rusija ne želi direktan konflikt sa američkim snagama“.
Konstatuje se i da su ruski zvaničnici već dugo uvereni da SAD sprovode sopstvenu kampanju uticaja za podrivanje Rusije, slabljenje predsednika Vladimira Putina i instaliranje Zapadu naklonjenih režima u bivšim sovjetskim republikama.
Sem toga, Rusija nastoji da se sa SAD nagodi oko međusobnog nemešanja u unutrašnje poslove, insistirajući da joj bude priznata sopstvena zona uticaja u najvećem delu bivšeg Sovjetskog Saveza. Mimo toga, američka očekivanja su da će Rusija „verovatno“ nastaviti da širi svoje globalno vojno, obaveštajno, bezbednosno, trgovinsko i energetsko prisustvo podjednako među američkim saveznicima i rivalima. Za ovo poslednje krunski dokaz je jačanje ruskog savezništva sa Kinom. U nekim od tih ciljeva uspeva, što pokazuje njen rastući uticaj u Siriji i Libiji, a u zapadnoj hemisferi njeno rastuće prisustvo u Venecueli i na Kubi…
Što se tiče obaveštajnog sektora, američki profesionalci ruske kolege smatraju „jednom od najozbiljnijih pretnji Sjedinjenim Državama“. Pritom se ukazuje na njihove aktivnosti tokom izbora 2016, kada je preko društvenih mreža pružana podrška Trampu, uz sabotiranje njegove rivalke Hilari Klinton, ali i kongresnih izbora 2018. i opet predsedničkih 2020. Procena je da Moskva gotovo sasvim izvesno američki izborni proces vidi kao priliku za podrivanje američke globalne pozicije i za uticaj na birače.
Iran i Severna Koreja
U društvu onih koji bi mogli da ugroze američku bezbednost je, očekivano, i Iran, pre svega zbog delovanja protiv američkih interesa u regionu. Deo neprijateljskih aktivnosti Teherana pritom se ocenjuje kao „odbrambeni“, s obzirom na iransku percepciju da je cilj SAD i njenih regionalnih saveznika umanjivanje iranskog geopolitičkog uticaja, a pre svega promena tamošnjeg režima.
U momentu objavljivanja ove procene pretnji američkoj bezbednosti, Iran je bio u vestima zbog nastojanja Vašingtona da se isposluje povratak Teherana u nuklearni sporazum koji je 2015. potpisan sa pet članica Saveta bezbednosti pojačanih Nemačkom i EU, koji treba da spreči da Iran, proizvodnjom sopstvene atomske bombe, postane nuklearna sila. U toku su posredni pregovori o tome između američkih i iranskih diplomata, koje je zakomplikovala sabotaža glavnog nuklearnog postrojenja Irana od strane Izraela.
Iranu svakako ne odgovara direktni oružani konflikt sa SAD i saveznicima, ali u izgledu je nastavak onoga što je već dugo realnost: iransko podrivanje Amerike i njenih interesa u Iraku, podrška Hezbolah miliciji u Libanu i pomoć pobunjenim Hutima u Jemenu.
Iran bi mogao da zakomplikuje i upravo obelodanjenu Bajdenovu nameru da do septembra potpuno obustavi američko ratovanje u Avganistanu. Teheran je na naime „na vezi“ i sa od Amerike podržanim vlastima u Kabulu i sa talibanima, čiji se povratak na vlast posle kompletnog povlačenja Amerikanaca čini izvesnim.
Kim Džong Un
Iranski motiv da se dokopa nuklearnog oružja inspirisan je po svoj prilici primerom Severne Koreje, čijem su režimu, oličenom u „velikom nasledniku“ Kim Džon Unu, atomske bombe svojevrsna „polisa osiguranja“.
Kim je doduše uspeo da uspostavi čudno i na momente bizarno prijateljstvo sa Donaldom Trampom, ali ni posle tri samita (u Singapuru, Hanoju i na granici dve Koreje) nije pronađeno rešenje za denuklearizaciju Korejskog poluostrva. Da su stvari u tom pogledu vraćene u prvobitno stanje, potvrdila je i Kimova „čestitka“ Bajdenu: probe dve nove severnokorejske rakete sposobne da nose atomske bojeve glave.
I u najnovijoj proceni američkih obaveštajaca rezon za posedovanje nuklearnog oružja Pjongjanga je garant opstanka tamošnjeg jednopartijskog režima, ali je i rastuća pretnja SAD i njenim saveznicima u regionu, pre svega Južnoj Koreji i Japanu. Ukazuje se i da bi Kim „verovatno“ mogao da nekom akcijom izazove „ograničene poremećaje“ u infrastrukturnim mrežama SAD, uz zaključak da „nepoćudnom režimu“ Severne Koreje nuklearno oružje daje status „remetilačkog faktora“, ne samo u regionu.
U pozadini svih pojedinačnih pretnji, u ovogodišnjem izveštaju su i dve opšte. Prva je pandemija, čije će se „ekonomske i političke implikacije širom sveta osećati godinama“, a druga su klimatske promene i degradacije prirode koje već nanose znatnu štetu SAD i njenim interesima.
Ono što je međutim privuklo dosta pažnje iz ovogodišnjeg izveštaja, i u medijima ocenjeno kao sporno, to je smanjena pažnja – samo jedna od 27 stranica – „nedržavnim akterima“: terorističkim grupama kao što su Al Kaida i Islamska država, koje su prethodnih godina bile u primarnom fokusu. Umesto organizovanog terorizma, ovoga puta su kao pretnja izdvojeni samo „samotnjaci“ i u najgorem slučaju male grupe „sa širokim opsegom ideoloških motivacija“.
